Seksualno uznemiravanje konobarica je mnogo gadnije nego što mislite

„Moraš da znaš gde ti je mesto", zaurlao je gost kada sam mu rekla da napusti bar. Jedne večeri, neki tip mi je tutnuo pet dolara u dekolte i rekao, „Evo ti bakšiš, ljubavi". A jedan kuvar mi je fotografisao zadnjicu dok sam mu bila okrenuta leđima.

Tokom sedam godina služenja hrane i mućkanja koktela u jednom baru, zlostavljali su me i fizički i verbalno. Hvatali su me za dupe i pričali mi prostote. Poslodavci su slegali ramenima, a kolege su mi se smejale. Zašto se onda seksualno uznemiravanje u ugostiteljstvu ne shvata ozbiljno?

Pravno gledano, poslodavci imaju dužnost da štite svoje osoblje od seksualnog uznemiravanja – ali recite to kuvaru koji me je saterao u ćošak restorana i rekao mi, „Polizaću ti picu posle posla".

Sve sam doživela; pijane mušterije su me nazivale kurvom i droljom, bezbroj puta su me hvatali i grabili, govorili su mi da sam seksi, govorili su mi da ni na šta ne ličim, tajno su me fotografisali i pretili mi zbog toga što odbijam da im poslužim alkohol. Jedan od vrhunaca moje karijere je bio kada mi je jedan čovek rekao, „Još nisam završio sa naručivanjem, devojčice", a ja mu donela toplo pivo, u znak pasivno agresivne osvete.

Seksualno uznemiravanje je oblik rodne diskriminacije, prema Komisiji za jednaka prava zaposlenih, koja je odgovorana za primenu federalnih zakona po kojima je diskriminacija prema kandidatima za zaposlenje u SAD nelegalna. Tapšanje po dupetu? To je kršenje člana 7 Zakona o ljudskim pravima iz 1964. A preko bare, to je kršenje Zakona o jednakosti u UK iz 2010.

Izveštaj Ujedinjenog centra radnika u ugostiteljstvu, organizacije koja se zalaže za povećanje plata i uslova rada zaposlenih u ugostiteljstvu, otkriva da je 90 posto radnica u ugostiteljstvu u nekom trenutku u svojoj karijeri iskusilo seksualno uznemiravanje. Polovina njih ga doživi barem jednom nedeljno, a dve trećine njih je izjavilo da su ih uznemiravali vlasnici, menadžeri ili nadzornici. Za UK ne postoje tačni podaci.

Dvadesetdvogodišnja Ema Surtes je počela da konobariše u jednoj kompaniji za ketering u Londonu kada je imala 16 godina. Smene nisu bile redovne, pa je Surtesova prihvatala sve što joj ponude. „Bila sam deo velikog tima, i jedva da sam znala ko mi je menadžer, od smene do smene", kađe ona. „Jednom prilikom su me odvezli na četiri sata od grada i rekli mi da će smena trajati 18 sati, jer ćemo raditi na zabavi nekog milionera povodom Noći veštica".

„Za tu priliku sam morala da se kostimiram u La Kalaveru Katrinu (iz meksičkog filma „Dan mrtvih"), i lice mi je bilo ofarbano. Morala sam da nosim i mrežaste vruće pantalonice". Naravno, muške kolege Surtesove nisu morale da nose mrežaste vruće pantalonice.

Iako poslodavci smeju da kažu svojim zaposlenima šta da obuku i šta da nose, ne mogu da ih izdvajaju i diskriminišu pojedine od njih. Politika kodeksa odevanja mora da bude ista za sve zaposlene, prema neprofitnoj organizaciji „Jednakost na radnom mestu", čiji je cilj da štiti i promoviše prava zaposlenih.

Ali uniforma Surtesove nije bila predmet rasprave. „Otpustili su me zbog toga što sam se žalila. Imaju na hiljade registrovanih potencijalnih radnika, tako da si potpuno zamenljiv". Prilikom jedne smene u jednoj drugoj kompaniji, bila je čak i napadnuta od strane kolege. „Kuvar me je ošamario i nazvao me kučkom, zbog toga što sam uzela da odnesem tanjir na kome nije bilo sosa", kaže Surtesova.

„Na kraju smene mi se izvinio… 'Devojko, znaš kako je, ako prerano uzmeš tanjir, izvređaću te'. Uvek su mi govorili da ne shvatam isuviše ozbiljno ono što se događa u kuhinji. Prestala sam da radim za tu firmu kada sam malo ostarila, jer smo i oni i ja shvatili da ne smeju tako da postupaju prema starijim osobama".

Mlade žene često diskredituju kao neobavezne radnice, dok njihovi muški parnjaci u kuhinji zahtevaju viši nivo poštovanja. Prema nacionalnoj asocijaciji restorana, 14 miliona ljudi radi u ugostiteljstvu u SAD – 61 procenat žena radi u restoranima, a 37 procenata žena je reklo da im je prvo zaposlenje bilo u restoranu. Zašto onda konobarice ne smatraju profesionalcima?

Pogledajte naš novi film iz serijala "Izvan četiri zida". Predstavljamo vam Marijanu "Mačkicu":

„Mislim da je problem u tome što ljudi rad u ugostiteljstvu ne smatraju za pravu karijeru", objašnjava dvadesetsedmogodišnja menadžerka restorana Čelsi Mekkvejker. „Čak iako studiraš i radiš sa strane, ne bi trebalo da te neko uznemirava dok radiš – ljudi te jednostavno ne shvataju ozbiljno.

„Radim u ugostiteljstvu od svoje trinaeste godine, i seksualno uznemiravanje od strane mušterija i kolega je sastavni deo posla… jedne lude večeri neki tip me je odgurnuo rukama po dupetu; rekla sam mu da je to potpuno neprihvatljivo, a on se samo grohotom nasmejao. Jedan moj kolega je to video i izbacio ga je i pre nego što je završio večeru".

Ono što zabrinjava je to što se nonšalantno uznemiravanje u barovima, kafićima i restoranima često smatra za deo posla. Prema EEOC-u, obično zadirkivanje, neučtivi komentari i izolovani incidenti u SAD nisu zabranjeni zakonom.

„Kuvari su ozloglašeni po prostotama", dodaje Mekkvejkerova. „Stalno nekoga u prolazu komentarišu, i na to se gleda kao na zadirkivanje. Kada bih ja nešto rekla po tom pitanju, rekli bi da sam 'puritanka'. A ja sam im pritom menadžer".

Posle više godina u tom poslu, Mekkvejkerovoj je upoznata sa neželjenom pažnjom i neosetljivošću. Pošto neki zaposleni i dalje misle da je uznemiravanje samo šala, možemo li da ga propratimo samo smehom?

„U baru u kome sam na Novom Zelandu radila jedne večeri je sedela grupa nekih fudbalera, i jedan od njih mi je mahnuo da dođem", opisuje dvadesetšestogodišnja Ana Foset. „Pitala sam ga da li mu možda nisam vratila ceo kusur. Rekao je da nije to u pitanju, i pozvao me je da priđem bliže. Sagla sam se, a on me je zgrabio i poljubio", kaže Fosetova, prestrašena.

„Bio je to pravi poljubac – gurnuo mi je jezik u grlo! Ustuknula sam, pobegla i pozvala menadžera, koji ga je izbacio, ali posle su mi ponovo rekli da to shvatim kao šalu. Mislim da su se tako ponašali prema meni zato što sam bila nova, mlada i devojka", kaže ona. „Šankerica je bila starija od mene i rekla mi je da samo treba da ima kažem da odjebu. Umesto da obuzdaju mušterija, govorili su nam da očvrsnemo".

Kao što Rozana Hol objašnjava, uznemiravanje sa kojim se žene u ugostiteljstvu suočavaju nije uvek tako očigledno. „Radila sam kao konobarica i šankerica na sedam ili osam mesta po Škotskoj, i bivala sam uznemiravana na razne načine – pipali bi mi dupe u prolazu, kao da žele da se sklonim da prođu, što je vid uznemiravanja koji je potcenjen", kaže ova dvadesetpetogodišnjakinja.

„Neko vreme sam radila u jednom kafiću, i prokomentarisali su kako volim da se spustim na kolena, a ja sam samo ribala jebeni pod! To je rekao moj šef. Kada to radi neko na višem položaju, zaista ne možeš ništa da učiniš, osim da to prihvatiš kao šalu, ili da odeš odatle".

Ali Holova preispituje svoju ulogu u tome što je dozvolila da se seksualno uznemiravanje nastavi. „Kada sam radila u baru koji je bio u blizini mnogih striptiz klubova, seksualno uznemiravanje konobarica i šankerica je dostiglo vrhunac. Ljudi su pokušavali da nam stavljaju bakšiš u dekolte, saterivali su nas u ćoškove i namerno bacali stvari na pod da bismo ih mi podizale. To su radili sistematski, iako ih ni na koji način nismo ohrabrivale, pa sam počela da se pitam da li im ja to u stvari sama dozvoljavam".

„Možda bi bilo drugačije da sam rekla da je to neprihvatljivo – ali to je deo posla kada si žensko u ugostiteljstvu. Moramo da kažemo da to nije u redu", tvrdi Holova.

Ali ako napraviš scenu zbog toga što se „lako vređaš" u poslu gde cveta nonšalantni seksizam, samo ćeš sebi otežati posao, a mnoge žene ne mogu sebi da priušte život bez tog minimalca. Kao što Ema Surtes kaže: „Mislila sam da moram da ostavim dobar utisak, jer mi je to bio prvi posao, ali iskorišćavali su me", kaže ona. „Mislila sam da je to deo posla… to su mi i kolege govorile".

Sa pravne tačke gledišta, prijavljivanje uznemiravanja ne dovodi do gubitka posla, ali to ne znači da poslodavci i kolege neće pokušati da ti zagorčaju život i tako te kazne. U poslu koji se zasniva na bašišu gostiju, ne možeš sebi da priuštiš da stvaraš neprijatelje time što nećeš „prihvatati šalu". Ali time što ćute i tome ne pridaju značaj, žene nenamerno daju zeleno svetlo za seksualno uznemiravanje u ugostiteljstvu.

„Treba jasno staviti do znanja da je takvo ponašanje nepoželjno", kaže Pola Čan, advokatica za rad i starija partnerka londonske advokatske kancelarije Slejter & Gordon. „Žene moraju da znaju da takvo ponašanje nije deo posla – neprihvatljivo je. Treba jasno da stave do znanja da je uznemiravanje neprikladno, a ako ne prestaje, moraju da se obrate menadžeru ili personalnom odeljenju.

„Nije svaka diskriminacija toliko očigledna, ali čak i kada nema čvrstih dokaza za uznemiravanje, kao što su SMS poruke, mejlovi ili snimci sa kamera za nadzor, ipak treba da vas shvate ozbiljno. Detaljni zapisi u dnevniku, o tome šta i kada se dogodilo, ko je bio tu, šta je rečeno i šta je urađeno, o tome kako se žena osećala i kako je reagovala, sve to mogu da budu validni dokazi, koji mogu da se predaju poslodavcu ili sudu, ako je žena prinuđena da pokrene pravni postupak".

Ako tvoj poslodavac ne reši situaciju, možeš da se žališ EEOC-u, ili Tribunalu zaposlenih u UK. „Postoji kratak vremenski rok za podnošenje prijave Tribunalu zaposlenih, pa je važno delovati brzo", kaže Čanova. „Čvrsto preporučujem da se posavetuju sa predstavnicima sindikata ili sa advokatima o vremenskim rokovima za podnošenje prijave, kao i o valjanosti prijave".

„Ako vam Tribunal usvoji žalbu za uznemiravanje, doneće odluku da ste bili diskriminisani. Mogli biste da dobijete odštetu koja se kreće od 660 do 33.000 funti".

Odšteta za seksualno uznemiravanje u SAD može da dostigne i do 300 hiljada dolara, ne uključujući neisplaćene plate i sudske troškove. Federalni zakoni ograničavaju svotu za kompenzaciju onog koji tuži.

Prema NOLO-u, koji daje pravne i poslovne savete potrošačima, visina odštete zavisi od veličine kompanije.

Kada se ovakve stvari dogode u kancelarijama, odgovorni završe na Tribunalu zaposlenih pre nego što bi neko namignuo ili pljesnuo nekog po dupetu. Zašto se onda seksualno uznemiravanje u ugostiteljstvu još uvek ne uzima za ozbiljno? Konobarice, šankerice, kuvarice – vreme je da dignete glas.

Kao što mi Čelsi Mekkvejker kaže: „Gosti se prema nama ophode kao prema predmetima, i ko god da je bio taj koji je rekao da je mušterija uvek u pravu, jeo je govna".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu