Bila sam na kastingu za stjuardese u Beogradu

Htela sam da saznam ko su ljudi koji se prijavljuju da postanu stjuardi i stjuardese i prvi put otišla da se prijavim za posao za koji znam da ga nikada neću dobiti.

Da bi probao da letiš, potrebno je da obučeš odelo/kravatu, suknju/štikle (tačno propisane visine), spemiš CV i uradiš fotografije. I nabaciš osmeh.

Dok sam se pripremala za odlazak na kasting, pronašla sam Fejsbuk grupu za buduće stjuardese i stjuarde, sa nekih četiri hljade i kusur članova. Tu svako ima savet i sugestiju šta, kako i kada treba raditi na tom apliciranju, koje se zove open day. Sve što sam prethodno pročitala na zvaničnom sajtu jedne velike avio-kompanije sada mi je delovalo kao mala zavera protiv kandidata, jer je grupa na Fejsu prepuna ljudi koji se već mesecima, neki i godinama, prijavljuju za ovaj posao. Na svakih par meseci desi se poneki kasting u Beogradu – svako od ljudi koji je bio na nekom od njih ima svoj savet i komentar.

Kad sam svarila rekla-kazala-Fejsbuk-savete kako se ponašati na kastingu - da li je bolje biti lepa ili ružnjikava, da li treba stavljati gel ili ne, koliko dobro treba da govoriš engleski - krenula sam da subotu provedem čekajući u redu da predam molbu. Stigla sam posle podneva i umesto reda od petsto ljudi zatekla nekih sedamdesetak devojaka sa pundjama i likove sa kravatama. Na forumima je pisalo da su najveće gužve ujutru.

Za ovaj posao potrebna je završena srednja škola, znanje engleskog jezika, najmanje 21 godina, "prijatna spoljašnost" i visina od 210/212 centimetara kada se popneš na prste i podigneš ruke. Dok sam uzimala broj i stajala u red, po tremi, uzdržanosti i ćaskanju koje sam načula, skontala sam da su mnogi tu ipak prvi put i da ne znaju šta ih tačno čeka.

Ništa toliko strašno. Osim što je jako čudan osećaj da ti stojiš, a osoba koja te intervjuiše sedi za vreme razgovora. Odmere te od glave do pete, pitaju ko si, šta si, zašto baš njihova kompanija, jesi li radio nekada taj posao. Onda me je prekinula na pola rečenice, u ruke mi gurnula savijen papir i rekla: "Go home and open it. Please don't tell anyone outside you got it."

Izašla sam napolje i nisam nikome rekla. Kad su me okružile devojke sa Kako je bilo i Šta su te pitali – sve sam im rekla, osim da sam dobila papir. Niko pre mene ga nije pominjao. Na njemu piše da vam čestitajui da ste pozvani u drugi krug koji se održava dan kasnije. I posle dva dana provedenih sa potencijalnim stjuardesama i stjuardima nisam shvatilla da li je taj papir presudan za prolazak u sledeći krug ili su neke ljude zaista naknadno obavestili mejlom, kako se priča.

Drugi dan je takozvani assessment day, procena. Skinula sam suknju i štikle i otišla u pantalonama i ravnim čizmama. Nisu svi na tim propisanim štiklama, nemaju svi likovi gel i okej je biti u pantalonama.

Od dvadesetak ljudi koliko nas je ostalo nakon eliminacionog testa engleskog, skoro svi smo završili neki fakultet. Ljudi sa kojima sam pričala ili ne rade ili rade po restoranima, kafićima, imaju honorarne poslove. Setila sam se devojke koju sam upoznala dan ranije, koja mi je uzbuđena nakon izlaska sa intervjua izbrbljala svoju radnu biografiju – par godina volontiranja u JAT-u, diploma Ekonomskog, godina dana letenja sa Etihadom, master iz ekonomije. Danas je nisam videla. Dok sam na pauzi pušila sa devojkama sa par kasting iskustva, ponavljale su mi kako "nema pravila" i da nikako ne možeš da znaš da li ćeš proći.

Kasnije tog dana, kad smo završili sa gledanjem promo filmove kompanije, i kad su nam "rekrutkinje", Britanka i Francuskinja, u kratkim crtama objasnile šta nas još čeka, svi su ćutali - pitanja nije bilo. Pomislila sam kako sam došla nespremna, delovalo je kao da svi sve znaju. Ali na hodniku su se svi pitali na koliko se potpisuje ugovor, godinu ili tri, da li smeš da se udaš i rađaš decu. Jesu li dozvoljene posete osoba suprotnog pola dok si u Dohi i najvažnije – kolika je plata. Kada je počela rasprava o tome da li je plata 800 ili 2,000 eura, shvatila sam da nije trebalo da čitam one Fejsbuk savete - ovde svako ima neku svoju verziju.

Jedna devojka mi je ispričala da je na prethodnom kastingu prošla do samog kraja i ispala na debati, koja je poslednji korak tog drugog dana. Kad sam je pitala kako to da niko ne zna kakavi su uslovi kad počneš da radiš, nasmejala se i rekla da su ljudi koji su dobili posao sa prethodnog kastinga na kome je bila "nestali" – prestali su da se javljaju.

Dok smo čekali drugu rundu, neki od onih koji su ispali odlazili su povijenog repa, ali bilo je više onih koji su mi rekli da im je svejedno – sledeći kasting u Beogradu je za samo sedam dana.

Kada je došao red na mene da uđem na proveru visine, devojka sa kojom sam do tada pričala je verovatno shvatila da će uskoro i ona biti pozvana, uplašeno me pogledala i rekla: "Treba da se opustimo, nije da je ovo sada neka životna šansa, samo bez treme."

Tada sam se i sama uplašila. Zajebano je to sa prijavama za posao. Znala sam da sa metar i šezdeset ni uz najbolji trening i rastegljivost neću dohvati 210 centimetara – a opet, okrenulo mi se u stomaku. Pokušala da dohvatim nalepnicu na zidu na kojoj je pisalo 212 cm.

-We are sorry, Petra, rekla mi je niža rekruterka.

Mislila sam da je to kraj mojim snovima da poletim, a onda sam čula " You should do yoga."

Ispričala mi je da su na Tajlandu imali devojku moje visine. Nije prošla prvi put, radila je jogu osam meseci i prošla na sledećem kastingu. Setila sam se saveta devojaka sa puš-pauze "nikad se ne zna."

Uz jogu koju su mi predložile, nije mi se srušio svet kad su mi rekli da ovaj put nisam dobila kartu za put oko planete. Sledeći kasting u Beogradu za ovaj, za mnoge posao iz snova, čeka za nedelju dana. Kompanije sa Bliskog istoka čiji se poslovi šire poslednjih godina organizuju ih skoro svakog meseca na isti način, širom sveta.

I Beograd je sada ustaljen na njihovim mapama, između ostalog, sigurno i zbog ovako velikog broja visoko obrazovanih ljudi.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu