To što je neko na dnu, ne znači da je manje vredan od mene

Dvadeset godina uz foto-aparat, Bugi – širom sveta poznatiji pod pseudonimom Boogie.

|
okt 18 2015, 6:20am

Dvadeset godina uz foto-aparat, Bugi – širom sveta poznatiji pod pseudonimom Boogie – vodi nas kroz ulice Bruklina, Beograda, brazilskih favela i predgrađa Kingstona, ne dopuštajući gledaocu da se opusti pred slikama beznađa i nasilja, već da potraži taj tračak života.

Svaka od fotografija budi osećaj hoda po žici nad provalijom bez dna, a u glavnoj
ulozi je život, nečiji, jednako važan kao i život svakog od nas. Razgovarali smo sa Bugijem, koji od 1998. godine živi između Beograda, Njujorka i drugih gradova u koje ga foto-aparat odvede, pred objavljivanje njegove šeste knjige fotografija.

VICE:
Uskoro ti izlazi šesta po redu knjiga. Očigledno voliš da tvoje fotografije ne budu dostupne samo u digitalnom formatu?

Bugi: Da, upravo sam odobrio finalne probe za A Wah Do Dem, knjigu o Kingstonu, na Jamajci. To mi je prva knjiga u koloru, prethodnih pet su bile crno bele.

Imati knjigu je nešto potpuno drugačije od onlajn prisustva, to je objekat, postoji u realnom svetu. Ide od ruke do ruke, širi se priča. Izdati knjigu je jako bitna stepenica u razvojnom putu svakog fotografa; čak i kad mene viš ne bude, neko će iskopati knjigu u nekoj antikvarnici. Ostavljaš nešto iza sebe. Od knjige se (naravno) ne zarade pare, ali je neprocenjiv portfolio piece, i potencijalno donosi komercijalne poslove.

Da li si pronašao idealni balans u poslu - živiš od komercijalnih projekata, a uživaš u u supkulturi i umetnosti fotografije?

Ja volim svoj život, volim ono čime se bavim, mislim da imam balans. Naravno, uvek može bolje, ali daleko od toga da se žalim. Živim fotografiju svaki dan.

Koji te je projekat lansirao kao fotografa, i kada su te brednovi poput Najkija ščepali?

Za NIKE sam prvi put radio 2004. godine, dok sam radio na projektu o gengovima i narkomanima u Bruklinu. Dobio sam posao da slikam ulični basket u Njujorku, posle toga u Milanu, a onda je od tog materijala napravljena NIKE izložba povodom pariske Nedeljde mode. Super posao, super iskustvo, a takođe mi je trebalo da napravim pauzu od narkomana, počeo sam da padam u depresiju od svakodnevnog blejanja sa njima. A lansirala me je, kapiram, prva knjiga, It's All Good. Dobra stvar je da ti prva knjiga bude nesto ekstremno što će da privuče pažnju.

Otkud tvoja fasciniranost ljudima sa margine, ulice, kriminala?

Nisam ja fasciniran, ali mislim da privlačim te likove na neki način. Moguće da sam u prošlom životu bio nešto slično... pojma nemam.

Kako uspevaš da im se približiš?

Tu ne postoji recept. Ja prilazim ljudima sa rispektom, i onda dobiješ rispekt nazad. Trudim se da ne sudim ljude, to što je neko na dnu, ne znači da je manje vredan od mene. Sve tretiram jednako.

Na većini tvojih fotografija možemo da osetimo i sirovost i romantiku. Da li tako vidiš ljude oko sebe?

Ne razmišljam o tome, samo reagujem, slikam. Razmišljanje je neprijatelj, onog trenutka kad počneš da razmišljaš, gubiš fotku. Borilačke veštine i fotografija su slične po tome, moraš da budeš dovoljno istreniran da telo samo reaguje, bez razmišljanja. BANG!

Nosiš stalno aparat oko vrata. Kada se sve zaustaviš i okineš

Non-stop! Sve sam više i više inspirisan.

Radio si projekat "Demoni" i ovde u Beogradu. Eksperimentisao si. Da li ćeš nešto slično ponovo da uradiš?

Mislim da "Demoni" još nisu gotovi, pokušavam da se nakanim da počnem ponovo, jesen u Beogradu je savršena za taj projekat, totalno sivilo.

Boogie

Boogie

Boogie

Boogie

Boogie

Boogie

Boogie

Boogie

Boogie

Boogie

Boogie

Više na VICE
VICE Kanali