​Bili smo na skupu najvećih moto klubova u Teksasu

„Ko voli sise? Ja!"

Medvedasti tip sa riđom ZZ Top bradom viče na mene dok stiska grudi debeljuškaste crnke u providnoj crvenoj majici. Stoje na prikolici i cirkaju pivo, dok ja sedim na „Harliju roud king klasiku" iza pedestčetvorogodišnjaka kojeg sam tek upoznala. Moj vozač, Greg, se cereka i njegove lokne boje breskve mi talasaju tik ispred nosa. Ubrzavamo i pridružujemo se bajkerskoj paradi Republike Teksas – anarhičnoj hrpi hiljada motocikala koji satima kruže po ogromnom polju. Neki bajkeri su se nagomilali po prikolicama da bi pili, krstarili i ljubakali se, u isto vreme. Većina sveta pravi pauze da bi se muvala po gomili i bazala po ludnici veličine 128 hektara.

Ovo je dvadeseti godišnji moto skup Republike Teksas, bahanalija koje se svakog leta održavaju u Ostinu, u Teksasu, krcatih akrobacijama motora preko dva „badvajzer" kamiona, koncertom benda Linard Skinard, šatorima za tetoviranje, i desetinama bajkerskih klubova. Oko 40 hiljada bajkera iz svih delova zemlje dolaze u svojim kućama na točkovima na imanje izložbenog prostora u okrugu Trevis, i tri dana kampuju i provode se.

„Ovo nikada ne može da mi dosadi", kaže mi Greg, električar koji živi 150 kilometara severno od Ostina, južnjački gutajući slogove kao sos za roštilj.

Tek je pet sati, i uglavnom sredovečna gomila već luduje: prolazimo pored buljuka cica u toplesu sa ofarbanim grudima, niza muškaraca koji vrckaju u tangama okićeni perlama za Mardi Gra, balona u obliku nage dame koja sisa ogromni gumeni penis, i imitatorke Merilin Monro koja ima 150 kila i trlja svoje nage grudi o skulpturu od leda, i sve to u roku od dva minuta.

Motori iskašljavaju dim i grme. Zvuci marijača, kantrija, repa i Keli Klarkson se stapaju na teksaškoj vrućini. Umalo da pregazimo zajapurenu pijanduru koji se onesvestio na travi, sa kaubojskim šeširom na licu. Zlatni motor sa kartonskim znakom na kome piše „upravo venčani" skreće i staje pored poljskih toaleta.

„Ovo je sloboda", kaže Greg, loveći moj pogled u retrovizoru. „Imaš vetar, vazduh, imaš sve."

„Ko je tvoj tatica? Gde te je tatica našao?" preko razglasa na nas viče neki tip sa marinskom frizurom u sudijskom dresu. Ja se stresem, a Greg daje gas.

Gde li je Patrik, pitam se, i proveravam da li mi je VICE fotograf Patrik Bresnan, poslao poruku. I naravno, stiže mi njegova poruka: „Našao sam 'Bandidose'".

Bandidosi su baš oni koje smo tražili. Najveća teksaška motociklistička banda – i druga po veličini na svetu – Bandidosi su se nadvili nad ovogodišnji moto skup Republike Teksas kao kišni oblak, posle groznog oružanog okršaja sa rivalskom bandom u Vakou prošlog meseca. Obračun koji se odigrao u „Tvin Piks" restoranu, i u kome je ubijeno devetoro ljudi, a 170 njih uhapšeno, izazvao je žučnu raspravu o nasilju među bajkerima, pogotovo u Teksasu, kao i žestoku reakciju organa gonjenja.

Redovni posetioci moto skupa Republike Teksas su mi rekli da je ove godine poseta opala, jer se reli održava tačno mesec dana od incidenta u Vakou. Patrik, koji godinama izveštava sa ovog skupa, procenio je da je ove godine došlo upola manje posetilaca nego prošle.

„Neki moji prijatelji su se uplašili, i ove godine neće doći", kaže Leni Galvon, pripadnik moto kluba „Korpus Kristi", ispijajući pivo na travi, dok čekamo da Baba Blekvel, Ivl Kanivl modernog doba u kombinezonu sa američkom zastavom, izvede svoju akrobaciju na Harliju. „Ali ne bi trebalo da brinu. Ovde svi poštuju jedni druge."

