Reklame
plastične operacije

Potraga za ’savršenom vaginom’

Usled toga što labiaplastija postaje najrasprostranjeniji vid estetske hirurgije, istražujemo argumente za i protiv ovog postupka.

pisao Milly McMahon; ilustracije Erin Aniker
12 April 2018, 6:00am

Džulijet, dvadesetsedmogodišnjakinja iz Londona, nikada nije volela izgled svoje „izdužene labije“. Kada je nosila helanke za jogu, bilo ju je sramota zbog „viška kože“, za koji je verovala da se vidi kroz likru. Kada god bi došla na čas, stala bi pozadi, i ubrzo je postala opsednuta time da gleda u glatka međunožja svojih koleginica na jogi.

Fiksirana na ono što je mislila da je njen problem, Džulijet je rešila da preduzme nešto po tom pitanju – i u julu prošle godine se odlučila za labioplastiju, postupak koji uključuje potpuno uklanjanje kože zbog koje je ona bila toliko samosvesna.

Obavivši amputaciju dela svoje labije, Džulijet se pridružila sve većem broju žena koje su obavile plastičnu operaciju svojih genitalija; ili labioplastiju, postupak osmišljen da izmeni veličinu ili oblik unutrašnjeg dela labije, ili vaginoplastiju (koju ponekad zovu „podmlađivanjem vagine“, što ne treba pomešati sa krovnim izazom za estetsku hirurgiju genitalija, „ženskim podmlađivanjem“, što su operacije koje za cilj imaju da ojačaju i zategnu oblast vagine – vaginalno „zatezanje lica“, ako hoćete.

Prema američkom Udruženju estetskih hirurga, tokom 2016. godine, širom sveta je izvršeno ukupno 12666 labioplastija. To je znatan porast od 39 procenata u odnosu na prethodnu godinu, što znači da je u pitanju estetski postupak sa najvećim porastom na svetu.

Bez iznenađenja, ova ženska podmlađivnja prati i kontroverza: dok neke žene slave ovaj postupak zbog toga što im je promenio život, drugi ga odbacuju kao simptom izuzetno plitke, mizogine popularne kulture.

Što se nje tiče, tridesetdvogodišnja Boni je kročila u nepoznato i uložila u operaciju „podmlađivanja vagine“, nakon što je videla postupak u Botched, TV emisiji o estetskim operacijama koje su pošle po zlu. „Uvek sam bila svesna svoje labije“, kaže ona. „Nije mi se dopadalo kako izgleda, niti kakav osećaj imam kada nosim odeću, a u intimnim situacijama bih je pokrivala. Otkako sam obavila operaciju, mogu da odem u teretanu ili da obučem kupaći kostim bez brige da će mi se videti „razdeljak“, i mogu da nosim bilo koji donji veš koji poželim. Labiaplastija mi je promenila život. Nikada nisam mislila da ću osetiti samopouzdanje u seksualnom smislu, a sada ga osećam“.

Nisu sve žene koje su se podvrgle ovakvom tretmanu bile rođene sa vaginom koju su želele da promene; mnoge se odlučuju na postupak nakon što postanu majke. Posle porođaja, mišići vagine i tkivo karlice ponekad mogu da se rastegnu i rasloje, što izaziva mlitavost koja može da dovede do gubitka osećaja tokom seksa – što je čest poriv za podmlađivanje vagine. Druge navode da se osećaju samosvesno povodom izgleda svoje vagine nakon prirodnog porođaja.

Majka dvoje dece, Kej, je otišla na „lasersko vaginalno podmlađivanje“ – što je upravo ono kako i zvuči; tretman laserom koji pomaže u borbi protiv suvoće i učvršćuje vaginu. „Razliku sam primetila već sutradan. Ponovo sam se osetila fantastično i seksi“, kaže ona. „Mrsko mi je što rezultate ovakvih postupaka nazivaju ’redizajniranom vaginom’. Nije redizajnirana, rekonstruisana je. Kada bi se muškarcu raspao penis posle porođaja, ne bi to nazivali ’redizajniranjem penisa; smesta bi ga sredili. Ali kada su žene u pitanju, imam osećaj da nam samo govore da idemo dalje“.

Prva zabeležena labiaplastija je izvršena 1983. „Tehnika učvršćivanja“ – kako su je tada nazivali – uključivala je skraćivanje unutrašnje labije, ili labije minora. Znatan komad tkiva je bio amputiran da bi se očuvala prirodna ivica vaginalnih usana, čime se dolazilo do skrivenijeg i simetričnijeg estetskog efekta.

Od tih pionirskih procedura, praksa genitalne estetske hirurgije je napredovala eksponencijalno, i u efikasnosti, i u preciznosti.

Kada je doktorka medicine Heder Furnas pre skoro dvadeset godina izvela svoju prvu labioplastiju, to je učinila da bi unapredila seksualni život svoje klijentkinje.

„Jedan bolničar mi je rekao da njegova devojka želi to da obavi, zato što je toliko nesrećna, pored bola i nelagodnosti koje joj njena labija priređuje“, kaže Heder. „Jasno sam mu stavila do znanja da bi to bila moja prva labioplasija. Istražila sam postupak pre nego što sam pristupila operaciji, i ona je bila oduševljena rezultatima. U to vreme, malo toga je bilo napisano o labiaplastiji, i većina žena nikada nisu ni čule za nju“.

Ovih dana, dr Furnas je specijalista u polju podmlađivanja vagine, i radi sa svojim mužem – doktorom medicine Franciskom Kanalesom – u svojoj praksi u Kaliforniji. Pitala sam ovaj par šta žele da stvore tokom jednog od ovih postupaka, u kliničkom smislu. Odgovor: pljosnatiji stidni brežuljak; male, tanke, ružičaste unutrašnje usmine; pune spoljne usmine; simetriju; bez nabora na klitorisu; i čvrst otvor vaginalnog kanala.

