Svaštara

VICE u Klinici za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević": Kako leči poezija

Samo deo izlečenja u Psihijatrijskoj klinici „Dr Laza Lazarević", zasniva se na medikamentima. Važan segment procesa su okupacione i radne terapije, a slične sesije se u Dnevnoj bolnici zovu sekcijama.

pisao Dragana Nikoletić, fotografije: Stefan Đorđević
14 Decembar 2015, 10:10am

Samo deo izlečenja u Psihijatrijskoj klinici „Dr Laza Lazarević", zasniva se na medikamentima. Važan segment procesa su okupacione i radne terapije, a slične sesije se u Dnevnoj bolnici zovu sekcijama. Ovde pacijenti na osnovu talenta i sklonosti, biraju da li će da gledaju filmove, slikaju, štrikaju, recituju pesme. Ovde se osećaju korisnim i posebnim.

Možda nije medicinski baš najispravnije da se među tim delovima institucije, i njihovim tretmanima, tako direktno vuku paralele. Ali, laički gledano, suština je ista, razlika je samo u nivou nadzora. Pa je prvima, na klinici, potrebnija stalna pomoć, dok drugi već uče kako da se vrate u društvo. I jedni, i drugi na ovaj način dolaze do samoafirmacije.

Pročitajte i: VICE u Klinici za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević": šta je realnost?

Pardon, postoji još jedna razlika. Prostorija gde prvi prave atraktivne čestitke, ukrašavaju ramove, pletu nešto ciljano (recimo, šalče), ili nešto neodređeno, čisto da zaposle ruke, smeštena je u podrumu i prilično je skučena. Zato terapeutkinja mora više da se trudi da nadomesti nedostatke. I uspeva, dokaz su zadovoljna lica uposlenih. Listom devojaka, muškarci kao da nisu za te rabote.

Nekima prija da zadatku pristupe u paru, pa dve cure simultano posipaju zrnevlje u koloru po gipsanom odlivku koji će postati okvir za sliku. Neke nisu timski igrači, već individualke, ili je to do složenosti posla. Tako, drugima prija da samostalno lepe kolaž-papir na budućim novogodišnjim ukrasima.

Ne smeta im poseta VICE ekipe, ima tu prilično ponosa, naročito među pletiljama. Druge još nisu sasvim sigurne da li će to što rade „publika" smatrati lepim. Nije im ni naročito važno, dogod je njima „zabavno."

Situacija je približna i u sobičku za telesne vežbe, poda zastrtog strunjačama. Ovde je, opet, više muškaraca što dižu tegove ili rastežu mišiće uz pomoć poklonjenih sprava. Ali to je slučajno, kako objašnjava terapeutkinja Vera Tamaš, sva ozarena iz razloga koji nam brzinski otkriva.

Ovoj vrsti tretmana posvećena je devet godina i iz njega izvlači čudesa. Zalazi u finese joge il' folklora, zavisno od muzike, za koju su pacijenti trenutno raspoloženi. Raspoloženje ume da dostigne euforiju, posebno kad se izvode karaoke. Pribegava se i terapiji smehom, sasvim spontano, nasmejano veli Vera. Smeh i muzika odlično idu skupa, pa neki „neće kući", baš zbog „časova" fiskulture.

Za sunčanih dana, šeta se oko „Laze", a priliku koristi i za debate. Kao ona grčka filozofska škola, zaboravila sam koja, gde su pripadnici isključivo u šetnjama donosili zaključke.

Terapeutkinja Vera Tamaš

Srpska preduga zima staje na put tom običaju, tada se vežba unutra. Ni okolina „Laze" nije nalik mediteranskim prizorima, već je krug Klinike možda i najurbanija ambijentalna celina u čitavom kompleksu. Ali, sve je skockano, sređeno, sa limenim kanticama na klupama, umesto pepeljara.

Izlazimo odatle sa mišlju da bi zaista bilo dobro kad bi se našlo dovoljno novca, ili stvorilo neko ozbiljno čudo, da prostorijice prerastu u potrebama srazmerne sale. Do tad je entuzijazam, i „štap i kanap", jedino oruđe nadležnih.

Sobe za sekcije, namenjene pacijentima koji se svakodnevno vraćaju kući su, rekoh, posve drugačije. Prilično nalik učionicama, ili malim salama za sastanke. Smeštene su u obližnjoj zgradi, okruženoj parkićem. Uvek prepunim, baš kao što su i čekaonice.

Prvo nas prima načelnica, dr Aleksandra Dostanić Đerić, i već po uvodu se vidi da je potrefila profesiju. „Ovde se dešava neverovatna razmena emocija", opisuje situaciju iz koje „neprestano uči". Baš kao i njeni pacijenti, stacionirani u svojim porodicama, često i zaposleni. Ovde se navikavaju na konstantnost, pomoću preciznog rasporeda aktivnosti. Nadzor je za sada bitan, ali se ide na to da se što pre oni koji svakodnevno ovde dolaze, nadzora oslobode. Da preuzmu brigu o konzumaciji lekova, vraćajući se redovnim prilikama. Nekadašnjem životu.

Ali, u veseloj atmosferi koja se ovde stvara, postoji izvesna zamka. Treba sam stvoriti strukturu gde je od „a" do „š" sve smisleno i ugodno. Od doručka u osam, potom kafe. Preko grupnih psihoterapija, gde se iz nedelje u nedelju smenjuju lekar, psiholog, socijaalni radnik i medicinska sestra, i gde živ razgovor vodi ka običnim i filozofskim, suštinskim temama. I, najzad, do sekcija, u kojima grupe uče engleski jezik, gledaju filmove, slikaju, biraju i čitaju stihove.

„Ovo je ostrvo sigurnosti", pesnički izražava dr Dostanić Đerić realnost Dnevne bolnice. U medicinskom smislu, ovde se radi na pospešivanju zdravog dela ličnosti.

Sale za sekcije su povezane vratima, u prvoj, likovnoj, je tišina. Stoga nas privlači žamor, jedva čujan, iz susedne prostorije. Dugačak astal, za njim čitači, zaronjeni u spise. Jedan besedi, ostali ga slušaju, razgaljeno ili dirnuto, zavisno od sadržaja.

Žene k'o žene, biraju ljubavno štivo. Pa pesnik veli kroz usta jedne – neka te poruka moja prati, brzo mi se vrati. Ne poznajem opus Bajrona, al kažu da se baš o njemu radi.

Nesklona poeziji, ostale stihove nisam ni zapamtila, ni zapisala. Ali mi ostaje u uhu izvod iz Bontona, o tome kako je „strogo zabranjeno, u kontaktu sa damom, držanje ruku u džepovima". Takođe, uputno je obraćati joj se sa „Vi", do god ona drugačije ne odluči, pravila čita muškarac. „Namerno smo uveli nešto izvan poezije, da malo razbijemo dinamiku", objašnjava izlet u profano – „predsedavajuća". I ona se menja, od sastanka do sastanka. Al' postupak ostaje isti: na prvoj se sesiji bira pesma, zatim ona prepisuje. Potom se vežba čitanje naglas, za čim sledi „javni nastup".

Da li su, ikad, šta same/i nešto napisale/i, pitam. Jesu, smejulje se. Doduše, poodavno, ali se jedna još uvek seća, pa deklamuje. Radnja se svodi na to da je svog dragana „čekala, čekala, zaista dugo". Čežnja izbija iz svake reči, pa me zanima da li je došlo do hepi-enda. „Jeste, javio se, ali posle 15 godina", uzvraća žena uz široki osmeh, zarazan i drugima. Dokazujući da je šala na svoj račun, najlekovitija kura.

Druga ženica je, opet, tek počela da piše autobiografiju. Nema nameru, kaže, da je izda, niti da se proslavi. Želja joj je da njena deca o njoj saznaju više kroz pisanu formu.

Od literarne sekcije, koju svi „mnogo vole", draži su im samo izleti. Pa „predsedavajuća" prepričava doživljaje sa ovogodišnjeg Sajma knjiga. Prijala im je gužva, cunjanje po štandovima, tom su prilikom i kupili „Bonton" za bolničku biblioteku. Drugima je ostalo u sećanju potisivanje knjiga Ljiljane Habjanović Đurović, „zaista fine i ljubazne". Međutim, „prededavajuća", nažalost, nije tome prisustvovala. Morala je da žuri, zbog nekog drugog posla.

Obilazili su skupa i Kalemegdan, Nebojšinu kulu, Kraljevski dvor. Poslednje im se baš svidelo, ali imaju i daleko pronicljivijih opservacija. „Nameštaj nije restauriran, nekako je sivkast. A ja sam očekivala da u toj palati – sve sija", izvesno razočaranje je manje bitno od iskustvenih zaključaka.

Vidim da su skladna družina, pa ih pitam čemu su ovde još skloni. Neki doručku, po engleskoj recepturi: hleba, džema, meda i viršle, a četvrtkom i kolač. Drugi preferiraju vreme za kafu, jer uz to ide i cigareta. Treći cene psiho-dramu, kao deo psihoterapije. Jedna gospođa priznaje da ovaj deo dana voli „zato što se, možda, vezala za doktorku". Neki smatraju da je dovoljno što ovako nauče da „rano ustaju".

Iz navedenih razloga tvrde da im je „ovde bolje, nego kod kuće". „Ovde smo zaštićeni", svesni su, bez iznimke. Takođe znaju da je to korak do izlečenja. Da „kroz razmenu iskustava, stiču strpljenje i samopouzdanje", neophodne u spoljnjem svetu. Ovde se uče i da jedni drugima budu podrška. To nekad nalaze, a nekad i ne, u rodbini i prijateljima. „Mnogo toga zavisi od nas", možda je „nabiflano", ali, očigledno i usvojeno, „gradivo".

Zaposleni se iz „Laze" vraćaju na svoje radne zadatke. Nezaposleni traže posao, a neki se odluče čak i da upišu studije (psihologije!). Penzioneri odlaze svom domu, gde se teže nađe društvo za razgovor uz kafu. Stoga ovde dolaze i kada to nije nužno, u instituciju koja se zove „klubovi".

Isteklo je vreme za sekcije, oko podne. Zadržavaju se još malo, u dvorištu.

PREPORUČUJEMO:Moje seksualno obrazovanje preko stripova, knjiga i serija

Pomalo im zavidim na vremenu koje posvećuju sebi. Svojim starim ili novostečenim željama i snovima. U ovoj, pravoj „ludnici života" nema za to, baš često prilike. Da me silne obaveze od toga ne odvlače, rado bih opet svratila na kafu i „engleski doručak". I, baš bi mi legla jedna dobra psihoterapija.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
Vice Blog
beograd
Laza Lazarevic
reportaže
Mentalno zdravlje
Lečenje
vice srbija
Terapija
Psihijatrija
poezija
Dragana Nikoletić
Teretana
Slike
Stefan Đorđević
Laza
Klinika za psihijatrijske bolesti
okupaciona terapija
radna terapija
čestitke
recitacija
pesme