Reklame
vesti

​Kome smetaju deca

Deca u jednom kvartu na Bulevaru kralja Petra Prvog u Novom Sadu tih dana verovatno nisu pratila poslednji – koji to već beše, stohiljaditi? – prejadni pokušaj da se kroz medije prekore i usput obeleže svi oni koji, iz čisto sebičnih razloga, ignorišu...

pisao Denis Kolundžija
03 Januar 2015, 9:19am

Deca u jednom kvartu na Bulevaru kralja Petra Prvog u Novom Sadu tih dana verovatno nisu pratila poslednji – koji to već beše, stohiljaditi? – prejadni pokušaj da se kroz medije prekore i usput obeleže svi oni koji, iz čisto sebičnih razloga, ignorišu problem nataliteta u Srbiji.

Za to koliko se zapravo smatraju ukrasom sveta, deca iz tog kvarta i ne moraju da prate medije i istupe političara. Bilo im je sasvim dovoljno to što su videli kad su se jednog dana vratili iz vrtića ili škole: da im je igralište sravnjeno sa zemljom.

To što su samo 24 sata kasnije naprasno dobili novo igralište, i to na samo nekoliko metara od krhotina starog, e za to bi im stariji rekli – ovo vam je pobeda s najgorčim mogućim ukusom u ustima. Postoje, dakle, u tom kvartu ljudi kojima deca i njihova igra toliko smetaju da su kadri da pišu gradskim ocima, da im kukaju i od njih traže buldožere gradskog komunalnog preduzeća. I da gradski oci, kad drugih briga eto nemaju, to uvrste u proritete.

Došli su – radnici, buldožeri i prateća menažerija, dakle – bez najave, rano ujutro. Radost potpisnika peticije – rekoše mi, na papiru je bilo nekih 20 imena, a sve je to matična mesna zajednica lepo prosledila tamo gde treba – zbog konačnog rešavanje njihovog problema, vrlo je moguće da im je na kratko pokvario pogled na mašinerijama istaknuti logo novosadskog preduzeća koji se prvenstveno bavi - sahranjivanjem; mimo toga, očito je da vole da prihoduju i od ovakvih delatnosti.

I sve je posle nekoliko sati, čim su radnici i buldožeri otišli, bilo kako treba – vremešnim stanarima je vraćen budistički mir u kojem su do mile volje mogli da čitaju o tome kako žene u tridesetim, vidi ti njih, neće da rađaju, i kako polako nestajemo, i sve tako, od zla gore; deca su, je li, ostala bez jedinog igrališta u okolini.

Pa, neka idu negde drugde da se igraju, nek se bave sportom, pa neka, a to posebno, sede kod kuće i uče da bi imali bolje ocene. Neka rastu i igraju se, oni su ukras sveta, neka uživaju u detinjstvu. Ali, ne ovde, ne blizu nas, već tamo negde, ispod tuđeg prozora. Mi volimo pozorište, ali ne u našoj kući.

Deci iz kvarta to nisu morali posebno da naglašavaju, osetili su to na svojoj koži; i bukvalno.

- Psovali su decu, gađali su ih smećem, korama od lubenice, polivali vodom, ređa mi Ivana Knežević sve ono što deca iz komšiluka, pa i njeno, iskusila tokom četvorogodišnjeg postojanja igrališta.

- Ovde su se igrala deca od dve do 11 godina, i ja zaista ne razumem kakve probleme deca tog uzrasta mogu da prave, zbog čega moraju da trpe ispoljavanje tolike agresije, govori mi s besom u glasu dok stojimo na svežesravnjenom igralištu išaranom tragovima buldožersklih guma.

Na peticiju vremešnih stanara koji su tražili rušenje, njih preko 300, pokazuje mi Ivana, potpisalo je peticiju kojom se traži da se igralište ne dira. Vidi se koja je imala veću snagu. Da paradoks bude veći, mesec dana pre rušenja igralište je – renovirano!

- Nek se igraju dalje od naših prozora, od buke se ne može živeti, ubaci se u razgovor jedna stanarka, za koju mi sagovornica reče da je među potpisnicima peticije.

- A gde da se igraju, gospođo, na ulici? uzvrati joj Ivana.

- Postoje tolika igrališta pored ulice, nek se tamo igraju, mi smo ove stanove kupili i tražimo da imamo mir, baca nam stanarka s četvrtog sprata neoboriv argument.

Tolika larma morala je privuče pažnju i drugih stanara. Još jedna, ovaj put s nižih spratova, s prozora pridikuje o buci koju prave deca, ali i „oni koji noću sede na igralištu i od kojih se ne može spavati". Ivana joj uzvraća kontraargumentima i to se ubrzo pretvara u verbalni duel s povišenim decibelima; sa sočnim psovkama i uvredama, neizostavno.

- Gospođo, zašto ne dozvoljavate deci da uživaju u detinjstvu, upitala je Ivana komšinicu, na šta je ova odgovorila zatvaranjem prozora. Kraj polemike. Pričaj ti, viči koliko hoćeš, igrališta više nema.

Pridružuje nam se 11-godišnja Ana. Nije to bilo bogznakakvo igralište, ali je njoj i njenim drugarima dosta značilo.

- Nikad nismo pravili probleme, ali oni su nas stalno psovali i gađali, čak i kesama sa smećem, setno će Ana. Mi samo želimo da imamo svoje igralište.

Pa, rekli su mi u Zavodu za izgradnju grada da će odrediti drugo mesto za igralište koje neće smetati ovim stanarima, pokušavam da utešim sagovornice.

- A gde u ovom kraju postoji to, kako kažeš, podobnije mesto i za decu i za ove namćore? Pa, pogledaj i sam, gde ovde mogu da izgrade novo igralište? uzvraća Ivana.

U tom trenutku, iza nas se pojavljuje grupa radnika iz koje se čuje – „evo nas da izgradimo novo igralište!" Nas troje u čudu; ne stižem da zabeležim reakciju stanarki na novo pojavljivanje radnika gradskog preduzeća koje se prevashodno bavi sahranama.

- Čekajte, juče ste ga srušili, a već danas pravite novo?! pitamo u neverici.

- Mi postupamo po nalogu Zavoda: juče su tražili da srušimo, danas da izgradimo novo. Ovo novo biće nekoliko metara dalje od starog, i biće bolje, lepše i bezbednije za decu, objašnjava nam jedan od radnika.

- Aha, samo nekoliko metara dalje....Šta, ovde dečja igra i graja neće smetati stanarima koji su tražili rušenje igrališta?

- Nemojte to mene pitati, ja sam još juče govorio da je van pameti da se deci ruši igralište...

Ako ništa, deca će na novom igralištu ipak biti izvan dometa kora od lubenice, smeća i vode, koje bi, po tradiciji, lako mogli da se sruče na njih usled nečijeg nezadovoljstva dečjom grajom. Komšijama, dakako, uvek stoji na raspolaganju da se požale Komunalnoj policiji. A ovi, kažu podaci, leti dobijaju najviše takvih poziva – zbog buke s igrališta.

Ali Novosađanima ne smetaju samo deca na igralištima, već – i deca u vrtićima. Ove godine je, naime, Komunalnoj policiji stigla pritužba na buku koja u jednom vrtiću navodno proizvode – guralice i autići na pedale! Komunalci su, kud će, šta će, čak morali da izmere nivo buke (!), ali iako su podaci pokazali da deca, zamislite, ipak nisu preglasna, uprava vrtića je, zarad mira s komšilukom, odlučila da izbace iz programa rada pojedine aktivnosti.

Kada su pre nekoliko godina u jednom vrtiću, već decenijama smeštenom u prizemlju stambene zgrade, roditelji pokrenuli pitanje izgradnje igrališta za potrebe vrtića, nije zapelo samo kod „papira i procedure". Deca iz vrtića su bila prinuđena da se igraju na blokovskom igralištu, koje su vaspitačice, pre izvođenja dece, najpre morale da očiste od špriceva i praznih pivskih flaša i limenki, i otuda je inicijativa roditelja bila usmerena pre svega ka bezbednosti sopstvene dece. Od svega se, međutim, odustalo kada je roditeljima ukazano na to da bi deca mogla da postanu „meta" stanara kojima smeta dečja graja, čak i u terminima van takozvanog kućnog reda.

Pošalješ dete u vrtić, pa do njegovog povratka strahuješ od toga da li će se nabosti na iskorišćenu iglu, poseći na staklo ili će „popiti" u glavu kesasti izraz komšijine mržnje.

Da se ne lažemo, uvek je bilo vremešnijih komšija koji su gunđali zbog dečje graje. Ipak, retko kada je sve to znalo da ode dalje od pretnji tipa „pozvaću miliciju" ili „reći ću tvom ocu šta radiš". Deca tada, u svakom slučaju, nisu bila izlagana ovoliko otvorenoj agresiji, kao danas.

- Baterije su nam se u proteklih 20 godina poprilično istrošile, smatra psihijatar Nebojša Baračkov. Pogledajte šta nas je sve snašlo u tom periodu, pre svega konsantan stres - od ratova, tranzicije, od nesigurnosti, malih plata, od osećaj prevarenosti, a povrh svega – doživeli smo da nasilje postane opšteprihvaćeno u svakodnevnoj komunikaciji, navodi ovaj poznati novosadski psihijatar.

- Da stvar bude gora, ne da se ne radi na sankcinisanju nasilja, već se ono i dalje uporno promoviše, upozorava Baračkov.

Drugi deo odgovora na ovo pitanje daju arhitekte. Novi Sad je u proteklih 15-ak godina značajno promenio fizionomiju, kao posledica velikog priliva stanovništa. Doktor Dejana Nedučin sa Departmana za arhitekturu u Novom Sadu predočava mi da je od 2000. godine u Novom Sadu izgrađeno preko 20,000 stanova, te da su mnogi kvartovi koje je decenijama unazad karakterisalo individualno stanovanje pretvoreni u stambene blokove, s problematičnim saobraćajem, manjkom zelenih površina, parking prostora i – dečjih igrališta.

E sad, oni koji su svoje placeve ustupali agresivnim investitorima najčešće su kao kompenzaciju dobijali stan(ove) u zgradama podignutim na mestu njihove kuće, dvorišta, otičara gde su komšije ostavljali papuče kad bi dolazili na jutarnju kafu... Menjanje životnog ambijenta nakon ko zna koliko decenija života u gotovo rustičnom raju, avaj, nije, pratilo i privikavanje na novonastale okolnosti: ono što do tada, zahvaljujući životu u kući, nikad nisu mogli da čuju, sad im je svakodnevno počelo da dopire iz susednog stana, sa sprata iznad ili ispod. Dečji plač, hodanje u štiklama, ispuštanje baterije tuša u kadu, svejedno.

Prava noćna mora! Zbog koje svi imaju da plate. Od prvih komšija do dece koja se bezbrižno igraju na improvizovanom igralištu ispred zgrade. Jer su im ono pravo zaboravili izgraditi.

Ne sporeći gorenavedeno, psihijatar Baračkov ipak dodaje još jedan razlog koji bi trebalo da objasni otkud toliko netrpeljivosti prema deci kod starijih građana.

- U pitanju je karakteristika isključivo starijih ljudi. Kako starimo, sve se više pojačavaju negativne osobine koje smo do tada kroz socijalizaciju uspevali da obuzdavamo, navodi Baračkov. Drugim rečima, gube se kočnice, pa tako, ako je neko bio umereno sebičan, u starosti će biti još sebičniji.

Zar neko posle ovoga i dalje ima dilemu o tome vredi li se upuštati u popravljanje sumorne slike nataliteta? Žene u tridesetim, šta čekate?