Reklame
Stubac

Noćni razgovor sa Beogradom o odlasku

Volim Beograd u leto. Tada svi negde odu i grad je prazan, pa valjda zato imam subjektivan osećaj da je moj više nego inače. Ništa od toga nije bio slučaj prošlog leta.

pisao Vladimir Skočajić
25 Jun 2015, 8:29am

Foto Flickr dejanspd

Volim Beograd u leto. Tada svi negde odu i grad je prazan, pa valjda zato imam subjektivan osećaj da je moj više nego inače. Obožavam Braće Jerković u leto. Krošnje u mom delu ulice, onom u kome ne idu busevi 18 i 25, nikada nisu lepše nego u julu. Posebno volim da na ćošku Darvinove i Zaplanjske kupim lubenicu, isečem je na kriške, strpam u frižider i onda da je jedem uz neki Lokijev izveštaj sa turnira veterana u Loznici na SOS kanalu.

Ništa od toga nije bio slučaj prošlog leta.

Ne samo da Beograd nije bio moj, nego ni krošnje u Jerkoviću nikad nisu bile ružnije. Izgubio sam apetit za sve, pa i za lubenicu iz Zaplanjske. Nisam znao da li je Loki živ jer TV nisam uključivao danima. Iskreno, nije me ni bilo briga (sorry Loki, stvarno tako beše).

Sve što sam radio tih dana bile su dve stvari: pušio sam dve pakle cigareta dnevno i na repeat sam slušao pesmu Industrija grupe Rebel Star. Bio sam na samom dnu. Na dnu dna.

Meni se nakon jednog udarca jakog poremetilo sve

I dok se sklapam polako imam probleme jako sa uklapanjem,

U ime globalnog straha i velikog mraka za sve

Uz neko prirodno piće rado ću priznati, hej

Da smo svi odavno zajebali se

Da li radite to što volite, ili volite to što radite, ili ne volite to što radite?

U vremenu kada je bez novca teško disati, kada ljudi prodaju ideale za par stotina evra, najčešći je ovaj treći slučaj. Računi se neće sami platiti, nekako ne ide da bebu povijate u jučerašnju Politiku, a ni hleb vam neće dati za džabe iako imate pune usne i zelene oči. Zbog toga je većina ljudi primorna da radi pod stresom, za relativno malu lovu i u okruženju kog čine mahom idioti.

U nešto manjoj meri je zastupljen drugi slučaj. Ljudi počnu da rade posao koji im nije baš privlačan, ali vremenom ga zavole. To se desi kada skapiraju da stresa nema mnogo, da nisu baš svi oko njih kreteni, da povremeno mogu da hvataju krivine, te da im plata stiže redovno iako nije neka. Njihov rezon je najčešće "bolje i ovo, nego da radim kod privatnika".

PROČITAJTE: Slavio sam dolazak leta sa srpskim paganima u Vinči

Treća, ujedno i najpovlašćenija grupa su oni koji zarađuju platu radeći baš ono što vole, baš ono u čemu (misle da) su najbolji. Da biste bili u ovoj grupi, potrebno je da pre nego što vam se uopšte ukaže prilika za poslom, na osnovu svojih afiniteta, znanja i talenta, imate iskristalisanu ideju šta je to što želite da radite. Sledeći korak je da pokušate da nađete taj posao. Već tu je usko grlo. Ako ga ne prođete, završavate u jednoj od one prve dve grupe. Ako pak premostite i tu prepreku, možete se smatrati srećnikom.

Do prošlog leta, ja sam bio taj srećnik.

Foto flickr: Stefan Mažić

Tri godine sam jednom nedeljno pisao o muzici za časopis koji čitam ceo život. Sâm sam birao teme, niko mi se nije mešao u koncepciju. Čak mi je urednik predložio da lično ja uređujem novi muzički časopis u izdanju njegove kuće koji je u planu. Osećao sam kao da moje dugogodišnje građenje kuće od stvari koje znam, volim i umem, konačno dobija krov.

Prvih godinu dana honorar je stizao na vreme. Druge godine je počeo da kasni. Treće ga nije bilo iako sam baš tada bio najzadovoljniji svojim tekstovima i baš te godine dobijao najviše tapšanja po ramenu od ljudi koje cenim. Ali kako da vam kažem – zlotvori u radnjama u Jerkoviću za hleb i mleko na kasi ne primaju tapšanja po ramenu.

________________________________________________________________________

Pogledajte: Ispod betona

________________________________________________________________________

Posle tri godine, ispostavilo se da to nije bio "posao iz snova" već "volontiranje iz snova". Ispostavilo se da razlika između urednika tog časopisa i onog šibicara sa štajge koji vam pokaže gde je kuglica, pa dok držite nogu iznad šibice, na kvarno vam zameni kutujice – ne postoji. U stvari, jedina razlika je u tome što urednik čita Dostojevskog, sluša džez i ne parfemiše se "bugarskom ružom". Ispostavilo se da sam ispao naivna budala kojoj su ostali dužni silne pare - pare koje nikada neću videti jer imaju razrađen sistem da im nikakve tužbe i sudovi ne mogu ništa. Ispostavilo se da sam samo jedan od mnogih koje su u toj firmi nasankali na istu foru. Ispostavilo se da moja kuća ne samo da neće dobiti krov, već i da su temelji uzdrmani.

Tih dana, u meni se probudila zver gladna krvi i osvete.

Jedini problem u svemu tome, bio je što ja nikada nisam bio zver i što bejzbol palica nikada nije bio moj način rešavanja problema. A tada nisam znao drugi. I to me je razaralo. Umesto da se prepustim afektu i šibicaru ostavim u vilici onoliko zuba koliko mu je neophodno da žvaće sutlijaš, u meni je preovladalo poslednje zrno razuma. Uzeo sam mp3 plejer, napravio na brzaka tročasovnu muzičku kompilaciju i krenuo u dugu, noćnu, julsku šetnju, gotovo pustim, beogradskim ulicama.

Hteo sam da odem odavde. Daleko. Negde gde ne prave razliku između Srbije i Sirije. Osećao sam da se gušim ovde. Imajući to u vidu, ima logike zašto je pesma Vanishing Act Lu Rida bila prva na mojoj kompilaciji.

It must be nice to disappear

To have a vanishing act

To always be looking forward

And never looking back

Spuštao sam se onim uskim, jednosmernim delom ulice Braće Jerković. Kada sam se popeo na Dušanovački most, stao sam da popušim cigaru. Gledao sam u automobile koji odlaze iz pravca Beograda. Nije da sam im zavideo, jer verovatno većina njih odlazi u neka Vranja, Leskovce ili Paraćine, u kojima ljudi pate mnogo više nego ja. Ipak, činjenica da su oni bili u pokretu, u meni budila zrno ljubomore.

Prolazeći pored Autokomande, zastao sam na onoj krivini gde praktično iz Ustaničke počinje ulica Gospodara Vučića (divnog li imena za ulicu). Tu još uvek teče život koji je odavno izumro u Beogradu. Svakog leta, ljudi koji žive tu, provode večeri na ulici ispod drvene bandere. Iznesu sto, igraju karte, piju tursku kafu iz onih belih šolja kojima je polomljena drška, dok njihova deca bosonoga igraju fudbal i žmurke.

Prolazivši tuda, prvi put toga dana sam osetio nešto lepo. Ta deca su izgledala potpuno nevino i neiskvareno. Baš ih je bilo briga što su im stopala crna i što im je fudbalska lopta izduvana. Neki klinci su trčali, dvojica su sedela na stepeništu, jedan je plakao, dve devojčice su se smejale... Još je samo falio neki hidrant iz kog prska voda, pa da scena bude kao sa neke crno-bele fotografije. Tog momenta sam u mp3 plejeru pustio As Tears Go By.

It is the evening of the day

I sit and watch the children play

Doin' things I used to do

They think are new

I sit and watch

As tears go by

Kada sam prošao pored Doma omladine, bacio sam pogled ka petom spratu. To je zgrada za koju me vežu mnoge lepe uspomene, bilo da su koncerti u pitanju ili neke radio stanice koje su tu bile. I pored tih divnih uspomena, ne znam zašto su mi te večeri pali na pamet ljudi koji se menjaju.

Kada sam bio klinac, imao sam mnoge muzičke uzore. Ne mislim samo na muzičare, već i na ljude koji su te muzičare donosili u moj život. Oni su tada znali sve one bendove o kojima ja nisam imao pojma, pričali su o njima, pisali, puštali ih na radiju. Želeo sam da budem kao oni.

A onda, se tim ljudima nešto desi. Prestanu da pišu, pričaju i puštaju te bendove i počnu da rade neke potpuno desete poslove. Neki od tih poslova su bili baš oni od kojih su pobegli glavom bez obzira muzičari koje su mi svojevremeno otkrivali. Iako ne mogu nikada da budu toliko zli i da postanu prvoligaški prevaranti, neki od njih su počeli da radi za šibicare. Zahvaljujući tome, putuju po celom svetu, znaju meni svakog restorana u gradu, a to što nisu postali šibicari, kapiraju da im daje za pravo da sa visine i sa cinizmom sole pamet svima, u vezi sa svim. Čak i oni koji profesionalno još uvek imaju nekakve dodirne tačke sa muzikom, prave debelu paralelu između onoga što slušaju kod kuće i muzike na kojoj zarađuju.

Foto flickr: Milan Sijan

Nekada su oni za mene nosili duh ovog grada. Sada ih doživljavam kao talog i smrad. To što sam mislio da vrede jer su inteligentni i znaju napamet sve pesme Bitlsa, čini da se osećam nasamareno na sličan način na koji sam prevaren na onom svom "poslu iz snova". Iako takvih samoživih pozera ima na celom svetu, ovi ovdašnji su jedan od razloga zašto bih voleo da odem odavde. Bar ne bih morao da im se kurtoazno javljam dok traže svoje ime na spisku onih koji ulaze džabe na svaki koncert.

Odvrnuo sam You're So Vain i nastavio dalje.

You're so vain

You probably think this song is about you

Francuskom sam se spustio do Cara Dušana. Radnici su na nekom ćošku varili tramvajske šine. Jedan od njih je kuckao SMS. Skrenuo sam u Kapetan Mišinu i rešio da odem do zgrade na čijem krovu smo kao klinci blejali. U međuvremenu je ugrađen interfon, pa sam morao da popušim dve cigare dok neko nije izašao i otvorio mi vrata. Kada sam se popeo na krov, sve je bilo isto kao nekad. Antene su i dalje bile tu, iako ih više niko ne koristi. Komšija preko puta je još uvek imao saksije sa uvelim cvećem. Već je bilo pola tri i većina svetala u okolnim zgradama je bila pogašena. Gledao sam u grad koji spava i pitao se da li bi mi ikada nedostajao.

Na tom krovu bio sam sa gotovo svim ljudima koji su mi bili važni u životu, a mnogi jesu još uvek. Ako bi mi nešto nedostajalo odavde, to su svakako oni. U stvari, neki od njih sa kojima sam iz ovog ili onog razloga prekinuo kontakt, odavno mi nedostaju. Neke često sanjam. Ali život ne haje mnogo za nedostajanje. On kida i drobi, traži rezultate, brojke, znoj, novčanice, vreme, i još, i opet, i još, i opet...Gde god da sam neko i nešto će mi nedostajati. Tako sam programiran. A ovaj je programiran da drobi.

Foto flickr: Jaime.Silva

Oduvek sam pokušavao da pobegnem od realnosti krijući se u pesmama, knjigama i filmovima. Veći deo vremena sam to i uspevao, ali kada mi se desio taj prošlogodišnji krah, bilo mi je jasno da na ovom mestu ne možeš pobeći od svakodnevice. Nikako. I da me ne shvatite pogrešno, nisam brisao patos nosem zato jer sam ostao bez posla. Nisam ni prvi, ni poslednji. Problem je druge prirode.

I tom mom, ali i mnogim drugim šibicarima oko nas sistem omogućava da nam rade šta god im se ćefne. Sistem koji se razvija i unapređuje. Sistem koji konstantno radi na našu štetu. I to upravo sada, dok čitate ove redove. I sutra će, kada ih bude čitao vaš kolega sa posla. I prekosutra, kada ostane bez posla.

Svako ko ima želju da se bavi nečim što mnogo voli, mora da počne od onoga što ne voli. Nazovimo taj nepopularni posao na primer pranjem sudova u kafiću. Ako živiš u nekoj drugoj zemlji i pereš sudove, postoji nada da ćeš nekad napredovati. Pa ne možeš prati prljave tanjire 20 godina? Možda nikada nećeš dosanjati svoj san, ali ćeš bar možda postati menadžer tog kafića i drugi će za tebe prati sudove. Ili će ti se ukazati prilika za nekim malčice finijim poslom. Međutim, kada je u pitanju Srbija, ovde ne samo da si osuđen na večno pranje sudova, već postoje dobre šanse da ti nakon 20 godina bavljenja tim poslom neko lupi šamar i dovede nekog drugog da pere te iste sudove. Mlađeg, koji brže pere. Ili tvog vršnjaka koji je verenik gazdine ćerke. U tome je suština.

Ali gde otići? Kako otići? Sa četiri razreda gimnazije, poznavanjem celokupne Dilanove diskografije, dobrim namerama i sto dinara u džepu? Beograd mi se smejao u lice. Rekao sam mu da nema razloga za time i da u stvari nisam ni planirao stvarno da odem. Ne zato što ne želim (oh, ne zato, ne nikako), već zbog toga što sam sve vreme svestan da nemam način. Baš nikakav. Beograd se tad ugrizao za usnu.

Pustio sam Dilana i sišao sa zgrade.

I was born here and I'll die here against my will
I know it looks like I'm movin' but I'm standin' still
Every nerve in my body is so naked and numb
I can't even remember what it was I came here to get away from
Don't even hear the murmur of a prayer
It's not dark yet but it's gettin' there

Došao sam peške iz centra do Braće Jerković. Već je svanulo odavno. U mom kraju je mirisala pekara, psi lutalice su brstili žute kese pored kontejnera, komšiji nije hteo da upali auto i on nije delovao mnogo potresen zbog toga. Umesto da uđem u svoju zgradu, produžio sam pravo. Popeo sam se uz Darvinovu. Došao sam do kamiona prekrivenog ciradom i obratio se dekici koji je sedeo na hoklici i čitao novine.

"Daćete mi jednu lubenicu. Samo da nije teža od 7-8 kila"

Pratite VICE na Twitter, Facebook, Instagram

Tagged:
Kolumne
Vice Blog
beograd
Leto
Odlazak
Vladimir Skočajić