Nikolu poznajem još iz daleke osnovne škole. Ne sećam se tačno kako smo se i kada upoznali, ali verovatno je bila neka školskodvorišna priča. Ono čega se sećam jeste da sam mu od prvog trenutka, pa do dana današnjeg, zbog nečega zavidela. Tada, zato što je živeo odmah iza naše male žute škole, pa sam ga potajno mrzela što ujutru može duže da spava od svih nas i da otrči u svoju klonju dok je u školi. Bio je mali plavookosi i plavooki dečak koji je stalno smišljao nove nestašluke, i od kog se devojčice stide, ali istovremeno ga i simpatišu. Pravi real life Denis Napast, čak se slično i oblačio.
Reklame
Sve fotografije su vlasništvo Nikole Ognjanovića
Godine su prolazile, a moja zavist prema Nikoli nikako da nestane. Malo po malo na društvenim mrežama mi iskoče njegove slike iz belog sveta: Ukrajine, Rusije, Nemačke, Italije… Verno je pratio Partizan na gostovanjima, ili neke nove ortake koje je veče pre upoznao, a sledeće sa njima prelazio granu, Nikola je snalažljivo i bez mnogo keša obišao zemaljsku kuglu. Kulminacija moje zavisti, ali i oduševljenja desila se pre neki dan kada sam na Fejsbuku provalila da je išao na BURNING MAN ! EJ ! Neko koga poznajem je bio na jebenom ludilu od Burning Man! Pozvala sam Nikolu, popila pivo sa njim, i osetila dašak pustinjskog vetra.
Fotografija festivala iz aviona
VICE: Otkud ti na Burning man, kako si uopšte završio tamo?Nikola: Kroz ceo život se, do sada, uspešno provlačim ne zato što stvarno znam stvari, već zato što me kenja. Tako je došlo i do useravanja u Blek Rok Sitiju, gradu koji se digne i spali na sred pustinje u nedelju dana svake godine krajem avgusta/početkom septembra, tačnije na američki Labor day. Naime, na moje 'KAK DELA TOVARIŠI?' koje sam postavio u razglednici iz Kotora, bračnom paru Milov koje sam upoznao tokom svog života u Odesi, odgovorili su da su u toku pripreme za ogromnu skulpturu. Kada sam špijunirao po 'fejsdruku' o čemu se zapravo radi i da se tu ide u Ameriku na neka Mad Max okupljanja pitao sam da li mogu sa njima. Oni su rekli može - ja važi. Iznapinjali su organizatora da mi pošalje garantno pismo kao učesniku u volonterskom timu Burning Man Ukraine project 'LOVE'. Iz Kalifornije su me ispoštovali i aplicirao sam za vizu. Dobio je, seo u avion za USA.
Reklame
Našao se sa njima u LA, majali smo se po San Franu desetak dana i onda otišli u poslednji grad civilizacije u državi Nevada. Rino, poznatiji u narodu kao najveći mali grad na svetu, je kao patuljasta verzija Las Vegasa. Tako zvuči, ali ipak nismo tamo otišli na kocku i kurve, iako priznajem da ih ima u velikom broju, već da bismo se opskrbili potrepštinama za višenedeljni život u Blek Rok pustinji.
Šta je potrebno poneti na jedan takav festival?Osim ića i pića, baterijskih lampi, agregata, bicikala, naočara, kapa i maski, potrebni su nam bili i skalpeli, duct tape, polistiren u aluminijskoj foliji, desetine metara kanapa i etison, kako bismo napravili šatore gde ćemo nazovi - živeti. Pošto sam klošar, za sve ovo nisam imao keš, za razliku od njih koji su bili u fazonu da sam dečko car i da ću im se jednog dana kada porastem i zaradim refundirati.U suštini, tamo ti pare ne trebaju. Trošiš sve što si poneo. Jedina stvar koja se prodaje je led, koji je tamo više nego potreban . Ostalo je sve na nivou robne razmene, ti daš nekom mandarinu - on tebi bananu. Bitno je da osim vode sa sobom uvek nosiš neku čokoladicu, jer slučajevi nesvestice u sred pustinje, nisu retki.
Kako se kretalo kroz pustinju, s obzirom na to da je festival ogroman i sastoji se iz više delova?Bajs je bio glavni, ali bilo je i nekih mutant vozila na kojima su se pravile žurke. Noću nisi smeo da voziš bajs da te to vozilo ne bi udarilo, jer je u prošlosti bilo dosta takvih smrtnih slučajeva. Postojala je maksimalna dozvoljena brzina od pet milja na sat, što je jako sporo, ali je moralo da se poštuje da se ne bi dizalo previše prašine. Meni je omiljeni deo cele avanture bilo to lutanje po pustinji. Odem negde, besciljno tumaram i naiđem na nesto neočekivano. Tako sam jednom naleteo na ogromnog zeca koji me je pozvao na čajanku ili na klupu na sred pustare iznad koje je stajao zvučnik i u momentu kada sam seo zasvirala je Vagnerova Valkira.
Reklame
Koliko ste se često kupali i kako?Postojale su improvizovane tuš kabine, praktično smo se tuširali nekim crevima. Mada, bilo je dana, ponekad i više njih, kada se nismo kupali, nije bilo baš dovoljno vode za svaki dan. Tako da smo mahom bili znojavi i prljavi, prekriveni sitinim peskom koji je kao neko skroz isušeno raspadnuto blato. U tom festivalskom duhu napravljene su razne zanimacije, na primer, postojala je neka vrasta instalacije koja je određivala koliko smrdiš ispod pazuha. Tri muškarca se drže za neki kanap i provlače ruku kroz rupu, a neka riba ocenjuje ko najmanje smrdi. Zatim, žene su bile u nešto boljem položaju što se tiče higijene, jer su u pustinji imale mogućnost za takozvani BOOBWASH. Postave sise na neki sto, ubace ih u dve rupe i tu je osoba koja ih pere.
Radio si na skulpturi koja je obeležila ovogodišnji festival i jedna je od retkih koja posle nije po tradiciji spaljena, već je planirano da se vrati u Odesu kao izložbeni primerak. Kako je bilo učestvovati u pravljenju ovih enormnih instalacija koje su zapravo i prepoznatljivi simboli festivala?Bio sam smešten u ruskom kampu u kome je bilo beskonačno mnogo ljudi i svi su neviđeni carevi. Na neku čudnu foru su me zgotivili, možda zato što sam Srbin, vrsta koja izumire, a uz to se i čudno ponaša. Čak i za Burning Man uslove. Osim što sam radio na našoj osmometarskoj skulpturi LOVE od brda gvožđa, šrafova i fiberglasa, pomagao sam i Rusima da naprave ZVEZDU od tone drveta.
Reklame
Skulptura Aleksandra Milova na kojoj sam se prvenstveno titrao sečenjem i varenjem metala predstavlja otuđenje odraslog para, ali iako su okrenuti leđima jedno drugome ipak postoji infant koji iluminira kontakt. Ili tako nešto. Rusi su mnogo jednostavniji sa zvezdom petokrakom i dugom na vrhu koju su posle mesec dana mukotrpnog pravljenja u pustinji zadovoljno spalili. Ova naša skulptura je ostala u životu, i čeka na transport do Odese, koji je malo teži zbog njene visine od pet metara.
Iz čega se još sastojalo tvoje volontiranje, sem rada na skulpturi?Učestvovao sam aktivno i u kuhinji našeg kampa, najviše u seckanju dinje i lubenice jer nema ništa slađe kad si rašrafljen, a uglavnom na festivalu jesi. Mada nije da mi nije prijalo ni kada se jede boršč, a retko kad pirinač, krompiri i ta sirotinjska hrana.
Koliko je droga bila dostupna i šta se najviše uzimalo?Pa droga se zapravo najviše pila, a najčešće su se koristile kiseline. Mogao si da je nabaviš, kao i ovde. Nije bilo previše očigledno dostupno, da bi je našao morao si da malo da se potrudiš. Čuo sam čak da je postojala neka mapa štekova koju su ljudi koristili, ali panduri su ordinirali festivalom, tako da nije da je baš bila slobodna konzumacija.
Šta ti je bilo najteže?Teško su mi pale te pustinjske oluje, ali sam se lutajući kroz orkanske udare vetra sa peskom u očima održao mišlju na Ervina Romela, poznatijem kao Pustinjska lisica. Bilo je naporno, ozbiljno ću da razmislim da li ću opet ići.
Reklame
Da li si ostao u Americi u potrazi za snom i posle festivala?Da, ostao sam još par meseci, u prelepom Čikagu zaradio, ali propajdao u naduvanom Denveru i pijanom Njujorku. Pa šta, svakom se desi.
