Ljudi sa psihozom koji se mire sa glasovima koje čuju

ILUSTRACIJE : BEN THOMSON

Ron Kolman je sedeo u svojoj kancelariji praveći neke proračune kada je glas iza njega rekao: "Nisi to dobro uradio." On se okrenuo, ali tamo nije bilo nikoga.

"Mislio sam da mi je to od stresa, izašao sam te večeri i pošteno se napio, misleći da ću se tako rešiti tog problema", priseća se on. "To se, međutim, nastavilo, a onda sam počeo da čujem i druge glasove i nije prošlo mnogo vremena pa je počelo da se javlja šest glasova u različita vremena… a ponekad i svi istovremeno."

Glasovi su bili, kaže on, pojavni oblik raznih trauma iz njegove prošlosti: Kolmena je zlostavljao katolički sveštenik u predpubertetskom periodu dok je bio ministrant, potom mu je prva žena izvršila samoubistvo kad je imao 17 godina — samo godinu dana nakon njihovog venčanja. Zatim je bio "godinama zatvoren u bolnici", sve dok ga njegov socijalni radnik nije ubedio da poseti grupu za podršku pod imenom Hearing Voices, gde je "prva stvar koju sam na grupi čuo bila: 'Vaši glasovi su stvarni.' "

To mu je potpuno promenilo percepciju čitave stvari. "Imalo je smisla, zato što ako su glasovi stvarni, onda mogu nešto da uradim po tom pitanju", objašnjava Kolman. "Sve do tada svi su mi govorili da ti glasovi nisu stvarni i zato nisam mogao ništa da preduzmem."

The Hearing Voices Network (HVN), u kojoj je Kolman sada instruktor, zapravo je neformalan ali uticajan kolektiv čiji je cilj da osnaži ljude koji čuju glasove. Članovi grupe veruju da je kad čujete glasove to jedna od normalnih varijacija ljudskog postojanja i, što je posebno važno, ona ne mora uvek da ima dijagnozu bolesti — sem ukoliko onaj što čuje glasove ne odluči da je tako doživi. Ovaj kolektiv takođe propoveda da glasovi treba da se prihvate kao sredstvo u potrazi za smislom, makar samo metaforičkim.

Ukratko, HVN je alterantivan, nemedicinski pristup. Osobe koje čuju glasove, kako ih i zvanično zovu, uče se da odgovaraju otvoreno svojim glasovima, ali i kako da se izbore za odmor od njih. "To je pokret samopomoći", kaže Kolman. "Ne razgovaramo samo o tome kako čujemo glasove, već i o tome kako da reagujemo na to što čujemo glasove."

Prvu inkarnaciju HVN-a osnovali su u Holandiji 1987. godine holandski psihijatar Marijus Rom, novinarka zadužena za naučne teme Sandra Ešer i Pets Hag, osoba koja je čula glasove. Godinu dana kasnije, u Mančesteru je osnovana britanska mreža, a odatle je kolektiv počeo redovno da se grana. Danas on postoji u 35 država širom planete.

Svetska zdravstvena organizacija šizofreniju definiše kao "težak mentalni poremećaj, koji karakterišu ozbiljne teškoće u razmišljanju, a utiče i na jezik, percepciju i samosvest. Često podrazumeva psihotična iskustva, kao što su glasovi ili deluzije." Trenutni glavni metod lečenja, prema Kraljevskom australijskom i novozelandskom koledžu za psihijatriju, predstavlja kombinacija antipsihotičnih droga kao što su risperidon, klozapin i olanzapin.

Međutim, ovi lekovi se vezuju za razne nuspojave, kao što su povećani rizik od disfunkcionalnosti jetre, gojaznost, seksualna disfunkcija, letargija, dijabetes i kardiovaskularni problemi. Kolman je veteran potencijalnih nuspojava antipsihotika. "Imao sam ih svih vrsta", kaže on, "tresle su mi se ruke, strašno sam se bio ugojio… kasnije u životu sam imao bajpasove na srcu, dobio dijabetes i još mnogo toga."

Tejn*, tridesetosmogodišnji student i član HVN-a, priča da je iskusio slične efekte na sopstvenom telu. "Nakon nekih godinu dana na risperidonu, imao sam napad ketoacidoze i završio na hitnom prijemu", kaže on. "Lekar koji me je lečio na hitnom prijemu smatrao je da je za skok mog šećera odgovoran risperidon."

Lekari su promenili antipsihotične lekove za Tejna, ali to nije donelo mnogo rezultata. "Nakon nekih godinu dana uzimanja aripiprazola, počeo sam da primećujem iste pojave na svom telu. Moj nivo šećera počeo je dramatično da skače."

Ne iznenađuje da Hearing Voices Network ima i svoje skeptike. Mnogim psihijatrima se ne dopada promovisanje nemedicinskog i nenaučnog pristupa šizofreniji. Njihovo nezadovoljstvo potkrepljuje istraživanje koje pokazuje da što je duži period psihoze bez lekova, to je gori ishod.

Štaviše, jedan deo šizofrenika sa dijagnozom nema uvid u svoje stanje, kaže doktor Ričard Porter, direktor Jedinice za kliničko istraživanje mentalnog zdravlja na Univerzitetu u Otagu. "Nema šanse da pričate sa njima o njihovim glasovima, jer su suviše uznemireni, a to je prosto posledica bolesti. U akutnoj fazi, to prosto mora da se leči."

"Pristup nekih centara je da pomognu ljudima da razviju kognitivne strategije kako bi prevazišli kognitivne nedostatke šizofrenije", nastavlja doktor Porter. "Važno je imati na umu da se tu ne radi samo o psihotičnim simptomima: to je samo mali deo sindroma. Ljudi sa šizofrenijom imaju veoma ozbiljne kognitivne nedostatke."

Doktor Sigurd Šmit, psihijatar i klinički direktor Generalnih psihijatrijskih usluga za odrasle na Novom Zelandu, kaže da su potencijalne opasnosti od izbegavanja lekova ako pojedinac pati od šizofrenije "ozbiljne". Kao prvo, mnogo je veći rizik od stalnih psihotičnih simptoma kao što su deluzije i otežano mišljenje, "koji zauzvrat mogu da dovedu do povećane opasnosti po sebe i druge, kao i nesposobnost da se vodi briga o samom sebi."

Kao drugo, objašnjava Šmit, "ima dokaza da slaba kontrola psihoze može dovesti do značajnog opadanja kognitivne funkcije, što posle nikad više ne može da se vrati na nivo funkcionisanja pre pogoršanja bolesti, izazivajući tako trajni sunovrat. Lečenje koje ne podrazumeva antipsihotike može da ima potencijalnih prednosti, ali samo dok se pojedinac ne nalazi pod dejstvom psihoze."

Pored problematike uzimanja lekova, ključni cilj organizacije Hearing Voices Network jeste iskorenjivanje žiga srama. Krajnji cilj, kaže Ron, jeste da "svako ko čuje glasove može da hoda ulicom i priča sa svojim glasovima, a da ljudi to prihvate kao normalno. Da na kraju počnemo da prihvatamo osobe koje čuju glasove isto onako kao što prihvatamo levoruke. Suština organizacije Hearing Voices nije bolest, već oslobođenje."

Za Džejmsa*, artikulisanog tridesetsedmogodišnjaka koji radi u zdravstvenoj službi i koji je proveo pet godina na psihijatrijskom odeljenju, odvajanje samog sebe od stigme njegovog mentalnog zdravlja bilo je ključno za njegov oporavak. "Ispočetka je bilo teško", kaže on. "Brinuo sam se da nešto nije u redu s mojim mozgom; da možda ne doživljavam stvarnost onakvom kakva jeste. Ako ne možeš da veruješ samom sebi, kome da se obratiš? Biti okružen sa ljudima u HVN-u koji poznaju moje probleme ali se i dalje ponašaju prema meni kao da sam bilo ko drugi pomoglo je u velikoj meri."

Džejms poredi to sa vremenom koje je proveo u bolnici, gde "postoji jasna razlika između osoblja i tebe. Treba ti neko da odeš u biblioteku, da odeš po kafu, uvek nešto zapisuju o tebi. To je bilo istinski sputavajuće, čitav taj proces. Trebalo mi je mnogo vremena da se oslobodim većeg dela svega toga."

"Dugo vremena nisam imao pristup drugačijem doživljaju svoje bolesti", dodaje on. "Ljudi su se prema njoj ponašali kao prema nečem negativnom i lošem, nečem što moram da prevaziđem pre nego da doživim kao deo sebe, nešto što moram da razumem — čak pronađem i neki smisao u svemu tome, rekao bih."

Tejn i dalje izbegava da ljudima govori za svoje glasove, zbog anateme društva. "Jednom sam otišao kod specijaliste za spavanje i rekao mu da čujem glasove, zbog čega ne mogu da spavam, a on se odmah uznemirio i njegov govor tela se momentalno promenio, kao da se plašio da bude u mojoj blizini. Osećao sam se kao da je automatski uzeo zdravo za gotovo da će mi moji glasovi reći da mu naudim."

Mnogi ljudi znaju samo za negativne aspekte situacije kad čujete glasove, dodaje on. To posebno dolazi do izražaja kad ljudi govore o zločinima izazvanim psihozom ili pucnjavama po školama — "Ali mnogi ljudi uspešno izlaze na kraj sa svojim glasovima."

Džejms smatra da anatema aktivno podriva zdravlje ljudi sa dijagnozom šizofrenije. "Mislim da mnoge ljude dijagnoza izopštava iz njihovih zajednica, znate? Oni sada imaju tu ponižavajuću etiketu, postoji naučni dokaz da nešto s njima nije u redu, i da su na neki način manje ljudi od drugih. Mnogi ljudi osećaju kao da im je izrečena doživotna kazna."

"I dalje se u mnogim krugovima smatramo opasnim zato što čujemo glasove", kaže Kolman. "Ljudi i dalje žele da eliminišu glasove; psihijatrija i dalje to vidi kao svoju glavnu ulogu. I dalje nema dovoljno truda da se razume šta se zapravo dešava."

Za Kolmana, organizacija Hearing Voices Network je u svojoj suštini kolektiv koji se bori za ljudska prava osoba koje čuju glasove. " Hearing Voices se suprotstavila represiji prema jednoj manjinskoj grupi u društvu, i u tom smislu je zaista dostojna statusa velikog pokreta u ovom veku", kaže on.

"U prošlom veku imali smo ženski pokret, gej pokret, pokret za građanska prava… Mislim da će ovaj vek biti vek za ljude u mentalnoj sferi života."

Pogledajte i naš dokumentarac "Glasovi":

Još na VICE.com:

Da li su višestruki identiteti znak mentalnog poremećaja

Kad se mentalna bolest pob

Deset pitanja koja ste oduvek hteli da postavite ljudima koji se plaše da izađu iz kuće