​Moj otac je pokušao da pripitomi vuka

Imao sam četiri godine kada je moj ćale doveo vuka. Mladunče smo nazvali Dasti, i smestili ga u obor na kraju našeg terena za basket, ispred garaže. Naš život je i pre toga bio uvrnut, po standardima predgrađa Pitsburga: moj tata je imao skoro dva hektara zemlje i šest haskija, a hobi mu je bio vožnja sanki sa psećom zapregom. Trkao se na granici sa Penslivanijom, i kako smo moja starija braća odrastali, kupovao je sve više pasa i naš život se vrteo oko tog sporta.

Maštao je o tome da istrenira vuka da mu vuče sanke. Taj san mu se nije ostvario, i kada se danas setim tragedije koja se odigrala, shvatam da se iza njegove fasade alfa mužjaka samo krila želja da svojim klincima pruži detinjstvo koje on nije imao.

Autor i Dasti. Fotografija vlasništvo autora.

Dasti me je ugrizao čim sam ga video. Bilo je leto 1985. Moja braća, Ti Džej i Aron, su imali osam i šest godina, i tata nas je okupio u maminom zadnjem dvorištu da se igramo sa štenetom. Mama je živela na vrhu brda sa koga se pružao pogled na reku Alegeni, i dvorište je bilo na padini. Dasti je imao samo tri meseca, bio je nesiguran na nogama, i pao je. Ali kada je ponovo stao na noge, potrčao je ka meni. „Nemoj da trčiš", upozorio me je tata. Ignorišući njegov savet, pokušao sam da pobegnem, i Dasti me je gricnuo za dupe. Mama, koja je poverovala svom mužu da je u pitanju mešanac nemačkog ovčara, mi je očistila ranu. Tatu moje suze nisu toliko ganule.

„Rekao sam ti da ne trčiš", rekao je.

Kada im pričam o svom ocu, ljudi zamišljaju Pola Banijana. Istina je sasvim suprotna. On je bio glatko izbrijani profesor matematike, koji je u svoje doba bio visok metar i 85. Otkako je otišao u penziju, smanjio se par santimetara, i izgubio veći deo kose. Jednom sam ga, kada sam već odrastao, gledao kako mu noge lanadaraju dok je sedeo na kauču i pomislio sam: ovo je čovek koji me je stegao za vrat kada sam napravio grešku na utakmici u bejzbolu?

Ljut sam zbog toga što sam ga se kao mali plašio. Tada je bio veliki i jak. Svi psi su ga slušali – čak mu je i vuk bio prijatelj. Ali ipak, Dasti je bio prvi koji mu se suprotstavio. Pobuna je počela na stazi. Tata ga je stavio u vrstu sa ostalima, i kada je Dasti povukao sanke, povukao ih je jače od svih ostalih pasa zajedno. Ali za razliku od naših haskija, koji bi instiktivno potrčali, Dasti bi obično išao kasom, a potom bi iskidao am na sitne komade. Tata je konačno odustao kada je Dasti povukao celu ekipu za sobom u šumu, jureći neku pticu. Posle toga, Dasti je smešten u veliki obor i zatvoreni teren za basket, gde se tata igrao s njim svakog jutra.

Išao sam u vrtić kada me je Dasti ponovo ujeo. Tata i jedna od mnogih njegovih devojaka su bili u garaži, dok sam se ja igrao na terenu za basket, koji je bio prekriven snegom. Pružio sam svoju ruku u rukavici kroz Dastijevu ogradu. On ju je omirisao, a zatim zagrizao. Istrgao sam ruku, ostavljajući rukavicu u njegovim ustima. Nije me ni ogrebao, ali sam osećao pritisak njegove vilice nalik kleštima. Potresen i uplašen, ušao sam u garažu. Kao mali sam bio pričljiv, i odrasli su često vikali na mene zbog toga što ih prekidam. Plašeći se da ću da naljutim tatu, stajao sam u tišini, čekajući na red da govorim. U nekom trenutku je pogledao nadole.

„Gde ti je rukavica"?

„Kod Dastija".

Tata je otrčao u Dastijev obor i istrgao rukavicu iz vučjih usta. Dok me je prekorevao zbog toga što nisam ranije progovorio, zalepio je rukavicu jakom lepljivom trakom i terao me da je nosim tako, dok mi nije kupio novi par. To nije bio poslednji put da je zakrpio neki Dastijev ručni rad lepljivom trakom. Imao sam običaj da se šalim povodom tih anegdota, ali jedan incident je delovao suviše uznemirujuće da bih zbijao šalu s njim.

Bilo je leto 1988. Ti Džej, Aron tata i ja smo igrali basket na kolskom prilazu. Upravo smo završili igru dva na dva, i tata je otrčao u kuću da uzme „pepsi". Dasti je imao već tri godine, i bio je visok koliko i ja. Prislonio je stomak na ogradu, i ja sam ugurao prste kroz nju da bih ga pomazio. Posle incidenta sa rukavicom, počeo sam da se plašim Dastija, ali nisam naučio lekciju. Bio je tako lep. Način na koji je zavijao na mesec je bio čista umetnost, i želeo sam da me voli isto koliko i mog tatu. Zadovoljio bih se time da mi dopušta da ga mazim kroz ogradu, kao što je dopuštao mojoj braći, a ponekad ih je čak i lizao. Ali vuk nije delio moja osećanja.

Dasti se ukipio, i ja sam u sekundi bio bačen na leđa. Između donjeg dela ograde i betona je zjapila rupa od 20 santimetara, i on mi je povukao nogu u obor. U tom trenutku smo imali 14 haskija, koje smo držali oko Dastijevog obora, na ivici kolskog prilaza. Psi su podivljali, a Aron me je povukao za ruke. Dastijevi očnjaci su mi probili patiku i ja sam zakukao. Shvatio sam da će mi pojesti stopalo.

Tata je pored vrata od garaže držao lopatu. Koristio ju je za prikupljanje borovih iglica sa igrališta. Ti Džej je zgrabio lopatu, pritrčao i kroz ogradu udario Dastija po glavi. Vuk se povukao, grizući moju patiku, a ja sam se izvukao, padajući preko Arona. Dasti se povukao u ugao i počeo da melje duboku „najk" patiku. Tata je dotrčao na kolski prilaz, ispustio limenke „pepsija", i otrčao u Dastijev obor. Zabio je koleno vuku u vrat i udarao ga po glavi, sve dok mu nije preoteo patiku. Posle svakog udarca, haskiji su bili sve tiši. Neki su išli u krug, nisu mogli da sakriju uzbuđenje. Tata je izašao iz obora, noseći patiku u ruci. Jedan od haskija je zalajao.

„Ne!" Tata je bio zajapuren. „Bez lajanja!"

Pas je zacvilio, a onda prestao. Ja sam stajao tamo, zarozane čarape, suviše šokiran da bih išta rekao. Ti Džej je objasnio šta se dogodilo, i tata me je, provlačeći ruku kroz svoju proređenu kosu, pozvao u garažu. Pratio sam ga do radnog stola u dnu. Uključio je svetlo, uzeo rolnu lepljive trake i počeo da mi lepi patiku. Gunđao je o cenama „najk" patika, i ja sam počeo da plačem, misleći da sam u nevolji. Tata mi je naredio da prestanem.

Nije da nije bio u stanju da pokazuje emocije. Grlio nas je, ljubio i govorio da nas voli, svakodnevno. Ali bežao je od ranjivosti. I umesto da deluje zabrinuto, on je pokušao od napada da napravi lekciju iz života. „Koliko puta treba da ti kažem da moraš da budeš svesniji svoje okoline"?

Sledećeg dana je zatvorio prorez na ogradi, i svi su se ponašali kao da nisam bio zverski napadnut. Ja sam bio prestravljen od vuka, i molio sam se za dan kada će otići. Ali onda bi on počeo da zavija dok ja ubacujem slobodna bacanja, i srce bi mi se ispunilo ljubavlju – za tu životinju, i za mog oca. U isti mah sam se i plašio tog vuka i želeo da me voli. Manje-više, isti slučaj je bio i sa mojim ocem.

Nikada nisam pričao o tome kakve je posledice taj napad imao po mene – bio sam isuviše uplašen – i danas mi moj otac i moja braća ne veruju da sam bio istraumiran. Kada god to danas pomenem, oni zakolutaju očima. Bilo je i drugih nasilnih događaja u mom detinjstvu; jednom prilikom sam gledao kako su jednom psu drugi psi rastrgli utrobu. Ali moj tata i moja braća obično odbijaju da razgovaraju o tome. Kada ta tema ipak ponekad dođe na red, njihova sećanja se drastično razlikuju od mojih, a ponekad se čak ni ne sećaju događaja kojih se ja sećam veoma živo. Ti razgovori se obično završavaju tako što mi oni kažu da „ostavim to u prošlosti" i da „idem dalje".

Duboko u sebi, moj tata je dobar čovek, a ponekad i sjajan otac. Moja braća me mole da prihvatim tu njegovu stranu. Usadio nam je vrednosti napornog rada i odgovornosti. Odgojio nas je tako da volimo svoju okolinu i da zbijamo šale. Ohrabrivao nas je da gledamo vesti i čitamo novine, vodio nas je na splavarenje i na jahanje. Naučio nas je da igramo poker. Kada sam ga kao mali gledao kako se brije, on bi mi namazao lice penom, i skidao je zadnjom stranom češlja.

Ali čak su i lepi trenuci bili obojeni mačizmom, i negativni trenuci ih zasenjuju, jer se moj tata i ja nikada nismo dobro slagali. Sada retko uopšte razgovaramo. Već čitavu deceniju prema meni iskazuje samo ravnodušnost, jer nisam ispunio njegova očekivanja, kao odrastao čovek. Imao sam nekoliko poslova i stanova, a sada imam skoro 35 godina, završavam školovanje i nemam para. On misli da sam ja sebičan, a ja sam idiot koji misli da je on u stanju da se promeni, da odjednom promeni shvatanja i pokaže bezuslovnu ljubav. Mučim se sa time da prihvatim da je on to što jeste, i da daje sve od sebe.

Obično krijem probleme s ocem. Neki moji bliski prijatelji čak ni ne znaju za Dastija i za pse. Ali jednom je sve to pokuljalo iz mene, na mom prvom i jedinom OKCupid sastanku sa ženom koja je stažirala u prirodnom staništu vukova u nacionalnom parku Jeloustoun. Zvala se Laura, i našli smo se u jednom ćumezu od bara, koji je smrdeo na ustajalo pivo i povraćku. Nosila je smeđi džemper i vojničku kapu. Sklanjajući smeđu kosu iza ušiju, upitala me je:

„Koliko godina je imao vuk kada je odlepio?"

„Četiri", odgovorio sam iznenađeno. Većina ljudi postavlja pitanja tipa, „Kako je umro? Da li je u Pitsburgu dozvoljeno držati vuka?". Ali to su za Lauru bile sitnice. Ispričao sam joj kako se posle mene Dasti okomio i na Arona i na Ti Džeja, ali nije pokušavao da ih ugrize.

„Prilično standardno ponašanje za jednog vuka", rekla je Laura. „Želi da napreduje u lancu ishrane u čoporu".

Pitala me je da li moja braća i ja sada imamo pse. Ja ih nisam imao – nemam ih ni dalje – a izgovor kojeg sam se držao je bio taj da nemam dovoljno novca. Ali u stvari, ne bih mogao da podnesem da gledam još jednog psa kako umire. Ti Džej ima dva bišona. Aron je kupio dva irska setera, kao da želi da popravi Ti Džejov prosek kučića „na baterije". Priznao sam Lauri da volim da se igram sa njima tako što se pravim da se tučemo. To me podseća na to kako se tata igrao sa Dastijem.

„Igrao se grubo s vukom?", zapanjeno je pitala Laura. „Gospode bože! Nije ni čudo što je vuk napadao sve. Tvoj tata je idiot".

Godinama sam verovao da je stvari stoje drugačije, i da je moj tata bio čvrst momak koga se treba plašiti. Dasti se okrenuo protiv njega zato što je bio divlja životinja u kavezu, ali neko vreme, tata je bio zajeban tip koji se rvao s vukom i dopuštao mu da mu gricka ruku, gledajući ga pravo u oči, baš kao Itan Hok u „Belom očnjaku".

