Reklame
Matična ploča

Kratak istorijat AZT-a, prvog "tračka nade" u borbi protiv virusa HIV-a

Brutalno, nepromenljivo smrtonosno stanje postalo je hronično podnošljivo stanje, nešto poput dijabetesa.

pisao Michael Byrne
01 Decembar 2015, 10:37am

Obično se 1996. smatra godinom kada se virus HIV-a promenio. Sa razvojem i odobrenjem režima antiretrovirusnih lekova kao što je HAART (visoko-aktivna antiretrovirusna terapija), infekcija virusom HIV-a nije više značila dugu, bolnu smrt od udruženih oportunističkih infekcija. HAART je makar ponudio mogućnost relativno normalnog i zdravog života i životnog veka. I to češće uspeva da omogući nego što u tome omane.

Dakle: brutalno, nepromenljivo smrtonosno stanje postalo je hronično podnošljivo stanje, nešto poput dijabetesa. To je samo po sebi jedno od većih dostignuća moderne medicine.

PREPORUČUJEMO I: Kako je biti mlad i živeti sa HIV-om u Srbiji

Jeste 1996. bila ključna godina, ali razvoj HAART-a zapravo je započeo skoro deceniju ranije, 20. marta 1987. godine, kada je Uprava za hranu i lekove (FDA) po ubrzanom postupku odobrila azidotimidin, poznatiji još i kao AZT ili Retrovir. Taj događaj obeležio je primenu prvog efikasnog oružja protiv virusa i samog AIDS-a, koji će vremenom postati ključni elemenat u koktel-terapiji kakva je HAART. Trebalo je da prođe svega 25 meseci od prve laboratorijske demonstracije leka i njegovog konačnog puštanja u promet, što je jedan od najkraćih ciklusa postupka odobrenja u farmaceutskoj istoriji. U tom periodu izveden je kontroverzno samo jedan "slepi eksperiment".

AZT, međutim, nije bio novo jedinjenje. Nastao je decenijama ranije kao kandidat za hemoterapiju protiv raka, a vaskrsnula ga je farmaceutska kompanija "Borouz velkam" (danas Glakso-Smit-Klajn) preko šefa Nacionalnog instituta za rak Semjuela Brodera. Duge godine pre 1987. predstavljale su neku vrstu maničnog lova na preteču farmaceutskih jedinjenja, dok su istraživači prosejavali police u potrazi za nečim, bilo čim, što bi moglo da obavi posao. Ljudi su umirali, i to masovno. AZT, tada poznat kao Kompaund S, izgledao je kao da zadovoljava tadašnje potrebe.

Od 1981. do 1987. godine, novi slučajevi HIV-a/AIDS-a i smrtni ishodi udvostručavali su se gotovo svake godine. Te 1987. godine bilo je 40.000 smrtnih slučajeva i skoro 50.000 novih slučajeva oboljenja. I nije baš da je sad AZT pao s neba i rešio problem; CDC je 1991. godine objavio da je zaraženo milion Amerikanaca.

Kontroverza oko AZT (možda pre "kontroverza") ne prikazuje u dobrom svetlu nijednog njenog učesnika. S jedne strane bili su/i dalje su oni što poriču AIDS, tj. oni koji tvrde da infekcija virusom HIV-a ne dovodi do infekcije AIDS-om. (Još ih ima.) Oni su bili najglasniji kritičari testiranja AZT-a, praktično iznoseći tipičan argument poricanja AIDS-a: da je bolest uzrokovana lečenjem, a ne virusom HIV-a, tj. da AZT izaziva AIDS. Što je šteta, jer je testiranje zaslužilo objektivnu kritiku.

Kao prvo, testiranje je donelo samo marginalno konačne zaključke (ali i dalje značajne). Kod ranih učesnika obično bi došlo do porasta broja ćelija CD4, ali je poboljšanje često bilo slabo i te brojke, koje pokazuju izdržljivost imunog sistema, obično bi kasnije padale. Ali te 1986. godine makar nešto je, za žrtve HIV virusa, bilo sve.

"Onda smo prešli na drugu dozu, koja mislim da je bila dvostruka", priseća se Robert Jarčoun, jedan od pronalazača AZT-a i nekoliko drugih lekova u okviru HAART-ovog koktela za suzbijanje virusa HIV-a, u istorijatu Nacionalnih instituta za zdravlje. "A šest od šest pacijenata je kod te doze beležilo porast ćelija CD4. U jednom trenutku smo uradili statistiku. I negde u oktobru shvatili smo da imamo statistički značajan porast ćelija CD4. Tek je prešao granicu kad postaje statistički značajan. U tom trenutku smo bili veoma, veoma uzbuđeni što imamo nešto u rukama."

