​Mama i tata, oni stvarno mogu da te sjebu

Članak se prvobitno pojavio na VICE UK.

U poslednje vreme na sesijama kod terapeutkinje pričamo o jadnom stanju u kome se moj život nalazi. Kada su na red došli moji roditelji, objasnio sam da, iako osećam da nikada nisam bio previše blizak sa njima, neću da se žalim, jer je jasno da sam sam kriv za mnoge od svojih problema. Moja terapeutkinja je rekla da joj njihovi životi prilično liče na moj, da oni koji nemaju mnogo samopoštovanja (ja) često u životu sami sebe sprečavaju da budu srećni, a na koji životni model da se ugledam, ako ne na onaj za koji znam da funkcioniše?

Kada sam kasnije razmislio o ovome, počelo je da mi ima smisla, pa sam na jednom listu hartije povukao vertikalnu crtu, i na jednoj strani zabeležio razvoj događaja u životu mojih roditelja otkako sam se ja rodio, a na drugoj razvoj događaja u svom životu otkad sam otišao od njih, i obe tabele su izgledale potpuno isto. Kada sam ponovo otišao kod svoje terapeutkinje, pitao sam je, „Ako je ovo zaista istina, kako da se iskobeljam iz toga"? Svakako, ako je problem nedostatak samopoštovanja, samo bi trebalo malo više da volim sebe.

„Pa", rekla je ona, „to bi bilo idealno rešenje".

PROČITAJTE: Šta sve možeš kada letuješ u Srbiji

U doba kada sam se ja rodio, 1987, moji roditelji su živeli u jednosobnom stanu. Sa olinjalim tepihom i klonjom bez kade ili tuš-kabine, to mesto je bilo pravi ćumez. Malo je reći da sam se kao dete tamo osećao skučeno, ali za njih, koji su delili spavaću sobu sa svojom bebom, to teško da je bio izlet – ne toliko topao dom u koji se vratiš posle celog dana rmbačenja. Otac je bio moler, a majka kasirka u prodavnici.

Naravno, težili su nečemu boljem, i može im se oprostiti što njihova finansijska situacija nije bila previše rastegljiva, u kontekstu toga da im ja nisam bio jedini razlog za život. I kada su našli kuću i preselili se, napravili su kompromis, i otišli u opasniji kraj. Ali moja majka je svejedno osetila da imaju šansu, i zadužili su se do guše da bi opremili kuću. Očigledno je da je i ona osećala prazninu u sebi, lični nedostatak samopoštovanja, i uskoro je počela u goste da poziva ljude koje nisam video godinama da joj daju za pravo i pohvale je.

Ali lokalci nisu previše blagonaklono gledali na naše namere, i posle nekog vremena su počeli da bacaju kamenje na našu kuću i da nam stavljaju đubre u poštansko sanduče. Takođe su počeli i da piju u našoj zadnjoj bašti i da me maltretiraju, i kada smo se konačno odselili, provalili su unutra, sve razvalili i razmazali govna po zidovima. Bio je to ispraćaj kakav zaslužuju ubice, a ne tročlana porodica koja je bila skoro ista kao i oni, samo što su nam ispred vrata stajale biljke u saksijama, a ne mašine za veš. Ali šta smo drugo mogli da uradimo, osim da se preselimo, trošeći pare na verovanje da ćemo se tako sačuvati od kretena?

Petnaest godina kasnije, preselio sam se s devojkom u Nemačku. Iznajmili smo stan preko interneta. U tom trenutku mi nije bilo bitno što je u pitanju rupa, ali kako se leto bližilo kraju, sve što je u njemu bilo pokvareno je postalo metafora za naš život. Tuš je po sopstvenom raspoloženju puštao vrelu ili ledenu vodu; klozetska šolja je imala zaravan, što znači da si mogao da izbliza vidiš svoj „minuli rad" kada se iskenjaš; a ptice su se gnezdile u našim ventilacionim cevima. I tako smo i mi, baš kao i moji roditelji, težili nečemu boljem. Naša jedina greška je bila u tome što smo se, umesto da nađemo bolje mesto u Nemačkoj, mi preselili u Dablin, koji je svakim danom postajao sve skuplji.