_________________________________________________________________________

VICE vas uvodi u ilegalni svet trgovine egzotičnih životinja

_________________________________________________________________________

Jutro kada je Dasti ugrizao tatu mi je urezano u sećanje. Pošto je nahranio pse, tata je pustio Dastija u ograđeno igralište za basket, da se igra i jede. Ti Džej, Aron i ja smo gledali iz obora za pse. Pravili su se da se udaraju, ali je iznenada sve postalo ozbiljno. Dasti je tatu ugrizao za dlan. Tata je skočio unazad i zapretio vuku prstom.

„Ne igramo se tako!"

Dasti se nakostrešio i zarežao. Tata je otrčao do garaže i zgrabio istu onu lopatu kojom me je Ti Džej oslobodio dve godine ranije. Vrteo se i zamahivao ko Dastiju, pre nego što je jurnuo na njega. Dasti je saterao tatu u ugao. Psi su skočili na ogradu i uzbuđeno lajali. Tata je pokušao da ga udari lopatom i izvuče se iz ugla, ali ga je Dasti saterao nazad. Ja sam zagrlio jednog psa i počeo da plačem. Aron je povikao da umuknem, i ja sam na silu zadržavao suze. Ti Džej je otrčao u kuću i doneo goveđu kolenicu i šniclu. Goveđe kolenice su bile Dastijeva poslastica koju je dobijao jednom nedeljno, i Ti Džej je prvo nju bacio u obor. Kada je vuk skrenuo pogled, tata je skočio iz ugla. Dasti se okrenuo i pošao za tatom. Ti Džej se nagnuo nad ogradu i mahao šniclom, dok je Aron udarao po kućici za pse. Kada ga je Dasti pogledao, Ti Džej je bacio šniclu, i Dasti je otrčao za njom u svoj obor. Tata je zatvorio kapiju i zaključao je. Dasti više nikada nije izašao iz obora.

Kasnije, u retkom trenutku iskrenosti, tata je priznao da nije trebalo da dovodi Dastija. Ali rekao je i da nije zažalio.

„Stvarno sam ga voleo," pravdao se tata. „Bio je tako lep".

U njegovom glasu sam mogao da čujem malog dečaka koji čuči u njemu. Imao je mnogo teže detinjstvo nego ja – strogu majku i asketsko domaćinstvo. Nisu mu dozvoljavali da ima psa. Tata je prestao da razgovara sa svojim roditeljima dok sam ja bio dečak, i iako je retko govorio o svojoj majci, često je kritikovao svog oca i govorio da su mu lov i ribolov sa prijateljima bili važniji od toga da provede više vremena sa svojim sinom.

Vožnja sankama sa psećom zapregom sa mojom braćom i sa mnom ga je činila boljim ocem, po njegovom mišljenju. Imao je dobre namere. Jednostavno, nikada nije pominjao svoj emotivni prtljag. Dobro prilagođena odrasla osoba na kupovinu vuka ne bi gledala kao na čin oslobađanja. Dobro prilagođena osoba bi zastala i pomislila: šta ću da radim ako ne mogu da pripitomim vuka?

Posle incidenta na terenu za basket, tata je pokušao da udomi Dastija negde. Zvao je zoološke vrtove i prirodna staništa, ali niko nije hteo našeg vuka. Njihovi vukovi ga ne bi prihvatili, što bi za njega bila smrtna presuda. Kao i hiljade drugih Amerikanaca koji kupuju egzotične kućne ljubimce, i tata je bio u agoniji oko toga šta da radi. Nije želeo da ubije Dastija, ali držati ga u kavezu je bila mučenje, a mogućnost da se vuk oslobodi i napadne nekoga je bila tatina noćna mora. I konačno, dve godine nakon što ga je Dasti ujeo, tata mu je u hranu stavio sredstvo za uspavljivanje i bacio ju je preko ograde. Dasti je polizao hranu do poslednje mrvice, počeo da šeta unaokolo kao pijan, a onda je legao na stranu i zatvorio oči. Neko vreme je lagano disao, a onda je umro.

Moja braća i ja smo stajali pored tate i gledali Dastijevo beživotno telo. Tata je zaplakao.

„Ovo je najteža stvar koju sam ikada učinio", rekao je, brišući suze.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu