škola

Proveo sam jedan dan u srednjoj školi da vidim da li je škola, zapravo, sranje

Da sam bio samo malo pametniji, verovatno bih ponavljao razred. Svaki.

pisao Uroš Dimitrijević
05 Maj 2017, 10:19am

Fotografije: Ivan Dinić

Bližio se kraj maturske večeri (barem onog zvaničnog dela) kada je bend zasvirao "A sad adio", a dobar deo mog odeljenja počeo je da plače. Meni je to tada izgledalo bezveze. Za tipa koji je na proslavu mature došao u farmerkama, ljudi koji zagrljeni plaču uz pesme iz domaćih TV serija prikazali su emocionalnu slabost koja bi se čak mogla i pripisati mentalnoj nestabilnosti. Međutim, da sam tog trenutka znao šta me čeka već za nekoliko meseci, da sledi period potpunog beznađa, okupan stresom i gorućim egzistencijalnim pitanjima, i ja bih plakao. Zapravo, ubio bih se od plakanja.

Stvarno sam voleo da idem u školu. Nisam bio sjajan učenik i moja tadašnja interesovanja su mogla da se svedu pod jednu kategoriju – gluposti. Ali znam da mi je vikendima bilo mnogo dosadnije nego radnim danima. To nema veze sa onom dečijom pesmom koju smo poput diktatorske mantre recitovali u nižim razredima osnovne. Prosto je bilo zabavno provoditi čitav dan sa onakvom ekipom, od profesora do učenika. Znam to, jer kada se škola završila, kao da je ogroman deo moje životne zabave umro. Ili to ima veze sa tim što sam prvo upisao pogrešan fakultet? Nisam siguran.

U svakom slučaju, da sam mogao, da je postojao bilo koji legalan način za produžetak srednjoškolovanja, ostao bih tamo bez razmišljanja. Šta pričam, da sam bio samo malo pametniji, verovatno bih ponavljao razred. Svaki.

Čekam da počne čas i da se štreberski ušlihtam profesorki.

Ne smatram sebe nostalgičarem, jer mi je to osećanje potpuno strano za većinu stvari u životu. Ali, škola mi stvarno nedostaje. Ne znam da li želim da neke stvari uradim drugačije, probam konačno da shvatim fiziku ili da vegetiram u tinejdžerskoj bezbrižnosti. Samo znam da sam poželeo da sam opet tamo i da sve računam na 45 minuta. Kako nemam tehnološke uslove, ni mentalne kapacitete da osmislim i napravim vremeplov, rešio sam da odem do moje stare škole, Gimnazije "Svetozar Marković" u Nišu i ponovo provedem jedan dan kao srednjoškolac. Naravno, rizikujući da ispadnem potpuni kreten pred današnjim srednjoškolcima.

Ne sećam se kada mi je poslednji put bilo tako teško da ustanem ujutru, mada se ne sećam ni kada sam poslednji put morao negde da se nacrtam tačno u osam izjutra. Jedva sam stigao da se istuširam, samo sam izjurio iz stana bez doručka i seo u auto. Ne znam kako mi je ovo ranije polazilo za rukom, a tada nisam ni imao kola.

Sa polumokrom kosom i podočnjacima veličine Slovenije, ušao sam u školu, pokušavajući da pronađem odeljenje koje je, prema prethodnom dogovoru sa direktorom, trebalo da me "ugosti". Trebalo je da odem u IV-2, odeljenje društveno-jezičkog smera, što je baš super, jer sam svojevremeno prvo hteo i ja da krenem u tom pravcu, ali sam na kraju završio u prirodno-matematičkom. Ovo je kao kada roditelji ostvaruju sopstvene neostvarene snove kroz decu, samo što sam u ovom slučaju ja sâm sebi neostvareni otac.

Kako sam za ovaj zadatak znao već nedeljama, nisam se brijao da bih se makar malo razlikovao od maturanata (ipak imam 26 godina), ali to nije upalilo. Izgledao sam mlađe od većine njih. Evo, pogledajte, ovo je moj novi drug iz klupe, Miki. Sada, zamislite da ste u avionu koji pada, pilot i kopilot su u nesvesti, a samo smo Miki i ja igrali Flight Simulator. Kome biste poverili upravljanje avionom?

Pa Mikiju, naravno, bez nekog preteranog mozganja.