_________________________________________________________________

Pogledajte i VICE film: "PozHIVtivan"

__________________________________________________________________

Kolaborativna radna grupa za AZT objavila je svoje rezultate u julu 1987. godine u Medicinskom žurnalu Nove Engleske: "Efikasnost azidotimidina (AZT) u lečenju pacijenata zaraženih AIDS-om i kompleksom bolesti povezanih s AIDS-om." Zaključak: "Ovi podaci pokazuju da uzimanje AZT-a može umanjiti smrtnost i učestalost oportunističkih infekcija kod selektivne grupe subjekata zaraženih AIDS-om ili kompleksom bolesti povezanih s AIDS-om, najmanje za vreme 8 nedelja do 24 nedelje opservacije u ovoj studiji."

Veći deo kontroverze oko rane primene AZT-a imala je veze sa njegovim doziranjem. Pacijenti su dobijali lek u dozama od po 1.500 miligrama a, ispostavilo se, AZT ume da bude otrovan. Konkretno, napada ćelije srži kostiju, što potencijalno dovodi do anemije. Pokazalo se da je to delimično reverzibilno uzimanjem hormona po imenu EPO. U međuvremenu, ispostavilo se da samo malo AZT-a već radi posao. Danas je najčešća doza od 300 miligrama.

Lek funkcioniše tako što napada reverznu transkriptazu HIV-a, enzim koji virus koristi da prekopira svoj RNK na DNK. Rezultat ovog kopiranja je dvostruka uvojnica DNK, koja je virusu neophodna da bi se integrisao u imune ćelije domaćina. Ako ograničite taj enzim, infekcija virusom HIV-a će se usporiti. Kvaka je u tome da, pri veoma velikim dozama, AZT ograničava polimerazu potrebnu zdravim ljudskim ćelijama za ćelijsku deobu. Lek ima 100-naprema-1 afinitet prema virusu HIV-a u odnosu na ljudske ćelije — HIV ima slabiju urođenu sposobnost da popravi oštećeni DNK — ali je opasnost realna.

"AZT je u tim ranima danima mogao da produži život za oko godinu dana."

AZT se pokazao i kao osetljiv na otpor, i to izuzetno. Kako je istakao Jarčoun, ovaj fenomen je zapažen još kod prvog pacijenta na kom je isproban lek, pošto je posle osam nedelja stalnog poboljšanja, počeo da opada njegov broj ćelija CD4.

HIV je praktično sklon mutaciji u sklopu sopstvene reverzne transkriptaze, što, uz dugoročno uzimanje AZT-a, znači da je verovatnije da će postići stabilnu mutaciju otpornosti na AZT. HIV se takođe ubrzano replicira, a čestice HIV-a imaju veoma kratak životni vek. U određenom smislu, virus konstantno eksperimentiše i ubrzano se razvija.

AZT je u tim ranim danima mogao da produži život za oko godinu dana. Što je, posle sumorne, mračne decenije bez rezultata bila neka vrsta utehe. Čak i u najvećim, najopasnijim dozama, on nije do kraja uspevao da potisne virus. Virus HIV-a je i dalje bio manje ili više smrtna presuda sve do 1996. godine i razvoja HAART-a, mada je u međuvremenu bilo mnogih pokušaja da se unapredi AZT, uglavnom neuspešnih.

Uspeh režima HAART-a ogledao se u dopuni dejstvu AZT-a u obliku nekoliko klasa lekova koje blokiraju genetsku replikaciju virusa. Pored toga što ograničava virusno opterećenje, on ograničava i sposobnost HIV-a da preraste u otpornije oblike. Otpor se i dalje dešava, ali koktel HAART-a je raznovrstan, a i dalje se širi. Samo tokom protekle godine predstavljeno je nekoliko novih jedinjenja, dok generalno nivo neophodne doze stalno opada — danas se uzima jednom na dan umesto više puta — a sa njim se smanjuju i nuspojave.

Period važenja patenta za AZT istekao je 2005. godine, a od tada je odobreno nekoliko generičkih oblika leka, sa čim je postao raritet u svetu lečenja od virusa HIV-a. Po izlasku leka na tržište, čitava godina uzimanja ovog leka koštala je 10.000 dolara. Do 1998. godine cena je pala samo na oko 8.000 dolara godišnje (vidi: "Nečovečni trošak HIV-a "), uprkos navali novih, efikasnih lekova. Prema podacima Centara za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC), doživotno lečenje od infekcije HIV-a trenutno košta 379.668, dolara.

Ta je situacija praktično osmišljena tako da se odupre tržištu generičkih lekova (što će reći, stalnom prilivu novih lekova), a 2007. godine je vlada Brazila otišla toliko daleko da je prekršila međunarodni zakon zanemarivši patent Merka i kompanije (izdavanjem "obavezne licence") i proizvodnjom generičke verzije leka efavirenz. Što samo po sebi nešto govori.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
HIV
AIDS
medicina
Vice Blog
AZT
virusi
Zdravlje
Lekovi