Većina ljudi sa kojima sam razgovarala su stali u odbranu svoje motociklističke „porodice", žestoko prekorevajući policiju zbog toga što je uhapsila toliko ljudi u Vakou. Teksaška Konfederacija klubova i nezavisnih bajkera, grupa pojedinačnih bajkera i klubova koja je održavala konferenciju u „Tvin Piksu" kada je izbio obračun, na ovom skupu je prodavala crne majice sa sloganom „nedužni bajker", da bi prikupila sredstva za porodice uhapšenih.

„Trebalo je tog dana da budem u Vakou", kaže mi pripadnik Konfederacije koji se predstavio samo kao Taj. Taj, dečji instruktor karatea u Ostinu, je visok, ima bebeće lice i nosi kožnu jaknu sa zastavama Teksasa i SAD. Taj mi kaže da je sastanak u Vakou sazvan da bi se raspravljalo o nastupajućim zakonima koji bi mogli da se tiču bajkera, kao i o bezbednosti na motociklima.

„Deset godina održavamo sastanke jednom mesečno, i nikada niko nije dobio ni šljivu na oku, niti je nekome slomljen nos. Neke siledžije su izazvale kavgu", kaže mi Taj, objašnjavajući da je zakasnio na sastanak zbog gužve u saobraćaju. „Duh tih sastanaka je napredak zajednice."

Taj mi kaže da su „ugrožena ustavna prava bajkera", pošto je policija uhapsila tolike ljude bez dokaza da su umešani. Advokat dvojice bajkera traži način da smanji kauciju od milion dolara, tvrdeći da se kaucija koristi kao „sredstvo ugnjetavanja". Jedan uhapšeni iz Vakoa tuži gradske vlasti i policiju zbog toga što je zadržan bez osnovane sumnje. U međuvremenu, bajkeri održavaju proteste širom Teksasa, tvrdeći da se većina uhapšenih samo našla na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.

„Prekršili su naše pravo na mirno okupljanje… nazivaju bajkere bandama zato što su jednoobrazno obučeni", kaže Taj. Ali ja podučavam karate, i svi smo isto obučeni, i predsednik sam Lajons kluba zapadnog Ostina, i takođe smo svi isto obučeni. Da li nas to čini bandom?"

_________________________________________________________________________

Pogledajte VICE fim Unutar moto bande bivših nacista

_________________________________________________________________________

Teorije zavere se šire skupom, a najpopularnija je ta da su panduri prvi zapucali. Kada neko pomene tu pucnjavu, Frenk Ekrod, bajker u penziji sa emfizemom pluća koji izgleda kao da je izašao iz „Plodova gneva", zapeni u svojoj baštenskoj stolici na sklapanje, a oči samo što mu ne iskoče.

„Mislim da su krivi panduri. 20 godina sam bio u vojsci, i uznemirava me to što su došli i to napravili neposredno pred Dan pobede. Zašto da me demobilišete pred sam Dan pobede, tupavi govnari?", kaže on, mlatarajući neupaljenom cigaretom. „To je sranje. Šta se dogodilo s mojom zemljom?"

Pošto je toliko mnogo bajkera spremno za priču, Patrik i ja smo puni optimizma prišli Bandidosima. Za razliku od ostalih, šator Bandidosa je zatvoren, sa fluorescentno-narandžastom mrežom. Dva ogromna čuvara sa crnim naočarima stoje na ulazu, koji je zatvoren žutim kanapom. Prilazim im nasmešena, i kažem im da sam novinarka, i uskoro još nekoliko ogromnih tipova u crnoj koži i sa crnim maramama na glavama prilaze konopcu da nas bolje osmotre.

Pitala sam ih šta misle o tome što se dogodilo u Vakou. „Šta se dogodilo u Vakou?", zarežao je najviši i najkrupniji. „Pa znate…", odgovorila sam, i dalje pokušavajući da nešto izvučem iz njih. „Ne znam šta se dogodilo u Vakou. Nije se dogodilo ništa za šta ja znam". Raširio je svoje sitne oči, i usne razvukao u kez.

Sklonili smo se od njih, i ja sam nastavila da lutam po razuzdanom skupu, dok je Patrik ostao da bi napravio par fotografija belog šatora Bandidosa. Nešto kasnije, dok sam ja tražila pogodno mesto na travnjaku za koncert „Linarda Skinarda", Patrik me je pozvao. Policajci su ga izbacili sa skupa, ali neće da mu kažu zašto.