Miki pilot (levo) i ja

Po rasporedu smo imali dvočas iz filozofije. Pre nekih osam godina, da mi je neko ponudio da biram između dvočasa iz filozofije i mučenja let lampom, izabrao bih let lampu. Ali sada je bilo potpuno drugačije. Profesorka ih je terala da povezuju ono što su već naučili iz ranijih lekcija sa scenama iz filmova i svakodnevnim životom. Čoveče, verujem da bi uspešno objasnila Marksa i kapitalizam da je imala samo koru narandže i jednu spajalicu.

Moji današnji saborci deluju zainteresovanije i pametnije od moje generacije. Razjašnjavali su stvari jedni drugima crtajući Čiča Gliše na tabli, diskutovali o pojmovima slobode, kapitala i komunizma, a ja sam sve vreme samo sedeo i u sebi ponavljao: "Ništa me ne pitajte. Ne, nemojte ni da gledate u ovom pravcu. Ovo je lažna brada na meni!". Morao sam da naučim ponešto od Marksovih ideja zbog ispita na fakultetu, ali ipak nisam mogao da se merim sa ovakvim mladim umovima. Jedna devojka je čak citirala i Bena Parkera iz Spajdermena!

Dvočas je proleteo, ne znam kako, ali sat i po vremena mi u poslednje vreme nije brže prošlo ni u REM fazi sna. Onda je zvonilo za veliki odmor, što je značilo da ću konačno moći nešto da pojedem, prvi put od jutros. Miki, koji je, doduše svojevoljno, odlučio da proćerda nekoliko sati svoje dragocene mladosti sa mnom, odveo me je do kioska sa brzom hranom. Dok sam ja išao ovde u školu, bila je to obična trafika, pa mi je drago da što vidim napredak u lokalnoj privredi i preduzetništvu. Odmah sam počeo da strahujem od salmonele, ali me je Miki smirio rekavši mi da je najgore što mogu da očekujem dijabetes od palačinke sa kremom koju smo poručili. Možda bi razmaženo piskaralo ovu palačinku ocenilo solidnom trojkom, ali kao školarac nakon dvočasa iz filozofije, mogao sam samo da joj dam pet plus i okitim lokal Mišlenovom zvezdicom.

Oprezno pristupanje užini.

Ogromna količina šećera i dvadesetominutna šetnja su mi izgleda bili dovoljni da se resetujem i spremim za dvočas iz engleskog koji je sledio odmah nakon zvonjena. Engleski im predaje ista profesorka koja je predavala i meni, pa mi je to, umesto da olakša situaciju, stvorilo dodatni pritisak. Ne, još uvek ne znam šta je treća kolona i kada se koristi, jer sam nastavio da učim engleski iz animiranih serija i stripova.

Morali su da vežbaju prevode zbog predstojećeg maturskog ispita, što je bilo paranormalno dosadno, jer dobar deo mog posla danas uključuje prevode tekstova. Srećom, svi ljudi oko mene su odlično znali engleski, pa nisam video čoveka da koristi hemijsku olovku, nego bi sve radili iz glave, ispaljujući fore iz Saut Parka. Ipak, to agoniju nije učinilo ništa kraćom. Nekad više volim da pričam engleski nego srpski, ali molim vas - znam da ovo osamnaestogodišnji Uroš nikada ne bi napisao - vratite mi Marksa!

Usledio je desetominutni odmor koji sam iskoristio da odem do klonje, umijem se ledenom vodom i ošamarim. Ovo je bilo lakše od posla i vreme je brže prolazilo, ali ako još jednom budem morao da tražim sinonim za glagol "marinirati", iskopaću sebi oči markerima za belu tablu, jer se sada samo takve koriste.

Zainteresovanost za nastavu level over 8000

Ali ono što je usledilo bilo je mnogo gore – matematika. Nemam problem sa tim predmetom i smatram ga savršenom vežbom za mozak, ali ne možete da očekujete od mene, koji matematiku koristim samo za brojanje kusura, da dođem pred kraj polugođa i razumem bilo šta. Izgledao sam kao pripadnik Čambuli plemena koji prvi put posmatra nacrt za nuklearni reaktor. Sećam se kako me je profesorka u osnovnoj pitala zašto ne upišem specijalno odeljenje za matematiku, a mislim da je odgovor stigao nakon prvog kontrolnog zadatka u srednjoj školi u obliku jednog keca. Ovo je bio samo dodatni dokaz da mi definitivno bolje idu slova.

Izraz mog lica govori koliko zapravo razumem ono sa table.

Čas sam proveo pokušavajući da dozovem bilo kakva sećanja iz kombinatorike i da shvatim zašto sam kažnjen na ovaj način. Ovo mi je bio peti čas, odvikao sam se od drvenih stolica, pojeo sam samo palačinku i već je počeo da me hvata umor. Mada nisam bio jedini. I ostali su prestali da osećaju prisustvo bilo kakvog autoriteta, pa je vežbanje zadataka pred pismeni predstavljalo naučnu fantastiku, a i profesorka nije htela dodatno da ih maltretira. Trebalo je da odslušamo još i istoriju.

Nikada nisam bežao sa časova. Nisam imao hrabrosti da radim takve stvari, ali sam opet imao neopravdane izostanke, koji su se gomilali usled izbacivanja sa časa. Varijabla koja je najviše uticala na to bila je profesorka istorije. Nismo bili u lošem odnosu, niti sam ja bio bezobrazan ili nepodnošljiv. Samo sam previše pričao, što mi i sada predstavlja problem. Naravno, pod uslovom da se u prostoriji nalaze ljudi koje poznajem minimum deset godina i da nema nikoga koji bi me naterao da se osećam inferiorno. Tako da sam se već sam spremio da napustim učionicu kada sam je video na vratima sa dnevnikom, čisto da nam oboma uštedim vreme. Ali ona je, zapravo, bila prijatno iznenađena što me vidi.

Par devojaka i momaka je držalo prezentaciju o Berlinskom zidu i stvarno sam bio fasciniran kako je jedan tip slobodnom rukom nacrtao kartu Nemačke i glavnog grada. Samo su se sada uloge promenile, profesorka je htela da priča sa mnom. Znam da je ona oduvek mogla simultano da sluša više stvari i ispituje ljude, ali ja sam ipak prost organizam, možda čak i greška u evoluciji i stvarno nemam takve kapacitete. Ne mogu istovremeno da slušam koliki su broj izlazaka imali stanovnici Istočnog Berlina i da se usredsredim da tačno odgovorim na pitanje ko je iz moje generacije stupio u bračnu zajednicu.

- Radijacija se širi iz džepova. Ostavite te debilne naprave! – rekla je, možda treći put u toku časa. Samo, mislim da greši, radijacija je svuda oko nas. To je skromno mišljenje jednog hipohondra.

Već na pola časa više nisam imao snage da primam bilo kakve informacije, pa sam samo skrolovao njuzfid na svojoj radioaktivnoj spravici koja bi me verovatno koštala ukora da sam upisan u dnevnik kao đak. Počeo sam da tresem nogu i non-stop maltretirao Mikija pitanjima kada će da zvoni. Nije da nisam bio gladan novih saznanja ili pak obnavljanja gradiva, već sam jednostavno, kao i svaki učenik, želeo da idem kući. Ne možete to nam zamerite.

Zvonilo je i konačno sam se našao napolju. Provalio sam da umor koji sam osećao nije mogao da se poredi sa onom iscrpljenošću koja me svakodnevno dočekuje nakon posla. Bilo mi je zabavno, vreme je uglavnom brzo proticalo i ničime se nisam opterećivao skoro šest sati. To mi se nije dogodilo mesecima. Ipak, ovde sam bio samo u poseti, možda sam imao i povlašćeni tretman, s obzirom da nisam zahvatio nijedan pismeni.

Ali da sam regularno u klupi, da znam sve ljude u odeljenju, da me čeka još gomila kontrolnih zadataka, maturskih radova i prijemni ispit, pa, kapiram da bih se osećao još bolje.

Povratak u realnost.

Da, izgleda da se moj stav sa početka nije promenio. Da li bih haos (teoretski) odraslog, odgovornog i samostalnog života zamenio ovakvim, finansijski zavisnim, tinejdžerskim, ali ipak dosta bezbrižnijim životom? Naravno da bih! Da li sam ja bukvarski primer čoveka sa kompleksom Petra Pana ili sam prosto razmaženo derište nesvesno toga da ima posao, iznajmljujem stan, imam obaveze na master studijama i vozačku dozvolu? Verovatno. Da li je sve ovo realno? Nije, ali ni ja nisam realan čovek, a i ovo verovatno nisu realna vremena.

Završavajte školu i gurajte dalje. Poslušajte pametnije ljude, a ja tu sigurno ne spadam.

Još na VICE.com:

Srednjoškolke iz Beograda o rakunima, pravilima oblačenja i poštovanju škole

Kako da se odnosite prema nastavnicima, pričaju nam nastavnici iz Srbije

Ljudi nam pričaju o najtupavijim popularnim forama u školi