Reklame
Sport

Ruski fudbalski huligani treniraju MMA

Umesto da razmenjuju udarce do iznemoglosti, moderni ruski huligani izbegavaju intoksikaciju i izlaze na strunjače. To je uznemirujuće.

pisao Jeff Harder
10 Maj 2017, 6:24am

Fotografija: Tomasz Gzell/EPA

Među huliganima Bila Bjuforda je potcenjena knjiga, naročito ako vam teško pada da artikulišete sopstvene nagone prema nesputanom nasilju. Objavljena 1990. godine, ona je odiseja kroz ultra-nasilan, nacionalistički, od alkohola odvaljeni svet engleskih fudbalskih huligana u svom najgorem izdanju osamdesetih. Ona pruža subjektivni pogled na atraktivnost grupnog nasilja kroz autorovu bliskost sa odraslim ne-toliko-obespravljenim muškarcima koji svoje slobodno vreme provode putujući kao grupiji po Evropi izričito da bi se tukli sa ljudima koji vole neke druge klubove.

Prošlo je neko vreme otkako sam pročitao Među huliganima, ali se živo sećam debelih pijanih ortaka kako marširaju ulicama stranih gradova i započinju pijane kavge sa kim god; apolitične politike koja ponekad ponire u čist rasizam; najsmešnijeg svedočanstva u prvom licu o tome kako je kad vas mlate panduri koje sam ikad čitao; i autora kako zuri u ništavilo grupnog nasilja i piše o onom što vidi.

Fudbalski huliganizam je tuča iz neodgonetljivog razloga: navijači jednog tima tuku se sa drugima zato što navijaju za druge timove. Nema geopolitičke koristi ili gubitaka, nema motivacije u časti ili plemenitosti, ništa od učešća ili nagrada u kompetitivnim borilačkim sportovima – to je tuča samo tuče radi. I dok su Englezi nekada bili glavni nosioci ružnoće u ovoj prelepoj igri, Rusi su u međuvremenu očigledno preuzeli tu titulu.

Ovog vikenda je Njujork Tajms objavio članak o ruskim huliganima, koji su se proslavili nakon putovanja na Evropsko prvenstvo 2016. godine, gde su opremljeni GoPro kamerama odvaljivali od batina svoje engleske pivom napijene ekvivalente. Umesto da se pojave mrtvosani od alkohola i zamahuju krošeima između dva povraćanja na suvo, moderni ruski huligani svesno treniraju boks, rvanje, Mai Tai i mešovite borilačke veštine, usput izbegavajući intoksikaciju.

Kakva bedna, patološka supkultura, Ipak, prema pisanju Tajmsa, oni imaju kod časti: pesničenje golim šakama se više ceni, nije dozvoljeno oružje, nema šutiranja u glavu, nema napadanja prolaznika i stanete čim protivnik kaže "stani". I uz policijske racije u Rusiji pred Kup konfederacije 2017. i Svetsko prvenstvo 2018. godine, fudbalski timovi moraju da zakazuju sastanke sa rivalskim klubovima i upute se u šumu noseći MMA rukavice kako bi ubili boga jedni u drugima u borbama u kojim umeju da učestvuju i na desetine ljudi.

To što su MMA i njegove komponente postale sastavni deo sitnih stadionskih ratova zvuči jedinstveno odvratno sve dok se ne setite da običaj da obučeni borci unose tehniku u spontane kavge nije ništa novo. Crni pojasevi iz brazilskog džiu-džicua kontrolišu surfersku ekipu na Severnoj obali Oahua i mlate nepoznata lica. Pre dve godine, ragbi igrač je stavio protivniku kragnu nogama usred meča. Ova dinamika ponekad se preokrene i u suprotnom smeru: poljski fudbalski huligan Artur Spilka postao je 20-2 bokser i prošle godine se tukao sa Deontajem Vajlderom za titulu šampiona teške kategorije u WBC. Neki su pokušali da kanališu ove impulse: jedan ruski političar je predložio da se sporedna atrakcija huliganizma pretvori u sport, a M-1 Global je u februaru organizovao MMA borbu između takmaca iz rivalskih klubova.

Ipak, tendencioznost čitave stvari je krajnje nedolična. Tuče na mečevima i oko njih su glupave, ali su gotovo razumljive ako ste pijani i dosadno vam je dok gledate utakmicu na kojoj je sve izglednije da neće biti golova, a nisu ni toliko štetne kad udarite nekog ne znajući šta zapravo radite. Ako ste trezni i slobodno vreme provodite valjajući se po strunjačama i udarajući vreće kako biste pretukli druge huligane, spontanost potpuno nestaje, a tuče postaju nešto sasvim drugo. Anti-socijalno ponašanje postaje psihopatsko, a samonametnuta zabrana šutiranja u glavu podložna je izmeni.

Ali već se nalazimo u moralno sivoj oblasti. Nema tu ničeg novog: poreklo huliganizma korene vuče iz 1300-tih. Niko ne brine da će huligani postati pozitivni uzori ili kultiviše pozitivni javni imidž koji će privući sponzore – najvažnije je zaštititi prolaznike od potencijalne opasnosti. Ukoliko toliko jako želite da se tučete zajedno sa grupom prijatelja u ime omiljenog tima da ste voljni da idete u šumu da to radite, a drugi vas tamo čekaju, ima smisla uložiti sate i sate vežbe u teretani, otići u šumu i mlatiti jedni druge. Samo ne maltretirajte nikog drugog dok to već radite.

Još na VICE.com:

Postao sam bolji čovek posle deset godina huliganisanja

Moj dvostruki život fudbalskog huligana koštao me je posla, braka i gomile novca

Šta sam proživeo na PAOK - AEK: pokušaji ubistva i vrlo malo fudbala

Tagged:
MMA
huligani
Fudbal
Rusija
Utakmice
stadioni