Eto vam: arhetipska „savršena“ vagina, izgleda.

Naravno, ovakva klasifikacija – i posledično tome, kultura koja dozvoljava ideju „savršene vagine“ – je ono što izaziva kritike ženske genitalne estetske hirurgije. Dok neki ovaj postupak opisuju kao revolucionaran, za druge je on sve, samo ne to. Mnogo umetničkih dela je nastalo zahvaljujući činjenici da ne postoji nešto što bi moglo da se nazovem „idealnom“, pa čak ni „prosečnom“ vaginom, i na mnogim ženskim sajtovima i u časopisima objavljuju se članci u kojima se čitateljke pozivaju da „počnu da vole“ svoje vagine.

Alis Felis Kara, osnivačica ženskog časopisa Running in Heels, je velika protivnica podmlađivanja vagine.

„U našem filterisanom, licu okrenutom svetu, potraga za savršenstvom se proširila čak i na najintimnije delove ženske anatomije, i ne može biti podudarnost da vagine možemo da vidimo samo u porno filmovima – koje generalno snimaju muškarci, za muškarce“, kaže ona. „Prošlo je 20 godina od kapitalnog dela Iv Ensler, Vaginini monolozi, ali izgleda da nismo mnogo napredovali. Moramo da razgovaramo o vaginama. Moramo da okončamo mit o savršenoj vagini“.

Prema dr Kanalesu, mnogi hirurzi odbijaju da operišu ženu koja traži operaciju da bi zadovoljila partnera ili ugodila mu: „Ako pomene sklonosti dečka, to je pacijentkinja za izbegavanje“, kaže on. „Ne obavljamo ove operacije da bismo zadovoljili ikoga osim same žene“.

Međutim, faktori koji utiču na to su češće podmukli nego što su direktni. Savetnik za ginekologiju i laparoskopiju Ministarstva zdravlja Velike Britanije, doktor medicine Šahin Kazali, ističe da je „redizajniranje vagine“ (u čisto estetskom smislu) nešto što je pre svega samoizazvano, a to zaista ne mora da bude.

„Glavni razlog za zabrinutost je nedostatak razumevanja da su ljudi različitih oblika i veličina, kao i njihove genitalije“, kaže on. „Poslednjih godina, iz raznih razloga – naročito među mlađim devojakama – preovlađuje lažan utisak o tome šta je normalno i šta je savršeno. Devojke upoređuju svoja tela sa ulepšanim, idealističkim verzijamasavršenosti. Ne postoji odgovarajuća naučna evaluacija eksternih ženskih genitalija. Žene i devojke negativno sebe upoređuju sa onim što vide na internetu, ili u reklamama klinika koje promovišu takve postupke. Ovo najčešće stvara utisak da labia treba da bude skrivena. Sve to je jednostavno pogrešno: duže labije su samo normalne varijacije vagine – svi smo drugačiji“.

A ovi postupci nisu ni bez rizika.

„Viđala sam porođaje koji su se iskomplikovali zbog ovih postupka“, kaže babica Lucija. „Sve zavisi od prisutnog tkiva ožiljka. Što više tkiva ožiljka ima, veća je verovatnoća da će se nešto loše dogoditi. Vaginoplastija može da ostavi ženu sa mnogo tkiva ožiljka, a to se pacijentkinjama često ne objasni. Kod žena koje su obavile estetski postupak na vagini postoji veći postotak planiranih i hitnih carskih rezova i drugih intervencija pri porođaju, a oni mogu da iskomplikuju i stvari kao što je epiziotomija“.

Ali ako nađeš pristojnog hirurga, prilično je verovatno da nećeš naići na ovakve probleme.

Ovi isti pristojni hirurzi lako bi mogli da izvode i vid vaginoplastije koja teško da može da bude kritikovana, a u pitanju je rekonstrukcija genitalija žrtava sakaćenja ženskih genitalija, čije labije su bile amputirane uz mnogo bola, tradicionalno bez anestezije – religijska ili kulturna praksa koja se može naći u nekim zajednicama širom Afrike, kao i u Aziji i na Bliskom istoku.

„Rekonstruisala sam jednu Somalijku koja je bila žrtva sakaćenja ženskih genitalija, kojoj su usmine i klitoris bili potpuno uklonjeni, a genitalije se zatvorile. Ostao je samo jedan mali prolaz za protok urina i menstrualne krvi. Čitavo područje je bio unakaženo. Ja sam rasekla ožiljak, koji je bio debeo oko santimetar, a ispod su se nalazili normalna membrana i vaginalni otvor. To je bio jedini takav slučaj koji sam rekonstruisala“.

Uklanjanje „viška“ kože, rekonstrukcija vagine nakon porođaja, i rekonstrukcija žena koje su bile podvrgnute sakaćenju genitalija su očigledno tri veoma različite stvari, i tu rasprava o estetskoj hirurgiji ženskih genitalija postaje mnogo delikatnija.

Bez obzira na motiv, podmlađivanje vagine može da ostavi dubokog traga na život žene. Možda ne postoji nešto što se zove „savršena vagina“, ali ne postoji ni jedna opšta reakcija na takve zahteve; nijanse kod svake pojedine pacijentkinje zahtevaju iznijansiranu diskusiju o ovom pitanju.

Bez obzira da li će operacije podmlađivanja u budućnosti biti češće ili ređe, jedno je sigurno: svetu bi koristilo više razgovora o vagini.

Tagged:
vice
vagina
koza
Žene
Operacija
hirurgija
izgled
labioplastija