Dobrodošli u nemačku prestonicu kreka

Hans (48) je sebi odredio dva pravila pre nego što se rokne ili popuši grudvicu: njegov labrador mora da ima dovoljno hrane za ceo dan, i ne želi da „smara ljude oko sebe". Hans je beskućnik, ima rak pankreasa koji je u terminalnoj fazi, i sebi ne daje „više od godinu dana života". Pored njega sedi Robert (47), pogrbljen i nagnut nadesno. Ima sidu, i očekuje se da će poživeti jednako dugo koliko i Hans.

Oba ova narkomana sede na na Taunusanlage stanici u Frankfurtu. Osamdesetih godina su se na toj stanici na stotine narkomana rokale heroinom. Danas Hans i Robert mogu na miru da puše krek. Krek pucketa i cvrči kada Hans kresne upaljač na butan, a onda smrdi otužno slatko, kao zapaljena plastika i amonijak. Kada je izdahnuo dim, Hans je progovorio jednako monotono kao i ranije. „Od jutros sam se uradio već tri puta".

Većina đankoza koji vise na

frankfurtskom Banhofsvirtelu retko svraćaju na Taunusanlage, iako je samo nekoliko metara dalje. Žudnja za krekom je ovih dana isuviše velika, i narkomani ga puše na licu mesta, čim ga kupe, naslonjeni na neki zid, između parkiranih automobila, ili u ulazima prodavnica. Oni koji nisu uradili šemu se nadaju poslednjim trzajima velikodušnosti na sceni, grickaju nokte i škrguću zubima. Jedan džanki u prinudnoj krizi povraća po trotaru usred bela dana. Ništa nije sveto, osim grudvica kreka.

Prilično lokalno pitanje

U Nemačkoj je krek prilično redak. Iako su osamdesetih godina tabloidi neko vreme upozoravali javnost da će ta „smrtonosna droga" preplaviti zemlju, krek jedva da se raširio izvan Frankfurta. U nacionalnim izveštajima o narkoticima, savezna država Hesen, u kojoj se Frankfurt nalazi, apsolutno prednjači u korišćenju kreka – 2013. je registrovano 217 zavisnika, a Hamburg je na drugom mestu sa jedva 17.

Ova droga se posebno proširila po Frankfurtu zbog centralnog geografskog položaja, i zbog toga što na frankfurtski aerodrom sleću ljudi iz celog sveta. I ovde na Banhofsvirtelu već dugo vremena postoji otvorena i vidljiva narkomanska scena, na kojoj se krek pojavio kasnih devedesetih godina. Od tada se kokain u prahu jedva prodaje na ulici. Popularnost kreka postojano raste već devet godina. A u poslednjih nekoliko godina, pala mu je i cena.

Po policijskim podacima, više od polovine zavisnika konzumira mešavinu kokaina, praška za pecivo i hemijskih dodataka. Prodaje se više nego heroin. 97 procenata narkomana u ovoj oblasti ima iskustva s ovom drogom. Od prošle godine, krek je droga broj jedan među tvrdokornim narkomanima. Prošle godine su dva narkomana umrla od prekomerne doze kreka, u kombinaciji sa drugim drogama.

Na Banhofsvirtelu, „kamenčići" oslabljuju ionako nejak moral đankoza. Ni na jednu drugu drogu se ne navučeš toliko brzo, niti je konzumiraš u toliko velikim količinama. Skoro nijedna druga droga toliko ne uništava telo, i narkomani brzo propadaju, naročito oni u Frankfurtu, koji su uglavnom navučeni i na neku drugu drogu.

Sve veća proširenost hroničnih bolesti na narkomanskoj sceni truje ceo komšiluk. Ljudi sa scene primeću sve češću agresivnost na Banhofsvirtelu. Ljudi ne žele otvoreno da govore o tome, plašeći se odmazde dilera. Oni diluju u šoping ulicama i prete vlasnicima radnji; štekuju svoju robu u hotelima u kojima se sobe iznajmljuju na sat, u rupčagama od kafića i u napuštenim zgradama. Zbog narkomanije je došlo i do porasta sitnog kriminala na ulicama. Neki u tom kraju traže da ih Anđeli pakla zaštite i sprovode red.

Taunusštrase, 6 ujutru

Trgovina krekom stvarno buja u Taunusštraseu. U doba špica – između 6 i 8 ujutru – na svakih par koraka se nalazi diler koji prolaznicima nudi svoje usluge. Ako policija skemba nekog od njih, neko ga za tili čas zameni. Severnoafričke i albanske bande su podelile posao i teritoriju. Ali naravno, ponekad se zakače, pesnice polete unaokolo i neko bude izboden. „Hej, čoveče, šta ima? Jel' ti treba nešto?" – u određeno doba dana, to možete da čujete barem pet puta, šetajući Taunusštraseom dvadesetak metara.

