Žena koja je unapred odredila datum svoje smrti

Prvobitno objavljeno na VICE Francuska.

Pre dve nedelje, Žaklin Žankel javno je objavila nameru da okonča život u januaru 2020. Ova 75-godišnja žena nije na samrti, nema zdravstvenih problema – samo želi da joj se dozvoli da umre kada i kako njoj odgovara, u periodu u kom niti je previše stara niti vrišti od bola.

Francuske vlasti su 2016. donele zakonsku uredbu koja omogućava doktorima da smrtno obolelim pacijentima ponude narkozu od koje se više neće probuditi. Žankel želi da se ode još korak dalje, da se osobama od 75 i više godina starosti omogući pravo da izaberu smrt i kad nisu nadomak nje.

Ona ovu javnu kampanju vodi decenijama unazad, kao potpredsednica organizacije ADMD koja se zalaže za medicinsku pomoć pri samoubistvu, i pripadnica švajcarske grupe Exit.

Razgovarali smo sa Žaklin Žankel kako bismo bolje razumeli njen stav po kom bi stare osobe trebalo da imaju pravo na izbor poslednjeg dana na ovom svetu, i zabludama koje u javnosti postoj na temu umiranja.

VICE: Gospođice Žankel, smrt ste zakazali za januar 2020. ali šokantno je to što niste bolesni – pred vama je još mnogo godina, zar ne?
Žankel: Pre svega, zašto tako formalno? Zato što sam stara? Zovi me Žaklin. Imam dečka tvog uzrasta, samo da znaš. Što se tiče pitanja, kažeš da delujem zdravo, da ne patim, ali kako to možeš da znaš? Nemaš i sama 75 godina, ne znaš kako je to kad te u ovom dobu uvek nešto negde boli. Ne mogu više a trčim kao nekada, umorim se svako malo, imam uklještene kičmene pršljenove pa mi je teško da se krećem, imam osteoporozu, a evo vidi kako mi drhte ruke. Ne vidiš? Veruj mi na reč da drhte.

Ljude iznenađuje to što nisam na samrti. U Francuskoj pravo na smrt imaju samo oni koji su na izdisaju i vrište o bola. Leonetijev zakon uveden je 2005., a 2016. proširen tako da se dozvoljava i fatalna narkoza pacijenata na samrti da bi se manje mučili. Ali to nije dovoljno. Zakon se ne bavi zaista pitanjem smrti, samo nalaže da ljudi moraju prvo da se muče jedno vreme, pa kad dovoljno izdrže onda će im se dati sedativi, da bi im bilo udobno sve dok tlo samo ne otkaže.

Tako su bliske osobe bolesnika prinuđene da posmatraju kako polako klizi ka smrti. Kako to podneti? Ja zaista ne želim da čekam do poslednjeg trenutka. Neću da mi neko procenjuje da li sam spremna da umrem ili ne. Nisam dete – znam šta želim.

Reklo bi se da vas najviše plaši starost.
Naravno da me plaši! A tebe ne? Već u tridesetoj sam postala svesna da starim. Čak i ko ima novca, zašto bi želeo da bude teret svojoj deci? Imam dva sina, jedan živi na Baliju a drugi u Berlinu, divni su prema meni ali imaju svaki svoj život, svoju karijeru, svoju porodicu. Neću da im budem na teretu, da moraju da plaćaju nekog da me pazi i ćaska sa mnom i priča onako lažno veselo kako se već priča sa starcima. „Jesmo lepo spavali sinoć? Jesmo li se iskakili danas?“

Bolje je otići sa osmehom na licu. Najiskrenije, smrt ne bi trebalo da se dramatizuje. Ona je deo života, samo je religija od nje napravila svetinju i tabu temu. Budimo realni: svi smo mi na ovom svetu samo zato što je jednom prilikom neko malo življe radio kukovima.

Sve to na stranu, život vam je prilično prijatan – imate 30 godina mlađeg partnera, bavite se sportom, uživate, putujte, imate troje unučadi. Zašto se svega toga odreći, zašto dići ruke od kvalitetnog življenja?
Zato što će pre ili kasnije doći vreme u kom više neću moći da živim onako kako želim. Ne bih da čekam do seniliteta, pelena, i kolica pre nego što počnem da se bavim pitanjem dostojanstvene smrti. Da, imala sam više sreće nego većina ljudi. Da, čeka me još nekoliko dobrih godina. Ali mrzim te stereotipe. Zašto bi bilo ko drugi sudio o mom životu? Niko drugi nije u mom telu i mom umu.

Starost je neizlečiva bolest, fatalna bez izuzetka. Evo ja izgledam dobro zato što radim na tome, vitka sam, idem u teretanu. Pre deset godina sam uradila zatezanje kože lica da mi ne bi visila. Uzimala sam hormone u menopauzi da ne bih pod stare dane zaličila na nekog dedu. Ovog leta sam išla na paraglajding, ali nema sumnje da uskoro više neću moći. Volim da se vozim na skuteru iza dečka, ali ni to više neću moći jer me zajebavaju leđa.

Da ne pominjemo sve one sitne svakodnevne muke. Ne mogu više pošteno da se napijem jer me glavobolja uništava. Ne mogu više da jedem šta poželim jer teško varim i ne mogu da spavam. Jednom sam ustala u sred noći, krenula da piškim, i zakucala se u vrata, razbila glavu, morala da zovem hitnu. Sinovi su mi se strašno zabrinuli. Ko zna, kad budem sledeći put pala, da li ću moći da ustanem? Šta ako se onesvestim? Šta ako me nađu ti dana kasnije, dehidriranu i ugušenu?

U jednom trenutku, život prestaje da bude život. Šta mi onda preostaje? Seks? I to bude komplikovano.

Da li vas brine šta će drugi ljudi pomisliti?
Ni najmanje. O ovome sam razmišljala preko trideset godina. Dok sam živela u Venecueli, 2006., osnovala sam svoju organizaciju za podršku prava na okončanje života. Baka mi je umrla u 38. godini od raka dojke, užasno se mučila. To je bilo 1930., pod Staljinom, bez sedativa. Moja majka je imala osam godina, pričala je da nikad neće zaboraviti te vriske i svoju majku kako moli muža da je dokrajči.

Moj deda je nedugo potom prebegao tokom pogroma protiv ruskih intelektualaca, ja sam se rodila u Kini. U Sajgonu sam kao mala gledala kako marširaju osakaćeni vojnici, slušala kako ljudi kažu a su čudom spašeni, ali još tada sam mislila da bi im bilo bolje da su umrli.

Kasnije se moja majka tri godine borila protiv raka pankreasa. Hteli su da je operišu u 74. godini! Zahtevala sam da je poštede, odvela sam je kući da poslednje dane proživi na miru. Moja otac je posle dobio Alchajmerovu bolest, užasno je bilo, i sa njim sam bila do kraja. Dakle, mnogo sam puta gledala smrti u oči.

Ne brine vas mogućnost zloupotrebe?
To su gluposti. Eutanazija je u Holandiji legalna od 2001., u Belgiji od 2002., a nema nikakvih talasa samoubistava. Bude ih najviše par stotina godišnje.

Mi predlažemo da se ljudima omogući da život okončaju dok su još pri čistoj svesti. Ljudi o tome ne žele da misle, ne bi da se suoče sa činjenicom da život ima kraj, jer nisu tako programirani.