Otrčala sam nazad do šatora Bandidosa, udišući mirise roštilja, prosutog piva, cigareta i nagih tela. Kada sam stigla tamo, pitala sam ih da li su oni tražili da fotograf bude izbačen. Bradonja u crnom koji je sedeo pored narandžaste mreže me je pozvao unutra, cereći se kao da sam nekakav glupi pas.

„Ne, panduri su došli da nas pitaju da li nas neko uznemirava, jer su čuli da nas neko uznemirava. Ja sam im samo rekao da ste vi svratili, ali da ste otišli".

Krdo ljudi u koži iz kojih kipti testosteron je nahrupilo napolje. Čovek kojeg sam upoznala ranije u Konfederaciji klubova i samostalnih bajkera je bio u gomili. Ranije je odbio da razgovara sa mnom, ali onda je počeo da kruži oko mene, i rekao mi da je nekada vodio vesti na televiziji. „Kažem ti, kao novinarka moraš da budeš suptilnija", rekao mi je sada, prišavši mi bliže. Bradonja ga smiruje.

„Ne želim nevolje", rekoh ja, povlačeći se ka šatoru jednog drugog moto kluba, „Bleket arms", čiji članovi su takođe bili na sastanku u Vakou, po peticiji koja je kružila među bajkerima. „Panduri su bili i kod nas, ne bi trebalo da praviš reportažu ovde", kaže mi jedna žena u šatoru „Bleket armsa". „Tražili su da te opišemo. Prilično sam sigurna da i tebe traže."

Potresla sam se i krenula pravcem kojim se kretala parada, kroz stampedo motocikala, čiji su motori bili sve glasniji. Zavrištala sam, jer mi se učinilo da sam čula pucanj, ali je to u stvari bila samo petarda koja mi je pala pod noge. Ukrasne lampice za jelku na prikolicama su mi izgledala kao znaci upozorenja. Pored mene, neke žilave noge stežu hladnu metalnu šipku za striptiz, mesnate grudi se gnječe o srebro. Đavolje uši sijaju u mraku, vijori se zastava sa mrtvačkom glavom. Scena koja mi je pre par sati delovala prijatno divlje, sada mi je zastrašujuća.

Vraćam se na travnjak, gde je sada atmosfera mahnita, jer je Linard Skinard na bini, a grimizna svetlost obasjava publiku. „Kako je, Teksas? Jebeš ga, subota je veče, kako ste? Koliko ovde ima pravih fanova Linard Skinard?", urla Džoni Van Zant, mlateći kosom i američkom zastavom koja mu je prikačena na stalak za mikrofon. „Uzgred, još uvek mislimo da je SAD najbolje prokleto mesto na svetu!"

Pored mene, pijani debeljko u žutom kombinezonu i sa maramom na glavi peva uglas i pravi se da puca iz pištolja, sablasno mršava žena kancerogenog tena guta žele bombonu, a zatim se češka i grebe po nosu. „Vreme je da jug ponovo ustane", viče Van Zant, sada vadeći zastavu Konfederacije. Bend praši Sweet Home Alabama, a zatim Free Bird i ja ne mogu da odolim da ne zapevam sa masom. Shvatam da moram da pobegnem odatle. Provlačim se kroz lavirint eskalirajućeg haosa, pokušavajući da nađem izlaz.

Nekoliko dana kasnije, policija i organizatori moto skupa Republike Teksas su potvrdili da je Patrik izbačen zbog toga što je fotografisao Bandidose. „Organizatori moto skupa su obavestili naše ljude da je bilo izgreda u blizini sedišta Bandidosa", rekao je Rodžer Vejd, portparol šerifove kancelarije okruga Trevis. „Rekli su da je Patrik insistirao na tome da fotografiše i postavlja pitanja, i došlo je do nekog oblika verbalnih izgreda."

Portparol skupa koji se predstavio samo kao Mat (odbio je da nam kaže svoje prezime) je rekao da su organizatore zvali bajkeri koji su se žalili na fotografa, u blizini šatora Bandidosa. Nije hteo da mi kaže ko se žalio. „Kamperi su nam se žalili, rekli su nam da on pravi probleme. Nisu želeli da ih fotografiše. Ako neko fotografiše ili uznemirava posetioce skupa, mi zadržavamo to pravo", rekao je Mat. „Ovo je privatan skup."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu