Brus li i "nauka ulične tuče"

"Organizovani očaj". Tim rečima je svojevremeno slavni Brus Li opisivao stanje u tradicionalnim borilačkim veštinama.

Brus je zapravo imao čitav arsenal fraza kojima se služio kada je želeo da iskritikuje staromodne trendove u borilačkom sportu - "klasična zbrka", "plivanje na suvom", "programirani roboti". Ove "otrovne strelice" bile su njegov način da se ukaže na činjenicu da su borilačke veštine počele da gube svoj smisao, i sve više, po njemu, prelazile u svet koreografisanih rutina. Po Liju, bile su to "veštačke tehnike, koje su na ritualizovan način trebale da simuliraju pravu borbu".

Iako Brus Li danas slovi za globalnu ikonu, mnogi zaboravljaju da je njegov kritički stav svojevremeno bio dočekan na nož od strane većine savremenika koji su imali staž u borilačkim veštinama - a pogotovo pre nego što je Li postao filmska zvezda. Štaviše, njegov dugačak jezik doneo mu je nekoliko vrlo žustrih borbi dok je bio mlad, kao i reputaciju "nevaspitanog disidenta". Međutim, daleko da je on bio prvi među kritičarima.

Uzmimo za primer slučaj kineskog cara Đia Činga, koji je pre 150 godina izdao carski edikt u kojem je izrazio svoju brigu za trenutno stanje u borilačkim veštinama. "Vu-ji (borilačke veštine) koji praktikuju vojnici iz Zelene Armije je više nalik nekom cvetnom aranžmanu…dobar je za parade i predstave, ne i za praktičnu upotrebu", smatrao je car. Tridesetih godina dvadesetog veka, istoričar kineskih borilačkih veština Tang Hao bio je zagovornik velikih reformi. On je zahtevao od kako majstora, tako i učenika da "odbace kitnjastost i fokusiraju se na praktični aspekat veštine".

Tako su i Car, i Zmaj (tj. Li) i Istoričar zajedno želeli da ukažu na jednu te istu stvar. Previše folklora i nepotrebne estetike gušili su "borilački" deo borilačih veština, i sve više ih udaljavali od realnosti prave borbe.

Sa ovime u vidu, Brus je svoj pristup nazvao "naukom ulične borbe". Njegov borilački pogled na svet bio je temeljen u činjenicama i analitici, kao i oslobođen mitologije i "guslanja". Li je namerno koristio izraz "ulična borba", jer je njegov plan bio da borilačke veštine moraju biti primenljive u najneverovatnijim scenarijima, u kojima "tučnjava ne mari za protokole".

U svakom slučaju, četiri decenije nakon njegove smrti, Brusov reformizam je i dalje vrlo aktuelan u svetu borilačkih veština. Pitanja koje je on tada postavljao i dan danas su relevantna u ovom miljeu, koji još uvek nije lišen silnih tenzija.

Teorija i praksa

Kada je na proleće 1959. brodom krenuo iz Hong Konga za San Francisko, Brus Li je već imao formirane stavove o borbi zahvaljujući izuzetnim iskustvima iz prve ruke. Iako je on tada imao tek 18 godina, bio je izuzetno upućen u tajne ulične tuče, budući da je bio jako aktivan na hongkonškoj "strit fajt" sceni. Taj stil, koji je bio "praksiran" na krovovima solitera, bio je baziran kako na tradicionalnoj formi, tako i opasnostima ad hoc makljaže koja je vrebala iza svakog ćoška.

Kada su komunisti 1949. odneli pobedu u kineskom građanskom ratu, gomila kung fu škola se preko noći preselila u Hong Kong, tada pod britanskom vlašću. Upravo je od njih krenuo taj trend uličnih tuča, gde su se tinejdžeri besomučno šamarali kako su stigli. U nekom momentu, policija je počela da sankcioniše učesnike ovih okršaja, pa se omladina brže-bolje preselila na gradske krovove. Tamo su mogli na miru da se biju, bez uznemiravanja vlasti i roditelja.

Kao mladić, Brus Li je često učestvovao u ovim spektaklima - nekad kao borac, a nekad kao i kibicer, kada je na miru mogao studira razne stilove koje su lokalni mladići primenjivali. Lijev učitelj - danas svetski poznati majstor Ving Čuna Ip-Man - je podsticao svoje učenike da izađu iz učionice i osete "čari" prakse. "Ip man je govorio - ne verujte meni, izađite napolje i pobijte se. Proverite šta znate", objašnjava Hokins Čung, Lijev prijatelj i saborac. Brusova iskustva u polju ulične tuče duboko su uticale na njegov dalji pristup borilačkim veštinama.

Li je u Ameriku stigao tačno u početku velike ekspanzije istočnjačke borbene umetnosti, i izuzetno ga je zanimalo kako to zapadnjaci romantizirano percipiraju te stvari. Mnogo mladih amerikanaca videlo je kung fu i njegove rođake kao atraktivni izdanak egzotične i mistične kulture. Za razliku od mnogih, Brusa je to nerviralo. "U Kini, 80% svega što naučiš je glupost. U Americi, 90%", govorio je on, navlačeći usput gnev domaće borilačke "scene". Obaška što je ta kritika stizala od klinca koji je tek sišao sa broda.

Ubrzo je došlo i do prvih čarki. Tokom školovanja u Sijetlu, Brus je razgnevio lokalnog karatistu Joičea Nakačija tvrdeći da je kung fu efektniji od karatea. Nakači je bio deset godina stariji od Lija, trenirao karate od malih nogu, i takođe je bio poznat kao ozbiljan ulični borac - jasno, zahtevao je "satisfakciju" u vidu direktnog okršaja. Li se u početku nećkao, ali kada je prihvatio, ceo džumbus trajao je čitavih 11 sekundi - u dva treptaja oka Joiče je završio na patosu sa frakturom lobanje. Za divno čudo, ovo kao da je samo dodatno motivisalo Lijeve kritičare, koji su tek sad počeli složno da gaču protiv njega.

"Jel' radi?"

Negde od 1962., Li je krenuo put Oklenda u Kaliforniji, jer je želeo da sarađuje sa čuvenim lokalnim uličnim borcem Džejmsom Lijem. Li je bio nadaleko poznat kao najozbiljniji tabadžija u regionu, i držao je časove ulične tuče u svojoj garaži, sa akcentom na tehniku koja bi bil momentalno primenjiva u slučajevima iznenadne šorke.

Tako su Brus, Džejms i mnogi drugi etablirani ulični borci koji su živeli u severnoj Kaliforniji (među njima i Ed Parker, Voli Džej, Ralf Kastro i Al Novak) napravili svojevrsnu "borilačku laboratoriju" u kojoj su danju vežbali, a noću mozgali. Njihova škola bila je fokusirana na dve stvari - inovativnost i primenjivost.

"Jel' radi?" bilo je prosto pitanje na koje je bilo koja zadata tehnika morala da da odgovor. Brus Li je tvrdio da ako ulične tuče karakteriše pre svega spontanost, onda se za takve okršaje ne treba ni strogo pripremati. "Niko te na ulici neće napasti nekom tehnikom iz udžbenika", bio je jasan budući holivudski superstar. "Previše ljudi danas samo slepo vežba neke iste istrošene rutine".

Zato je "oklendska ekipa" bila i pre svega fokusirana na inovativnost i razbijanje rutine. U ono doba, stari majstori često bi se namrštili kada bi njihovi učenici ubacili neki "strani" element u strogo zacrtanu vežbu - u Oklendu je ovo bila radna norma. Njihov pristup bio je duboko analitičan : zajeno su gledali snimke starih bokserskih borbi, izučavali rad nogu olimpijskih mačevalaca i analizirali stare ulične tuče u kojima su učestvovali. Sve to vreme, Brus je u glavi "krčkao" neki novi sistem.

Tako je na prvom turniru u Long Biču 1964. Brus održao demonstraciju pred internacionalnim auditorijum, u kojem je između ostalog izjavio kako je standardni borbeni gard "beskoristan" jer "daje stabilnost ali ne i mobilnost". U istom predavanju, Li je takođe savetovao slušaoce da stave sebe ispred sistema i budu originalni u svom pristupu. Jasno, bilo je onih kojima se to i nije svidelo. Neki su u njemu videli vizionara, dok su neki drugi smatrali da je samo reč o klincu koji previše lupeta (jedan od učesnika turnira ga je okarakterisao kao "arogantnog drkadžiju").

Dok je Brus tako verbalo raspirivao strasti, u Oklendu su se stvari i dalje razvijale pravim putem. Džejms Li je sa borbi prešao na izdavaštvo, sa akcentom na knjige o borilačkim veštinama, a takođe je paralelno i razvijao novu zaštitnu opremu za borce. Kada se sledeći put pojavio kao govornik-demonstrator na Long Biču, Brus Li je predstavio Džejmsove revolucionarne nove modele štitnika, kaciga i rukavice koji su odgovarali novom ful-kontakt stilu borbi. Bio je to žestok kontrast tadašnjim trendovima, kada su se borbe odvijale u lajt-kontaktu i odlučivale poenima, ne nokautima.

Tako je Brus konačno stigao do svoje definicije "nauke ulične borbe". Jasno, sve je to i dalje vrlo iritiralo "sede glave" iz kineske četvrti u San Francisku, gde ga je jedan istaknuti stari majstor prozvao "nevaspitanim disidentom". Kada je 1964. upravo u kineskoj četvrti Li demonstrirao svoje revolucionarne tehnike, on je stare majstore nazvao "omatorelim bezubim tigrovima". Nije dugo prošlo a da ga je neko izazvao na duel.

Reč je, naravno, o danas legendarnom okršaju između Brus Lija i mladog Vong Džek Mana, koji je bio učenik "stare" škole kinesko-američkog kung fua. Iako je pobedio, Brus Li nije bio dominantan kao protiv japanskog karatiste u Sijetlu - štaviše, poprilično se namučio kako bi porazio motivisanog omladinca.

Ali, umesto da se naslađuje teško zarađenom pobedom, Brus Li je shvatio da je to bio samo dalji podsticaj za napredak. Borba sa Džek Manom bila je katalizator za nastanak veštine koje sa danas zove Đit Kun Do, i koja je nastala na temeljima onoga što su Li i društvo proučavali u Oklendu. Đit Kun Do je imao svoja pravila i osnove, ali je bio tako dizajniran da konstantno po potrebi evoluira i napreduje.

Nekih pedeset godina kasnije, može se reći da su evolucija i napredak nešto što je i dalje vrlo aktuelno u svetu borilačkih veština.

Snimci ne lažu

U poslednje vreme, internet je preplavljen snimcima u kojima MMA borci u kratkom vremenskom roku rasturaju đake klasičnih kung fu stilova u organizovanim borbama. Takve borbe su živ primer onoga što su Brus Li i ostali reformisti svojevremeno kritikovali.

Imamo, tako, onaj snimak iz Malezije, gde jedan MMA borac u svega trideset sekundi kompletno razara momka koji praktikuje Ving Čun stil kung fua. Gledajući njihova zagrevanja, evidentno je kako je "vingčunista" više obraćao pažnju na svoje graciozne pokrete, želeći valjda da emulira filmsku zvezdu Donija Jena koji se proslavio igrajući već spomenutog Ip Mana, a manje na borbu koja mu predstoji.

Pogledajte i VICE dokumentarac o golorukom pesničenju u Velikog Britaniji:

Ako se iz tog klipa išta dalo naučiti, to je da su neki pobornici starih kung fu stilova u širokom raskoraku sa modernim shvatanjima borbe i borilačkih veština. Brus Li je takve invidue nazivao "plivačima po suvom" - po njemu, ako želiš biti borac, onda moraš shvatiti da ti je primarni posao borba. Isto tako, plivač pre ili kasnije mora da shvati da mu je u moru ili bazenu voda do vrata, i da je njegov cilj preživeti i stići do cilja, a ne elegantno se udaviti.

Jedan od najpopularnijih klipova nam ipak stiže iz Kine, gde je MMA borac Zu Zjaodong izazvao tai či majstora Vaj Laja - izazvao i onda i uništio od batina. Ishod te kratkotrajne (desetak sekundi bilo je dovoljno da Zu najede Laja prašinom) borbe stigao je u svetske vesti, i pokrenuo novu debatu o validnosti i primenljivosti starih stilova u modernoj eri.

Ovaj okršaj počeo je verbalnim sparingom, u kojem je Zu opušteno isprozvao Vaj Laja zbog tvrdnji da njegova veština ima "magijsko" poreklo. Povreda časti dovela je do neizostavne tuče, u kojoj je tai či majstor, čitali ste, izvukao deblji kraj.

Daleko, doduše, da je ovo bio prvi okršaj tog tipa. Istoričar borilačkih veština Ben Džadkins je nedavno na svom sajtu pisao o sličnom dvoboju u kojem je pre ravno devedeset godina u Pekingu neimenovani "taičijevac" takođe dobio po nosu od nekog "neškolovanog" fajtera. U ranim danima UFC takmičenja, ovakvih primera je takođe bilo za izvoz, a danas, sa Jutjubom, takvi slučajevi se nađu nakon svega nekoliko klikova.

Sve nam ovo govori da je epilog Zjaodongove pobede nešto što je mnogo zvučnije od ishoda same borbe. U događajima koji slede mi možemo jasno videti koliko je taj konflikt između "stare" i "nove" škole shvatanja borbe živ i aktivan.

Naime, Zu je umesto hvalospeva u rodnoj Kini zaradio žestoke kritike. Prvo su ga napsovali Bokserski Savez Kine i državna novinska agencija Zinhua, a zatim su se oglasili i mudraci iz Nacionalne Vušu Federacije (neka vrsta krovnog tela za kineske borilačke sportove) sa izjavom da je ova borba "povredila moralni kod borilačkih veština" (iako su, jel'te, obojica pristali na duel koji je takođe imao obezbeđeno prisustvo sudija). Vlasti su zatim zatvorile Zuov blog i cenzurisali sve internet novinske članke o borbi sa Lajem, i sve je to na kraju uticalo na medijsko povlačenje Zua, koji je u poslednjem obraćanju javnosti izjavio da je on samo hteo da se suprostavi šarlatanstvu, ali je onda i sam postao meta.

Tako je Zu Zjaodong, baš kao i Brus Li godinama pre njega, postao "nevaspitani disident" - neko ko se usudio da dirne u svetu kravu tradicionalnog pristupa borilačkim veštinama, i sada je primoran da plati zbog toga.

Disidentska istorija kung fua

Malo ljudi zna ko je bio Tang Hao, ali oni koji znaju ne kriju svoje divljenje prema njemu. To idolopoklonstvo nije bez osnova, jer je upravo Hao bio otac modernog akademskog pristupa tradicionalnoj borbi.

Njegov rad datira još iz dvadesetih godina prethodnog veka, kada je Kinu prosto zapljusnuo talas petparačke literature koja je glorifikovala stare domaće borilačke tradicije. Tang Hao, po struci advokat a inače veliki zaljubljenik i poznavalac borilačkih veština, smatrao je da tim stvarima treba pristupiti iz ugla istorijskih činjenica bez zvuka gusala u pozadini.

Tang Hao je 1920, napisao danas čuvenu "Studiju o Šaolinu i Vu-Tangu" (dve dominantne škole kineskih borilačkih veština), u kojoj je rešio da se obračuna sa svim činjenično neutemeljenim mitovima i legendama koji dominiraju u toj oblasti. Hao je tu otvoreno kritikovao pseudo-misticizam koji se vezuje za legendarni šaolinski hram, bezobzirno napadajući, kako Džadkins kaže, "što više svetih krava u jednom potezu".

Haov rad je, razumljivo, razbesneo tadašnje eminencije iz Šaolina i Vu-Tanga, koje su čak, neki izvori tvrdi, planirali da se "pesnički" sporazumeju sa nemilosrdnim kritizerom njihovih stilova (do čega na kraju ipak nije došlo). Sve to nije uplašilo Tang Haoa, koji je uprkos tenzijama nastavio sa kritičkim spisima i istorijskom analizom kineske borilačke tradicije.

Haovi spisi su i danas aktuelno štivo, mada bi on verovatno lično bio razočaran kada bi video koliko mladih ljudi u dvadeset i prvom veku još uvek veruje u neke stare mitove, kao što je recimo ona legenda o tome da su sve azijske borilačke veštine nastale unutar zidina Šaolina. U ovoj priči, šaolinski monasi "primaju" dar borbe od mitskog bića po imenu Bodidarma u peto veku naše ere - u realnosti, istorijski arhivi kazuju da je tek u 16. veku došlo do ekspanzije onoga što danas zovemo borbom prsa u prsa bez oružja. A opet, mit o Bodidarmi je i dalje nekako vitalan - zamislite samo kako neki današnji osvajač olimpijskog zlata tvrdi kako su olimpijske igre začeli Zevs i ostali bogovi Olimpa. Bezveze, zar ne?

Mnogi istoričari smatraju da je Brus Li legitimni naslednik Tang Haovog rada. Po istoričaru Brajanu Kenediju, Brus je tvrdio kako je breme tradicije, starih rituala i religijskih okova sputavalo tradicionalnu kinesku umetnost borbe, koja je po njemu bila "izvitoperena do neprepoznatljivosti". Sve to isto tvrdio je i Hao, koji je smatrao kako se kineske borilačke veštine moraju osloboditi ovog neželjenog "bagaža".

Kada sagledamo sve ovo, možemo sa sigurnošću reći da bi i Brus Li i Tang Hao imali jednako mišljenje o navodnim magijskim moćima Vaj Laja kao i nesretni Zu. Sa druge strane, obojica bi verovatno imali i dosta razumevanja za posrnulog MMA borca i njegov nemili tretman od strane medija i ostalih "poznavalaca".

Od teorije do ringa

Vaj Lajev ubedljivi poraz pokrenuo je dalekosežnu debatu o trenutnom stanju borilačkih veština u dvadeset i prvom veku. Svakako, postoje mnogi benefiti za učenike starih borilačkih tradicija - zdravlje, fizička sprema i spiritualna samospoznaja dovoljno su dobri razlozi sami po sebi da bilo ko krene da se bavi istima. Ipak, ishod gorespomenute kineske tuče ogolio je primarnu svrhu bavljenja borilačkim veštinama. Kako bi to rekli momci iz Oklenda sa početka šezdesetih - "jel' radi?".

Mnogi sa pravom smatraju da "jedna lasta ne čini proleće", tj. da jedan poraz tai čija u ringu ne znači da je cela ta veština beskorisna. Ali, ukoliko pobornici tai čija, ili bilo koje druge drevne kineske discipline, žele da dokažu kako je njihov stil borbeno relevantan, moraće to da urade u ringu. Dobra vest za njih je da se i ovo ranije dešavalo.

Kada je 1922. britanski bokser teškaš Karl "Nokaut " Moris stigao na Havaje, prva stvar koju je uradio bio je otvoreni izazov svim lokalnim tabadžijama da su dobro došli da se okušaju protiv njega u ringu. Moris je važio za nekoga ko baš i ne ceni tradicionalne azijske borilačke veštine, i njegova prozivka itekako je odjeknula među brojnim članovima havajske japanske zajednice. Za njih, ovo je bila velika uvreda.

U to vreme, Havaji su, ispostaviće se kasnije, bili epicentar svetskog razvoja borilačkih veština. Zajedno sa "šarenim" spektrom migranata koji su stizali na ostrva privučeni ekonomskim prilikama, dolazile su i različite borilačke veštine sa svih strana sveta.

"Havaji su prvo veliko ušće azijskih borilačkih kultura", objašnjava čuveni filipinski majstor Dan Inosanto, inače Brus Lijev bivši sparing partner. "Na Havajima, Kinezi su podučavali Japance, Japanci su podučavali Kineze, Kinezi Filipince, a onda su u sve to uskočili i sami Havajci", kaže ovaj nosilac crnog pojasa u nekoliko različitih disciplina. Kad uzmemo sve ovo u obzir, nije ni čudno da je jedna od najranijih MMA disciplina - kađukenbo - "rođena" upravo na Havajima.

U svakom slučaju, prvi Japanac koji se suprotstavio Morisu nokautiran je u prvoj rundi. Ali, to nije pokolebalo tamošnje ljubitelje borilačkih veština, koji ovaj poraz nisu uzeli kao neku bitnu stavku. Umesto kuknjave, oni su zatražili pomoć od jednog lokalnog majstora, koji je bio dobro upućen u sve tajne havajske borilačke kulture.

Majstor Seiširo Okazaki poticao je iz stare samurajske loze. Baš kao i mnogi Japanci u to vreme, Okazaki je kao mladić emigrirao na Havaje kako bi radio na ostrvskim poljima šećerne trske. Kao devetnaestogodišnjak, počeo je da se bavi džiu-džicuom kako bi održao fizičku spremu. To mu se očigledno svidelo, pa je narednih dvanaest godina proveo učeći ne samo džiu-džicu, već i mnoge druge borilačke veštine koje su se dale naučiti na havajskim ostrvima. Kung fuu ga je podučavao stari kineski majstor u Kohali, karate je učio kod jednog Okinavljanina, a usput je stigao i da se bavi tradicionalnom filipinskom veštinom korišćenja noža, zapadnjačkim rvanjem i havajskim stilom po imenu "lua".

Kada je prihvatio Morisov izazov, Okazaki je rešio da se spremi što bolje može. U pripremi za meč, iskusni Japanac je proučavao bokserske mečeve u vojnim bazama na ostrvu, i trudio se da razvije neki stil koji bi bio uspešna kontra tradicionalnoj bokserskoj tehnici. Nakon nekoliko nedelja analize, Okazaki je razvio modifikovani niski gard, jer je smatrao da bokseri nemaju nikakvog iskustva u udarcima naniže.

Okazaki i Moris konačno su se susreli u ringu 19. maja 1922. godine. U prvoj rundi, Okazaki je loše procenio domet britančeve ruke, što je rezultovalo slomljenim nosem. Ipak, brzo se vratio na noge i počeo da pravi probleme zbunjenom Morisu, dvaput ga izbacivši iz ringa. U nastavku borbe, Okazaki je ispravno primetio kako Morisova ruka predugo "lebdi" u vazduhu posle pokušaja udarca - nakon jednog takvog promašaja, Okazaki je napao svog protivnika "odozdo", oborio ga i polomio mu ruku, što je okončalo ovaj meč. Kasnije, dva rivala postali su prijatelji - Okazaki je posetio Morisa u bolnici, a ovaj je do kraja svog boravka na Havajima pohađao njegove časove džiu-džicua.

Zu Zjaodongov izazov ne razlikuje se mnogo od onoga koji je Karl Moris uputio Havajcima pre skoro celog jednog veka. Međutim, Kinezi se nisu toliko graciozno poneli prema Zuu kao Havajci nekada. Umesto da nakon ubedljivog poraza ponude novog i boljeg borca, oni su se opredelili za taktiku javnog ponižavanja.

Seiširo Okazaki nije porazio Karla Morisa zahvaljujući starim mitovima ili nekakvom magijom. Ne, on je pobedio zahvaljujući temeljnoj analizi protivnikovih slabosti i praktičnoj primeni efikasne tehnike - ono što je Brus Li nazvao "naukom ulične tuče". Ta "nauka" danas je aktuelna baš onoliko kao i tada.

Još na VICE.com:

Fotografije Brusa Lija i kulture borilačkih veština u San Francisku

Ruski fudbalski huligani treniraju MMA

Japanu izgleda fale nindže