Ali bar smo imali lepu kuću – mada smo imali i cimere, još jedan par, koji je izbegavao da plaća račune, retko čistio, kvario je i lomio stvari i ignorisao nas. Borili smo se protiv toga kupovinom raznih gluposti – još više prazneći svoje bankovne račune – kao što su kućni aparati, jastuci, šta god. Ali i Alkatraz bi bio prijatnije mesto za život. Obuzet besom, to sam i napisao, i izbacili su nas. To nas je smesta stavilo pod pritisak da nađemo neki stan u roku od par nedelja, a da smo sami rešili da se preselimo, mogli smo da nađemo nešto jeftinije. Ali ja sam mislio da ćemo to moći da sredimo, i uveravao sam svoju devojku da ćemo biti u stanju da pokrijemo dodatne troškove za novi stan koji smo našli.

Moji roditelji su mislili to isto kada su im odobrili hipoteku, ali posle nekog vremena, polako su počeli da nam ukidaju pretplatu na stvari kao što su Sky kablovska mreža, telefon i internet, a službenici osiguranja za kola su meni ostavljali ljutite poruke, jer je mama odbijala da se javlja na telefon. Iako je moj otac donosio kući više para nego ikada, zbog irskog ekonomskog buma – onog koji će se deset godina kasnije urušiti i naterati me da se spakujem za Nemačku – pare su se brzo trošile, jer je moja mama volela skupe stvari. Počeo sam da je prezirem zbog toga što radi, iako sam i sam idalje učestvovao u tome, grabeći svaku ekstravagantnu glupost koje sam mogao da se dočepam.

Za mog oca, nije postojala nijedna alternativa takvom životu, osim dobitka na lotou. Pošto je odrastao u siromaštvu, mislio je da je svejedno sjeban, i da koje god pare da ima, može slobodno da ih spiska, ili da ih potroši na plaćanje računa. Ja se s time nisam slagao, zamišljajući šta bi sve moglo da se uradi s tim parama, osim da se kupi zamrzivač i sagradi šupa u koju taj zamrzivač može da stane, osim da se uredi ta bašta, osim da se kupi kuća, i sve tako unazad, sve do niskih nagona koje osećaš dok stojiš pored odeljka sa zamznutim namirnicama u supermakertu Currys.

Ali kakvo sam pravo ja imao da se žalim, kada sam saučestvovao u svemu tome? Znao sam da je bilo pogrešno primati stvari, ali pošto sam bio tinejdžer koji je trebalo da zadivi svoje drugare, nisam bio u stanju da odolim. Ali sam ipak obećao sebi da neću ponavljati njihove greške kada odrastem. Živeću u skladu sa svojim mogućnostima.

Posle godinu dana života u našem luksuznom stanu, moja devojka i ja smo skoro sasvim ostali bez novca. Svakog meseca nam je ostajalo sve manje i manje za životne troškove – postalo je nemoguće živeti normalnim životom. Kao i moji roditelji, trošli smo mnogo para na to da se sačuvamo od kretena, ali kada više nismo mogli da izdržimo, i kada je devojka koja je u tom trenutku postala moja bivša izašla na vrata, postalo mi je jasno od čega smo se zaista čuvali.

To me je pogodilo kao grom iz vedra neba. Pošto se klima promenila u Nemačkoj tri godine ranije, više nam nije bilo dovoljno samo to što smo zajedno, i počeli smo da trošimo pare, ne samo na depozite i nameštaj, već i na razonodu: na izlaske sa drugim ljudima, koji su se često pretvarali u pijanke, da bismo se čuvali jedno od drugog. I kada je stanje na našim računima postalo opasno loše, nismo mogli da se družimo s prijateljima, ili da besnimo oko cimera, i samim tim smo pažnju i nezadovoljstvo usmerili na svoju vezu.

Pitam se da li se to isto dogodilo i mojim roditeljima; da li je u jednom trenutku to što su zajedno prestalo da im bude dovoljno, i da li su tada oboleli od materijalističkog tumora – ili se to možda dogodilo ranije, kada su odlučili da dobiju mene.

Kada je rupu koja je moja majka osećala iznutra popunio pravi rak, naša kuća je bila pod pretnjom da bude zaplenjena. Ali pošto je rak proglašen smrtonosnim, klauzula o životnom osiguranju u našem ugovoru o hipoteci je odobrena. Kada smo prodali kuću i preselili se kod moje babe, moji roditelji su poslednje dve godine njenog života konačno mogli da žive kao dobitnici na lotou, što su uvek i želeli.

