Od Srbije do Norveške: cilj je (možda) blizu

Pročitajte prvi i drugi deo odiseje od Srbije do Norveške.

Foto via Flickr user

Tako je lep bio taj mrak u kojem sam zaspao. Napokon se sakrio od tog krivog sunca i zatvorio oči i bez ikakvih problema, na tim daskama, utonuo.

Odjednom – bam, vrata se otvaraju kao nogom, ulazi pet likova, deru se nešto, ili ja to tako doživljavam ovako bunovan.

Ustajem i stajem mirno. Jebi ga, trening, vojnički.

Najčudnijih pet likova u grupi koja sam video. Posle ću dosta dobro da ih upoznam.

Jedini priča mali crni lik, Vova, poprililično moderno obučen.

Ostali ćute. Jedan sa naočarama izgleda kao da je kompjuteraš - ima blago lice, jedan sivi lik, sluzav, gadan, izleda kao da truje ljude za pare. T u je i debeli alkos u sakou, koji izgleda kao da stoji i spava, masne kose. I među njima neki fit mladi lik, izgleda kao Apolon, najviši je, plus kreće se kao mačka.

Opet, nemam pojma kako komuniciramo, odnosno znam, na srpskoruskom, kažu – pođi s nama do Centra da ti vratimo dokumenta.

Premišljam se, da li da insistiram da zovu ambasadu, pa kažem sebi - jebote, nisam ja Amerikanac, šta zovite ambasadu, pa tek tad sam onda najebao. Zamisli da me isporuče našima, objasni ti posle gde si pošao. Uostalom, nemam pojma ni kako ni gde da me isporuče kad smo skoro pa na Severnom polu.

Rekoh - ajmo po dokumenta.

Ispred barake, KPP Titovka, opet Andrej, vidim nekako se snuždio.

Nešto pitaju – ja kontam da je priča na temu kako to da su me ubacili u pritvor, odnosno u tu mračnu sobu u kojoj sam spavao, Andrej im kaže da sam sam ušao. Ispred, neki raspadnuti tamnosivi ford siera sa nemačkim tablama i reno clio iza, isto nemačke table. Pakuju me na zadnje sedište forda, tako da sednem u sredinu, vraćaju mi ranac i stavljaju mi ga u krilo.

Onda ulazi po jedan sa svake strane sa mnom, Vova, onaj što priča mi je sa desne, onaj ljigavi mi je s leve, lik sa naočarima vozi, a onaj masni je na suvozačkom mestu i kao da je već zaspao. Apolon sportista je seo u clio iza nas.

Kako se upalio motor Sierre, Andrej diže kapiju i salutira. Taman što sam se obradovao što idem dalje, kad ono obojica, i Ljigavi i Vova mi zabadaju laktove u rebra. Poprilično jako.

Cvilnem malo i pognem se. Vova nekako sa razumevanjem kaže – protokol, ne idemo daleko. Mislim se, jebo vas protokol, kakav bre protokol, gde ima da se ljudi hapse tako, i ubadaju laktovima. Nije kulturno, pre svega.

Okrenem se nekako, vidim Andrej još stoji, salutira i gleda za nama, i postaje sve manji u daljini. Meni nešto odjednom postala mila ta KPP Titovka.

Vozimo se tako, ćuteći, svakako mi nije do priče, jer mi treba energije da istrpim bol, a i oni ćute. Srećom posle desetak minuta prolazimo kroz neku kapiju i ulazimo u zgradu kasarskog tipa. Sivo, oruonulo, kockasto, ima malo šume ispred.

Stajemo, sklanjaju laktove i ošamućen izlazim napolje. Vidim da su pred zgradom oni grudobrani, ili kako se zove već to, ono gde vojska repetira puške u pesak posle stražarske smene. Dvojica ispred mene, dvojica iza, Vova sa strane i ulazimo u zgradu.

Inače, samo Vovi sam saznao ime, zvali su ga i Volođa, ali najčešće Vova. Niko se nikome drugom nije obratio imenom.

Ulazimo u tu zgradu, pola ljudi je uniformama, pola u civilu, i brzo skrećemo u kancelariju. Tačno kako sam zamišljao kakve su mogle da bude kancelarije u sovjetsko doba. Masivni i težak sto, sa izlizanim zelenim slojem na vhu, stolice drvene kao iz škole pre sto godina.

Mapa Murmanskog regiona na zidu, iz one čudne severne perspektive, u kojoj je Murmansk centar sveta, a dole se jedva nazire Evropa, a kamoli Beograd.

Sedam ja sa jedne strane tog stola, ova četvorica preko puta mene, i Volođa u čelo stola. Nude čaj.

Srčem čaj, ćute oni, ćutim ja. Rekoh, hajde da vidimo kako sad da se vadim iz ovog sranja. Počinjem iskreno: gospodo, vidim da sam u problemu, evo sve ću da priznam, krenuo sam u Norvešku na azil. Hteo sam da odem u Nikl, i onda da krenem peške prema granici. Znate, ima reka tamo, pa sam mislio, malo da preplivam i onda izađem u Norveškoj.

Vova ćuti, i daje mi papir i olovku da crtam gde sam tačno mislio da pređem. I tu se naravno zajebem iz starta, jer znam da nacrtam Nikl i taj deo prema granici sa Norveškom. Uzbunili se, znam oblast. Brzo pišem pored - Google maps!

Vidim onaj valjda kompjuteraš sa naočarima odobrava. Ostali se konsultuju, da li je moguće da je oblast tako detaljno prikazana na Googlu. Ovaj sa načarama kaže da jeste. Uh, rekoh, pazi što ovi znaju znanje, umoran sam i padam na glupe fore, zgaziće me ili možda nešto još gore.

Onda Ljigavi preuzima igru - autoritarno mi objašnjava kako sam ja Čečen, kako mi je lažan pasoš, kako pričam loš ruski jer sam Čečen. Deo dijaloga je zvučao otprilike ovako:

- Ti Čečenjec!

- Njet, ja Serb!

- Ti gavariš pa rurski kak Čečenjec!

- Ja gavarim pa srpski.

Ljigavi mi, vidim, ne veruje ništa. Tu kunem osnovnu školu gde nam ispraše mozak francuskim, umesto lepo da sam učio ruski, sad mi baš treba. Ljigavi me drlja i ubeđuje pola sata da sam Čečen, ostali ćute. Onaj masni je zaspao. Ne znam koja je uloga tog čoveka, ili je narkoleptičar ili je neki vidovnjak, ako mu je uloga da spava na ispitivanjima potencijalnih Čečena, ja to ne razumem, ali ne bih ni da pitam.

Okej, nekako se ubedimo da nisam Čečen, ali vidim da to prihvataju sa rezervom. Prolaze sati. Kaže Vova, znaš, lako je da se falsifikuje taj vaš jugoslovenski pasoš.

- I šta ćeš u Norveškoj?

Kažem da sam pošao na azil.

Odmah ko iz topa Ljigavi cepa:

- Aha. Političeski?

Tu se opet kunem u sebi što mi je jezik brži od pameti, kako sad da se vadim. Možda sam mogao da kažem da idem ilegalno samo, a ne na azil, mada pitanje i da li bi me to izvadilo. Stiže još jedan čaj, neki momak u vojničkoj uniformi nam donosi svima onaj samovar, ili kako se zove. Metalno to čudo. Srknem i krećem, ne, ne gospodine, ne političeski, kod nas je demokratija već šest, sedam godina, super smo mi sada. Ne, gospodine, ja sam biseksualan, znate.

Ljigavi me gleda čudno. Pita:

- Peder?

Kažem:

- Peder! Za nas nije dobro. Ovo sa politikom, to nam je super. Nego za nas pedere, to je već malo teško.

E njima, kao kamen da je pao sa srca. Ubili se od smeha. Kontam da im u životu niko nije rekao da je peder, lagao ne lagao, ali ovi nisu čuli muškarca da to izgovori, ali nikad. Promena atmosfere iz taka. 'Ajde dobro, pederu, 'ajde izvadi sve stvari iz ranca da te pregledamo i da završavamo.

- Šta će ti ova kesa za đubre i konopac u rancu?

Pokazujem da sam hteo da naduvam kesu, ubacim stvari kad budem morao da plivam preko te reke kod Nikla. Ljigavi kaže, dobro je da smo te uhvatili, kakva si budala, ti bi se udavio.

Vova odlazi na telefon, neki stari zeleni sa brojčanikom, okreće broj, Ljigavi mi pretura po rancu, nalazi neki kineski mp3 player, igra se njime. Vova priča u telefon, brzo, ništa ne razumem, tek svaku treću reč, "nu… Kak golubica… Vsjo raskazal…"

Ljigavi nalazi pesmu O SupermanLaurie Anderson koju sam ionako slušao sve do Murmanska non-stop. Dodaju slušalicu jedan do drugoga, u čudu. Laurie cepa, čujem preko stola. Ah. Ah. Ah. Ah. O Superman. O, Mom and Dad. … I ovo kapiram da im je prvina, mislim, da čuju takvu muziku. To što imam Laurie na plejeru ih, čini mi se, nepovratno ubeđuje da sam peder.

Ovi ostali izlaze odjednom, ostavljaju mi stvari, ostajemo Vova i ja. Kaže - izvini, protokol. Pa rekoh, šta će sad - da me jebe? 'Ajde, kaže, skini se. Utrnuo sam u momentu. Vrlo je ozbiljan, baš onako pandurski me gleda. Ćutim i skidam se.

Pokazuje na gaće rukom, kontam i to da skinem.

Kaže, popni se na stolicu. Penjem se na stolicu. Gleda me golog. Kaže raširi ruke. Širim ruke. Kaže okreni se. Ja bio taman do zida, kako sam krenuo da se okrećem, ruke mi odarile o zid, zakucao se, ne mogu da se okrenem. Potpuno ne kontam šta mi se dešava. Kaže, spusti ruke pa se okreni.

Spustim ruke, i okrećem se tako go na stolici. Kaže, siđi i obuci se. Siđem i oblačim se.

Kaže Vova: - Mi ćemo da te odvedemo u Norvešku!

Opet zelena retka šuma okolo, opet ta raspadnuta siera. Vraćaju mi stvari u kolima. Novčanik, vidim, prazan. Gledam u novčanik, Vova pored mene, pozadi, ovog puta sam i bez lakta u mojim rebrima, kaže, ne smeju rublje da se iznose iz zemlje, konfiskovali smo.

Vreme ide, nemam predstavu koliko je prošlo sa njima, jedno 12 sati sigurno, možda i više. Stajemo da nam kupe, kapiram, mojim parama, da jedemo.

Već smo daleko opušteniji, u nekoj beloj baraci kupuju pivo i sendviče sa živom ribom. Daju mi. Jedi. Jedi, dobro je. Jedem živu ribu na hlebu, mislim da je losos, i pijem pivo, iako po pravilu već tada nisam bio jak na alkoholu.

Apolon je nestao, ostao sam sa Vovom, Ljigavim, Masnim i onim sa naočarima. Dok jedemo, Ljigavi se zavlači pored suvozačkog sedišta i vadi bejzbolku obmotanu nekim kesama. Smeje se kao ludak kaže - Hahaha, nu, to eta ruska demokracija!

Ne pomerio se sa mesta, tako je bilo, nemam pojma što je to rekao, valjda preventivno da me uplaši ili se zajebava. Tu sam već toliko izbezumljen da me teše. Sve je ok, sve je ok, kaže Vova. Idemo u Zapoljarni da spavaš i sutra te vodimo u Norvešku, verovatno trajektom.

Krećemo, otpada auspuh. Zovu nekog mobilnim, dolazi posle 15 minuta lik u radničkom odelu i ladom, na putu u sred ničega, vezuje auspuh. Idemo dalje i skrećemo opet u neku kasarnu. Menjamo kola.

U tim novim kolima, mislim nekom golfu, Vova pita - a kaži mi, kako to da ne voliš žene. Voliš sise? Kažem, volim. Pa kako si onda peder. Kažem, volim i muško i žensko. Gleda, a ništa mu nije jasno. Idemo dalje. Mislim se, samo da me ne krenu da me jebu ovi ludaci čisto da provere. Valjda nije deo protokola i to.

Stižemo u taj Zapoljarni. Mali grad, kao prigradsko naselje, i u njemu nekoliko visokih zgrada. Ulazimo u hotel. Recepcionerka koja ih očigledno zna odmah ih napada, što vodite tog dečka, šta je uradio, šta ćete da mu radite!? U tom fazonu.

Dobre, dobre, žene ruske. Isto tako kada smo izlazili iz kola, pred hotelom, neka prolaznica ih je smarala. Što vodite tog dečka, gde ćete sa njim? Samo nadrkano odmahnu glavom i kažu, vodimo ga u Norvešku.

Hotel sablasan, nema živog čoveka osim one žene dole na recepciji, sve nekako staro i napušteno. Soba nameštena po poslednjoj modi kraja pedesetih. Lampa sa zelenim abažurom baca sablasno svetlo. Veliki krevet. Onaj masni narkoleptičar je samnom u sobi.

Pitam da se tuširam. Kaže, tuširaj se. Ležem u krevet, pitam masnog, ja bih da spavam? Kaže, spavaj!

Uzima stolicu i stavlja je tačno pored mog kreveta. Seda i namešta se da me gleda. Ne smeta mi više ni što je sunčano a ne treba da bude. Ništa mi ne smeta, samo malo da umrem.

Ujutru, upada Vova, narkoleptičar je budan ili nije ni spavao, možda mu je to specijalna sposobnost, da ne spava noću a spava danju. ' Ajmo brzo, zakasnićemo na trajekt.

Vozimo se, Zapoljarni ostaje za nama. Vova dobija poziv na mobilni. Kaže onom s naočarama koji ili jedini zna da vozi ili mu je to glavni zadatak, pored poznavanja kompjutera - promena plana, idemo na Boris Gleb. Nećemo moći da ga prabacimo trajektom.

To mi je bilo poznato - Boris Gleb - sećao sam se kao kroz maglu, polupan iskustvom sa ovim ludacima.

Vozimo se tako i sve mi se vraća - plan je bio kad preplivam, da se krećem ka Kirkenesu u Norveškoj. Jedno sto kilometara na sever. Kako znam i umem. I onda mi sine. Imena graničnih prelaza - znao sam ta imena: Boris Gleb - ruska strana - Storskog grensestasjon - norveška strana. Samo nisam ni sanjao da ću da prelazim na graničnom prelazu.

Dolazimo na Boris Gleb, žuta kuća, drvena, ruska granica. Vova izlazi sa mnom. Vraća mi pasoš. Od sveg ludila nisam ni znao da je kod njih. Gubi mi se pogled u šumu iza njegove glave. Sada sam već preumoran. Ulazi unutra, priča nešto sa carinskim pandurom. Kaže mi - oni će dalje da te preuzmu.

Osmehe se, Good luck ! I ode. Ćao Vova, hvala na svemu. Stokholski sindrom, baš sam ga zgotivio.

Žickam pljugu od carinskog pandura koji je ostao sa mnom i naslanjam se na žutu baraku. Pandur me gleda sa interesovanjem.

Još malo. Još samo malo.

Uskoro pandur nestaje. Ostajem sam ispred granice. Dolazi ruski raspadnuti autobus, nisam ni video šta piše na njemu. Stojim pored ulaza i žena koja prolazi pored mene u carinsku baraku me dobro odmeri. Kaže mi nešto. Više ništa ne čujem niti razumem. Ulazi sa pasošima i izlazi na drugu stranu. Autobus odlazi 15 minuta kasnije.

Nema ovog pandura, ulazim unutra. Pandur se stvara. Pita kako si. Kažem loše, glava mi bubri. Pitam gde je toalet. Uputi me. Odem, bacam peglu, i to iz srži svog bića.

Izlazim nekako. Vene na glavi pulsiraju. Pandur se prilazi - kako si? Pogledam ga. Pita - glava - boli? Kažem - boli. Daje mi neko pakovanje od četiri leka. Uzmem sva četiri. Bolje sam. Pitam ga - šta sad. Kaže - čekaj. Unutra sam i Rusi prolaze, kola se parkiraju, uđu unutra, odu do gospođe koja je za pultom, ona udara pečat. Odlaze. Opet ide vreme. Sat, dva, tri.

Odjednom, svi Rusi nestaju, dolazi lik u plavoj uniformi, buckast i dobroćudnog izlgeda, sa druge je strane šaltera, bliže izlazu, prebira po nekim papirima. Carinski Rusi su u nekim sivomaslinastim uniformama. Tu počinjem da kontam, ali sporo.

Gledam malo bolje njegove epolete, vidim crveni grb. Norvežanin! Pitam ga na engleskom. Hoću na azil u Norvešku.

On kaže, moraju da te puste da pređeš. Ovde ne mogu da ti pomognem. Udaljeni smo jedno 10 metara jedan od drugoga, ja ne mogu da prođem do te druge strane, zatvorena je neka metalna kapija. Kažem, niko mi ništa ne priča, ovde sam u baraci na carini već tri sata. Sleže ramenima. Pitam ga koliko ima odavde do Storskoga - norveškog prelaza. Kaže - jedno četristo metara. Pozdravi me, okrene se i ode.

Opet ostajem sam. Rusi se vraćaju, razgledam u holu neke turističke prospekte.

U fazonu sam da skupim snagu, izađem napolje i krenem da trčim. Dovde sam stigao, mogu valjda četiristo metara u trku da pređem, spavao sam.

Mada, noge mi se tresu i teške su. A i debeo sam. Ma ima da probam da pretrčim makar pucali. Nisam im video oružje. Sigurno ga imaju negde.

_____________________________________________________

Pogledajte VICE film o Islandu, domovini divova.

______________________________________________________

Odjednom, parkira se ispred pet džipova. Arktički Safari piše na njima. Ulaze dve Norvežanke, smeju se. Dolaze na šalter. Ruskinja letimično pregleda, udara pečate u gomilu pasoša. Kao u usporenom filmu krećem za njima, ali one žure da se vrate u džipove. Napolju sam i gledam kako odlazi Arktički Safari, svih pet džipova. Izlazi onaj carinski pandur, nudi me pljugom.

Rekoh - ovaj, hoćete li da me pustite? Kaže - ne znam, vršimo provere. Kakve provere, pasoš je kod mene, mislim se.

- Ajde, da pričaš sa šeficom.

Odlazimo opet unutra, pričam sa gospođom na šalteru. Pita žena, gde bi ti? Kažem, u Norvešku, na azil. Kaže, pa kako ćeš?

- Pa ja bi ih i peške da odem, nije daleko.

Odmahne glavom i pokazuje mi nešto ispred sebe. Ne shvatam. Priča opet nešto, i pokazuje na pečate. Vadi prazan papir, vadi jedan pečat i udara ga na prazan papir. Na njemu autobus, okolo piše Boris Gleb. Vadi drugi pečat i udara ga - na njemu automobil. Rukom crta cipelu, i precrta je. Shvatam da mi govori da nema pečat za izlazak peške. Okreneće se i ode iz te svoje šalter kućice.

Opet izlazim napolje sedam na stepenice i gledam u šumu preko puta, u kapiju, u krivinu iza koje znam da je Norveška. Nemam ni pljuge, izlazi carinski pandur, pruža pljugu. Pita me kako sam došao dovde. Pričam mu ukratko, ali nije mi baš do priče.

Pitam ga, čoveče, šta ću sad?

- Dolazim za pet minuta - kaže i ode. Vraća se i viče, smislili smo! Sa Rusima ne možeš, ali kada dođu prvi Norvežani, ti ih pitaj da te prebace svojim kolima, do norveškog prelaza.

Jebote, ne mogu da verujem, pa ovde je zapravo glavni problem pečat! Oni stvarno hoće da me puste.

Dolaze kole. Rusi. Ništa, kuliram po dogovoru. Dolazi autobus, ruski. Kuliram. Dolaze kola sa norveškim tablama, stari Volvo. Izlaze veliki, ali zaista veliki, tip i riba, plavi, drugačije plavi od Rusa. Slično, ali drugačije. Idu krupnim koracima ka Boris Gleb baraci. Stajem ispred njih. Pitam na engleskom, objašnjavam, izvinite, ja hoću na azil u Norvešku, Rusi ne mogu da me puste, moram u norveškim kolima da prođem. Tip gleda u ribu, riba u tipa i klimne glavom.

Idemo zajedno kod one iste gospođe na carinski šalter. Idu prvo ovo dvoje Norvežana. Gospođa u carinskoj uniformi me vidi i klimne mi glavom. Ništa ne gleda pasoše Norvežanima, lupa njemu pečat, lupa njoj pečat. Dolazim ja na šalter. Ona još ima onaj papir gde mi je crtala, nasmeši mi se, pokaže mi pečat sa kolima i udara ga. Kaže mi, good luck!

Izlazim kroz kapiju u baraci, prolazimo svi, izlazimo s druge strane. Idemo do kola, ja sve čekam da se Rusi predomisle. Norvežanin mi objašnjava na engleskom, izvini pozadi nam je neki alkohol što smo pokupovali u Murmansku, malo je gužva. Smejem se i smeštam među gomile konzervi piva.

Idemo. Vozimo se 30 sekundi a on mi pokazuje dva žute kamene kupe sa obe strane puta malo ispred nas - tamo je Norveška!

Prolazimo kamenje, ne mogu da verujem. Skrećemo i dolazimo pred crvenu kućicu sa norveškom zastavom.

On kaže, idemo prvo mi da prođemo. Stajem pred kućicu. Prolaze, izlaze sa druge strane, ulaze u kola i mašu mi, diže se kapija.

Norvežanin vikne, good luck!

Stojim, ovog puta ispred crvene norveške drvene kućice. Imam malo neki nervni kolaps, tresem se, ali dišem duboko i lagano se smirujem. Ogrebao se za paklu pljuga od norvežana. Pušim. Nema nikoga, niko me ništa ne pita. Ulazim unutra i dolazim na šalter. Sedi lik, u plavoj uniformi, nije onaj sa ruskog prelaza. Pružam plavi jugo pasoš i kažem rečenicu koju sam vežbao: - Hi, I would like to apply for asylum in the Kingdom of Norway.

Pogleda me začuđeno i kaže, mislim na ruskom: - Azil? Kažem: - Azil!

On kaže: - Velkommen til Norge!

Zavrti mi se u glavi i pridržim se sa šalter. Stigao sam, jebote, stigao sam.

(Kraj i početak)

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu