Stvari koje sam naučila dopisujući se sa nepoznatim ljudima iz Srbije iz sms kajrona na TV-u

Mislila sam da je ovaj društveni fenomen nestao sa popularizacijom interneta, društvenih mreža i aplikacija za muvanje. Ljude koji šalju poruke TV kanalima i žele da se dopisuju nazivaju i 'pripejd ljudima'. Uvek sam se pitala da li su to drukčiji ljudi od onih koji ti pišu u inbox, onih koji ti kasno noću šalju slike svojih kita, oni nepoznati koji ti pišu užasne stvari ako im nisi odgovorila na poruku "Ej" posle pet minuta. Da li su osim što su 'pripejd' i usamljeni? Ili su voajeri? Ili stvarno misle da će naši srodnu dušu ili kres kombinaciju na nekom od treš muzičkih kanala.

Jedno veče sam odlučila da batalim komp i proverim dinamiku ljudi iz kajrona na TV-u, preciznije na muzičkom kanalu KCN. Nisam sigurna koje strasti i želje u tri ujutro budi neki prastari hit Dragane Mirković, ali ono što je sigurno, to je jedno sasvim novo i nepoznato polje. Da li su to samo stariji muškarci koji pate od nesanice? I ako jesu, zašto nisu na Fejsbuku? Šta znači 'Želim finu damu za dopisivanje?' O čemu žele da pišu kada mogu ekspresno da šibnu fotku stomaka i ostalih delova tela u inboks?

Nisam poslala poruke na sve brojeve koje sam videla, nego samo na dva. Želja mi nije bila da započinjem površne razgovore sa što više muškaraca, nego da se lepo ispričam. Ispostavilo se da je to bila odlična procena, jer se jedan pokazao kao kretenčina sa kojim sam ubrzo prekinula komunikaciju, a jedan kao relativno ok lik. Ta reč relativno je ključna. Ali poenta nije ni bila da nađem srodnu dušu, poenta je bila da nučim nešto od nepoznatih ljudi. Ukratko, evo šta sam naučila za tri dana dopisivanja.

Istina, dopisivala sam se samo sa dve osobe, ali sam to celo veče radila pored ekrana u čijem su dnu bez prestanka izlazile poruke za dopisivanje. Nisam mogla da ne uradim površnu analizu sadržaja. Tu mi je nekoliko stvari postalo jasno. Ono što sam i pre mogla da pretpostavim - javljaju se uglavnom muškarci iz unutrašnjosti Srbije. Zanimljivo je bilo to što sebe svi opisuju kao normalne, kulturne i opuštene. Oni, pre svega, traže 'normalne žene', znači ne 'fine'. Toliko se insistira na toj normalnosti da čovek pomisli kako napolju vlada neka epidemija ludih žena. Kada neko tvrdi da su svi oko njega nenormalni u meni se automatski pali crvena sijalica upozorenja. Nešto mi je ipak govorilo da je problem upravo u njima. I nisam se mnogo prevarila.

U školi nas uče da su stereotipi loši. Odmah ću reći da to ne mora uvek da bude tačno.

Možete videti u skrinšotovima ispod kako je prvi lik reagovao na moju poruku da mi je potreban neko za razgovor jer sam to veče raskinula sa višegodišnjim dečkom (što nisam izmislila). Inače, on je u svojoj poruci za TV napisao da traži usamljene dame za dopisivanje.

Razgovor nije bio dugog veka. Prestao bi istog trenutka, ali nije mi bilo dovoljno, pa sam mu dala drugu šansu.

"Nenormalno normalan, a luckast." Jebote.

Morala sam da odustanem posle forice o pušenju. A i to što je očigledno slagao da ima 29 godina (nakon što je izbegavao da mi kaže godište) mi je bilo previše. Živeli stereotipi.

Drugi momak sa kojim sam se dopisivala je bio bolji od ovog malopre. Sa njim sam se dopisivala to veče i sutra u toku dana. Trećeg dana mi je slao poruke ali nisam mogla više da mu odgovaram. U tom vremenskom periodu je uspeo da me iznenadi nekoliko puta. Prvi put zato što se nije postavio kao kreten u startu. Jebiga, posle onog prvog sam očekivala isti scenario.

Poverovala sam mu kada je rekao da ima devojku i da je njegova jedina motivacija dopisivanje sa nepoznatim ljudima, jer za razliku od prošlog lika, nije insistirao na mom ličnom opisu od samog početka.

Onda se desilo nešto što me je ozbiljno iznenadilo. Pored najlogičnijeg pitanja "Zašto za ime boga ostavljaš svoj broj na TV-u?", zanimalo me je i da li je nekoga uspeo da upozna na ovaj način. Njegov odgovor me je bacio u ozbiljno razmišljanje - da li i ja mogu da nađem dečka preko SMS-ova na televiziji?

Kao što vidite, tek sutradan mi je tražio da se opišem tako što ću mu reći na koju poznatu ličnost ličim. To mi je bilo nekako simpatično pa smo nastavili razgovor. Uspeo je svojom pristojnošću da me zavara. Međutim, iako nije imao transparentne namere kao drugi, provalila sam da se ne radi o najnormalnijem tipu.

Ako ćemo realno, možda sam i sama kriva što sam se toliko razočarala. To što je neko normalan na prvu loptu ne mora da znači da je stvarno tako. Dopisivali smo se tokom celog dana i pored nekoliko čudnih pitanja koja su me nasmejala ubrzo su se pojavili i prvi znaci uzbune.

Nakon što me je optužio da mu se nabacujem, krenuo je u priču o mojim "atributima" i kako ću da ih iskoristim. Nakon priča o mojim "butkama" postalo mi je muka. Ovo dopisivanje mi je probudilo sećanja na užasan Tinder dejt.

Dopisivanje sa strancima je delovalo kao dobra ideja i mislila sam da ću se dobro zabaviti ako ništa drugo, ali sada mi je bilo stvarno dosta.

Ovde se moja avanturica sa strancima završila. Definitivno zaobilazim ovaj način upoznavanja. Dobila sam odgovor na glavno pitanje - ne, na ovaj način nikada neću naći dečka. I pored toga sam naučila par korisnih lekcija, ali za kraj ne bih nikome preporučila da radi isto što i ja.

Još na VICE:

Tražili smo ljudima iz Srbije da nam pokažu poslednju fotku koju su obrisali iz telefona 

Šta nam noćna Google pretraga govori o ljudskoj psihi

Kako dileri SMS-om pecaju mušterije