Za Hansa i Roberta je dobro što su se na neko vreme sklonili odatle. Obojica su se pomirili sa svojom sudbinom i u skladu s tim se baš mnogo rade. Zahvaljujući tome što je proveo 17 godina u zatvoru zbog dilovanja kokaina, Hansovo telo je u manje-više u očuvanom stanju. S druge strane, Robert, koji ima 47 godina, deluje dvostruko starije, sa svojim pogrbljenim leđima. Kaže da brojne probleme sa zdravljem ima zbog virusa, ali probleme sa kožom na nogama ima zbog kristalnog meta i aditiva koje stavljaju u krek. Robert podiže nogavicu i pokazuje otvrdlu kožu na nogama. „Većina ljudi ima ovo, jer sve više njih ubrizgava krek".

Hans je podelio svoju krek sa Robertom, iako je švorc. Lulica lagano ide od jednog do drugog. Robert uznemireno gleda ka Taunusanlageu pre svakog dima. Obojicu su ranije napadali lešinari iz kraja.

„Ovde svako svakoga zajebe. Najgore je sat vremena nakon što stigne roba. Ljudi postaju agresivni, tuku se, udaraju", objašnjava Hans. Njegov kolega đankoza Hamsa (43), koji takođe visi na Taunusanlageu, seća se romantičnih vremena kada je heroin bio omiljena droga na Banhofsvirtelu: „U to doba su svi narkomani bili prijatelji. Ljudi su razgovarali, radili stvari zajedno. Sada toga više nema". Ovih dana, neki od narkomana ne spavaju po čitavih sedam dana, tražeći mušterije da bi pothranili svoju naviku. Oni su raskrstili sa uobičajenim učtivostima.

Načelnik odeljenja za prevenciju frankfurtske policije Tomas Zosel kaže da je uzrok ogromne potražnje za krekom to što deluje kratko. „Stond traje nekih desetak sekundi, i ako si navučen, veoma brzo će ti biti potrebno još". Ako diluju, kradu, kurvaju se ili prose da bi nabavili 10 do 20 evra koliko košta 0,1 gram kreka, imaće dovoljno da napune lulicu.

Tomas Zosel poznaje frankfurtsku narkomansku scenu već decenijama, i sam je išao u patrole. Ne zavidi kolegama koje danas patroliraju. „Policajce napadaju i prete im. Scena je mnogo agresivnija, jer većina ljudi nisu samo na jednoj drogi". „Multi-toksični konzumenti", tako nazivaju zavisnike koji će uzeti gotovo sve čega mogu da se dokopaju. „Uradiće bilo šta da bi se osećali dobro. Ali taj rad nikada neće biti dobar kao pre, zbog svog đubreta koje se sada stavlja u to", kaže Zosel.

Vlasnici radnji u Taunusštraseu iz prvog reda gledaju kako Banhofsvirtel propada. Jedan diler upravo sada sedi na simsu izloga radnje „GM foto". „Koliko puta treba da ti kažem da se nosiš odavde", viče vlasnik. Diler se začudo sklanja bez protivljenja. Berni, iz obližnjeg „Krim mjuzika", s prezirom sa ulaza svoje radnje gleda kako ljušture od ljudi okružuju opuštene dilere. „Prihodi su nam zabrinjavajuće opali zbog ovdašnje situacije. Mušterije nas se ili klone, ili ulaze pognutih glava. Jedan probni radnik je prekinuo praksu, jer više nije mogao da gleda šta se napolju dešava", kaže on.

Četiri stuba policije

Berni je zbog narkomanske scene u kontaktu sa vlastima grada Frankfurta i sa šefom policije Gerhardom Beresvilom. „U gradskim vlastima su svesni problema i veoma su zabrinuti. Definitivno ne žele da izgube ni nas, ni 'GM foto'", kaže Berni. Obe kompanije se u Nemačkoj smatraju za jedne od najboljih u svojim poljima.

Niko ne očekuje da se na Banhofsvirtelu nešto promeni preko noći. Tomas Zosel zna da tek treba da zauzdaju situaciju tamo. Ali potrebno je strpljenje. Ogorčeni „rat protiv droge" ne bi ništa promenio, Amerikanci su to dokazali. Osamdesetih i devedesetih godina, američka vlada je pokušala da suzbije epidemiju kreka određujući visoke kazne za posedovanje male količine, i slala je oklopna vozila u geta. I danas se mogu videti posledice takve politike. Američki zatvori su p

repuni sitnih dilera kreka. Posle „rata protiv droge", američka policija ima dozvolu da se naoruža do zuba, zbog njega su policajci postali suroviji, a poverenje javnosti u policiju nikada nije bilo manje.

„Kada bismo odlučili da iznenada zaplenimo svu drogu na Banhofsvirtelu, nastao bi potpuni haos. Određene količine moraju da ostanu na ulici, da ljudi ne bi odlepili. Umesto toga, moramo da stvorimo perspektivu za te bolesne ljude", objašnjava Tomas Zosel.

Čuvenim „Frankfurtski načnom" su uspeli da zauzdaju uživanje heroina. Džankiji su mogli da se obrate socijalnim radnicima za pomoć, koji su organizovali prostorije za uživanje droge i davali im zamenu za heroin, metadon, kao i čiste igle. Imali su besplatne lekarske preglede. Sada se skoro dve trećine intravenozne potrošnje heroina odvija u takvim prostorima. „Na taj način se stvara situacija u kojoj je veoma lako stupiti u kontakt sa zavisnicima, i lakše ih je nagovoriti da pokušaju da se skinu", kaže Zosel. „Onda opada potražnja, pa tako i ponuda".

Tako će u narednih nekoliko nedelja u Nidasštraseu u Frankfurtu biti otvorena druga prostoriju u kojoj je zavisnici od kreka moći da konzumiraju tu drogu. Iako mnogi sumnjaju da ovakva organizacija ima smisla, kada je krek u pitanju. Ova droga može na brzaka da se popuši na ulici, dok za heroin čovek mora da se priprema par minuta, pa je malo mira dobrodošlo. Ali ipak, sve više ljudi na Banhofsvirtelu počinje da ubrizgava krek.

Tom Holc je socijalni radnik na terenu u okviru projekta OSSIP, što je skraćenica za „Prestup, socijalni rad, bezbednost, intervencija prevencije". Grad Frankfurt je pre 11 godina počeo da finansira ovaj projekat, da bi socijalni radnici, zajedno sa policijom, mogli da poprave položaj konzumenata droge i stanara na Banhofsvirtelu koje pogađa narkomanska scena. On se zalaže za dekriminalizaciju kreka i za kontrolisanu distribuciju čiste supstance. „U Holandiji su nekada organizovali prostorije za zavisnike, u koje su dolazili takozvani „kućni" dileri, koji su prodavali relativno čist kerk, kokain i heroin, po razumnim cenama. To je dovelo do primetnog smirivanja situacije na javnim mestima, ali to više nema političku podršku, i nakon sedam godina postojanja se zatvara". Tom Holc se uglavnom stara o zavisnicima o kreku. Jer ako socijalni radnici nisu u direktnom kontaktu sa zavisnicima, zavisnici će biti prepušteni sami sebi i propašće.

Policija Frankfurta takođe pokreće projekat „četiri stuba": prevencija, savetovanje/terapija, pomoć za opstanak i represija. Šef policije Zosel nije želeo da iznosi detalje poslednjeg stuba. Ali zagorčaće život dilerima na Banhofsvirtelu koliko god mogu. Ali hapsiti ih sve dok ne odu nije tako jednostavno. „Male količine sa kojima ih hapse nisu dovoljne ni da ih zadrže u pritvoru", kaže Zosel. Uprkos odabranim policijskim merama, dileri i dalje brzo uče. Ali Zosel misli da policija ide „u pravom smeru", čak iako nikada neće sami rešiti taj problem. „Potrebno nam je da stanari budu hrabri. Moraju da budu na oprezu i da nam prijave ono što vide".

Hans i Robert nose breme zdravstvenih problema koje su stekli drogirajući se. Ali i dalje se trude da održe kakav-takav nivo pristojnosti. „Ako ne zadržiš makar malo ljudskosti u sebi, onda je gotovo", veruje Hans. Uprkos svom žestokom koktelu droga, on je i dalje u stanju normalno da razgovara. Ističe koliko mu je važno da za sobom nikada ne ostavi tragove drogiranja, koliko god da je urađen. „Zato što bi neki pas ili neko dete mogli da stanu na iglu".

Ali nekada Hansa i Roberta nije bilo briga ni za čija osećanja. Osamdesetih godina, kada su narkomani iz celog sveta napravili novi kraj grada na Banhofsvirtelu. Park i Banhofsvirtel su u mnogo drugačijem stanju nego tada. Krek radi drugačije. To je najjači rad. Ništa ne može toliko brzo da ti osnaži telo i um kao on. Ali i ništa drugo ne može tako brzo da te baci preko ivice.

Šta god da se dogodi sa narkomanskom scenom na Banhofsvirtelu, Hans i Robert neće biti tu da to vide. Njima je ovo verovatno poslednje leto pušenja kreka.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu