Reklame
Музика

Hej, visoki, stanite pozadi da bolje vidimo

Prosto nema nikakve vajde od koncerta kad si nizak.

pisao Ryan Bassil
14 Maj 2017, 6:00am

Postoji nekoliko prednosti kad si nizak. Naučnici kažu da niski ljudi duže žive, skučeno mesto za noge u autobusu ti ne predstavlja problem i ne moraš da plaćaš porez na dodatu vrednost kad kupuješ dečje patike. Ali poenta je u sledećem: visoki ljudi bolje prolaze u životu. To je pogotovo istina kad voliš da gledaš muziku uživo.

Kao neko ko je nekoliko centimetara ispod nacionalnog proseka, mnogo češće prisustvujem koncertima na kojima ne mogu da vidim nastup nego onima na kojima mogu. Obično provedem čitavo veče zureći u nečije lopatice ili se gušeći u nečijem masnom konjskom repu. Ako mi se ponekad osmehne sreća, kad se dovoljno napregnem i podignem na svoje čelikom ojačane vrhove cipela, mogu tek da nazrem muzičareva kolena kroz izluđujuće mali procep između dva ortaka koji se gurkaju.

Mogli biste reći da je to sastavni deo uzbuđenja živih nastupa. Ako ne mogu lepo da vidim bend, oni za mene ostaju enigma – koju razume samo nekolicina odabranih stanovnika Brobdingnaga. Možda su svi istorijski događaji u muzici – The Ramones u CBGB-u; The Sex Pistols u The 100 Club-u; The Velvet Underground u Maksovom Kanzas Sitiju – bili prosto bolji zato što niski članovi mase nisu mogli da mrdnu i nenamerno su udisali perut – što bi mogao da bude tajni sastojak "autentičnog iskustva uživo". Možda ima neke koristi od skakutanja na prstima, kao što je jačanje koštane mase homo sapiensa za buduće generacije ili smanjenje nataloženih naslaga čizkejka u tvojim arterijama.

Iz perspketive niske osobe (via)

Ne, ne mogu. Prosto nema nikakve vajde kad si nizak na koncertu. Sve što možeš je da flertuješ sa ranim stadijumom problema s vratnim pršljenom, kriveći šiju u različitim pravcima kao palma na uraganu samo da bi očuvao minijaturni pogled na bend. Dok odlaziš, tvoji prijatelji pričaju priče o svojim omiljenim trenucima, a sve što ti možeš da ponudiš zauzvrat jeste detaljan opis različitih mirisa nečijeg leđnog znoja o koji si trljao facu.

Posebno izluđuje to što su visoki ljudi toliko nesvesni visine kojom su obdareni da staju gde god im padne na pamet. To je ono što kvari užitak sve za nas, pristojne, ljubazne, niske ljude koji ništa ne vide. Neukost je svuda – u vladi, na internetu, kad god zapalim cigaretu – ali nikad to ne osećam direktnije nego kad štrkljasta osoba ponosno stane svega nekoliko centimetara ispred mene, na koncertu na kojem može da vidi iz svakog ugla a ja ne mogu.

Kao muškarcu, meni nije čak ni najgore. Moja koleginica novinarka Noisey-a Ema Garland, čija je visina takođe ispod proseka, kaže mi da je jedino gore nego biti žena na koncertu, biti niska žena na koncertu, zato što "svaki događaj znači da moraš da biraš između stajanja sasvim napred kako bi nešto videla i rizikuješ da te samelju i/ili izvataju, ili zauzimanja strateškog položaja pozadi i sa strane kako bi sačuvala svoj lični prostor ali onda provela čitav koncert izbegavajući udarac ramenom u nos."

____________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film Ja repujem - Smoke Mardeljano

______________________________________________________________________________________________________

Dakle, šta možemo da uradimo da bismo rešili ovaj problem? Neki koncertni prostori – kao što je londonski Brikston Akedemi ili Hamersmit Apolo – imaju iskošen pod. U teoriji, njihove visinske tačke bi trebalo da funkcionišu – sem što su tih dodatnih nekoliko centimetara obesmišljeni čim ti se na vidiku ispreči još jedna visoka osoba. Da bi iskošeni pod funkcionisao, morala bi da bude opasno strma nizbrdica. Sedenje je očigledan izbor. Sa svoje drevne dvadeset tri godine, kada se kupam svako veče i selektivno biram sveće za svoju dnevnu sobu, počeo sam da uživam u balkonima koncertnih prostora. Ali kad si tamo gore, daleko si – kao da u stvari nisi deo samog događaja. Nije isto kad moraš da ostaneš prikovan za stolicu dok te nemilosrdno hvata sindrom nemirne noge.

Jedna pozitivna strana mase koja snima koncert je da to stvara dodatnu mogućnost za osmatranje. Često sam zaticao sebe kako gledam nastup kroz nečiji ekran ajfona – što je bio najbolji pogled do kog sam mogao da dođem. I prilično sam siguran da mi se još nije desilo da odgledam nečiji nastup na festivalu a da ne provedem 95 odsto vremena pogleda prikovanog za ogromne monitore s obe strane bine. A opet, selfi stikovi su zabranjeni na koncertima, a velikih ekrana nema u manjim klubovima, tako da su ovo samo mala, kratkoročna vrdanja oko problema umesto prava rešenja.

Slika via

Osim patentiranja udobnih, nosivih i bezbednih štula ili ubrzanog prolaska kroz prirodnu selekciju dok potpuno ne iskorenimo niske ljude, izgleda da postoji samo jedno rešenje mnogo lakše za primenu – a to je da visoki ljudi stanu pozadi ili da postanu svesni svoje privilegije. Shvatam da to nije posebno nova ideja, ali uprkos tome što studije tvrde da su visoki ljudi em inteligentniji em druželjubiviji od niskih, to je nešto što uzvišeni posetioci koncerata izgleda da i dalje ne mogu da shvate. Štaviše, toliko je retko za visoku osobu da pokaže svest o tome da, kako Ema kaže, kad to uradi, "to vas ispuni takvom srećom da biste mogli da se smuvate s njom na licu mesta". Dakle, ako ništa drugo, eto teme za razmišljanje.

Visoki ljudi – a znam da se slažete sa mnom oko ovog – morate da pokažete malo empatije, malo razumevanja. Hej, kladio bih se da ponekad čak ni vi ne vidite, sa svim tim ajfon kamerama, surferima po masi i legalno definisanim divovima koji vam se nađu na putu. Sigurno ume i vas da iznervira, zar ne! Da samo postoji nešto što bi moglo da se uradi...

Imam gomilu krakatih poznanika i ortaka nalik Streču Armstrongu – tako da sam, da bih testirao svoje rešenje, iskoristio Džoela Golbija – novinara VICE-a, fana Ratatata i statistički Visokog čoveka – kao zamoraca za (a) šta raditi ako si nizak a visoka osoba ti zaklanja pogled i (b) šta raditi ako si visok, a ti nekom zaklanjaš pogled.

Ja: Hej ti, visoki! Zaklanjaš mi vidik. Mogu li da stanem ispred tebe?

Džoel, iliti Visoki baja: Može, nemam ništa protiv, jer ti si nizak i šta ti tu možeš. Ja mogu da vidim preko tvoje glave. Ako ti smetam, ti reci. Samo nemoj da mi se kliberiš tu preda mnom ili da brbljaš sa svojim sićušnim ortakom. Pokušavam da pratim koncert, druže. Začepi.

Ja: Primio k znanju. Hvala ti, visoki bajo! Povratio si mi veru u čovečanstvo.

Dakle, ako čitate ovo i visoki ste, zamislite samo onaj žučni, uzavreli bes koji osetite kad vas surfer po masi odalami čizmom po glavi, kako biste lako mogli nekoga da ubijete pogledom, a onda zamislite da se tako osećate čitavih 90 minuta dok ste primorani da njušite sopstveni pazuh. Tačno tako. Dakle, mičite mi se s puta!

Rajana Bazila možete pronaći na Tviteru: @RyanBassil

Još na VICE.com

Kada se pozeri raspričaju na koncertu

Vatanje na koncertima nije uopšte kul

Zavirili smo u novčanike srpskih bendova

Tagged:
koncerti
svirke
Visoki ljudi
Publika