Za to moram da okrivim njih. Prema mojoj mami smrt nije bila milosrdna, nije joj došla tiho, noću, već je proganjala, uvek blizu, ali dovoljno daleko da se učini da će joj umaći. Mom tati nije bilo važno što ga je ostavila samog i bankrotiranog kada je umrla. On ju je voleo, i pošto nije bio u mogućnosti da joj pruži ono što joj treba (život), barem je bio u mogućnosti da joj pruži ono što ona želi.

Slično je bilo i kada smo moja bivša i ja raskinuli; nismo bili u mogućnosti jedno drugome da dajemo novac, ali smo barem mogli jedno drugome da damo slobodu. Smuvali smo se kada smo imali po 20 godina, nismo želeli da budemo sami, ali posle šest godina smo morali da priznamo jedno drugom da smo upravo to i postali – u svakom smislu.

I da li je moja terapeutkinja u pravu? Jesam li pratio neku podsvesnu mapu koju su moji roditelji nacrtali da bi mi uništili vezu? Jesam li upropastio čitav svoj život zbog toga što nemam samopoštovanja i, pošto nisam u stanju da donosim promišljene odluke, radije donosim one nepromišljene, iz nekakve nerazumljive potrebe za samouništenjem? Rekao bih da postoje dokazi za to, da. U isto vreme, možda je jednostavno lakše uperiti prstom na te stvari nego preuzeti odogovornost za to što si sjeban. Moja bivša se trudila da me voli više nego što bi iko mogao, ali ipak, zbog toga što sam donosio toliko loše odluke, na kraju je i ona morala da pobegne.

_________________________________________________________________________

Pogledajte: Šokantna generacija britanskih delikvenata

_________________________________________________________________________

Trenutno sam švorc i živim sa babom. Ovako živim poslednjih šest meseci. Soba u kojoj spavam je ona u kojoj sam boravio godinama dok mi je mama bila bolesna, i preko puta je soba u kojoj je ona umrla. To je takođe mesto na kome smo moja bivša i ja prvi put vodili ljubav, kao i mesto na koje smo mnogo puta dolazili da provedemo Božić, rođendane i povratke kući. Nekada odrastao čovek koji živi svoj život, sada se osećam kao tinejdžer od 28 godina.

Nekih noći razgovaram sa mamom otvorenije nego što sam to činio dok je bila živa, i tražim od nje da mi pomogne. Ne oko novca – biće novca, naći ću stan – već oko toga kako bi trebalo da jebeno živim. Ne mogu da podnesem pomisao da nastavim sa samouništavanjem, pa se pitam, ako treba više da volim sebe, da li prvo moram sebi da oprostim? A šta ćemo sa ljudima koji su me napravili? Očigledno je da prezirem svoje roditelje, ne samo zbog onoga što mi nisu pružili, već i zbog onoga čega su se sami odrekli: od zadovoljstva življenja bez mnogo dekoracije. Ali ipak, oni su me voleli i, zato što su verovali da uvek može bolje, usadili su mi nekakvu oporu vrstu istrajnosti, neki nenormalni poriv da nikada ne odustanem, koji je posebno vitalan u ovom trenutku.

Ali mislim da još uvek ne mogu sebi da oprostim. Kontrola koju imam nad svojim samopoštovanjem i dalje je veoma kratkotrajna, i iako mi terapija i pisanje pomažu, što se tiče dugoročnih osećanja, i dalje sam daleko od slobode. Ali jedno sam shvatio; ako nas naše greške ne unište, na kraju nas ojačaju i insprišu nas, kao i druge, da se vinemo u visine koje inače ne bismo bili u stanju da dosegnemo. Ne kažem da bih se u detinjstvu osećao bolje gledajući kako moji roditelji traće svoje živote da sam znao da ću jednog dana pisati o tome, ali je takođe pitanje da li bih postao pisac – nešto što volim najviše na svetu, otkako me je devojka ostavila – da nisam imao detinjstvo kakvo sam imao.

Možda ću jednog dana biti u stanju da volim sebe jednako koliko i pisanu reč. Do tada, pisanje je verovatno najmanje autodestruktivna stvar koju mogu da radim u životu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu