Psihički danak volontiranju u izbegličkom kampu

Lazar Dimitrijević je prvi put došao na Samos u Grčkoj krajem prošlog marta. Ovaj dvadesettrogodišnjak, koji je trebalo da magistrira ljudsku bezbednost, došao je na kratko na ovo ostrvo da bi „svojim očima" video kakva je situacija. Ono što je zatekao ga je potreslo.

Dimitrijević se priseća „prizora muškaraca, žena i dece koje drže zatvorene pod vedrim nebom, kao u koncentracionom logoru". Kaže da je logor u vreme njegovog boravka bio zatvoren, i da su ljudi bili zaključani unutra. Rukovao se sa njima preko ograde, što je iskustvo koje opisuje kao „veoma jako, koje me je nateralo da nešto preduzmem". Rešio je da se vrati tamo i radi nešto.

Kada se vratio, radio je u jednoj nevladinoj organizaciji u ostrvskim logorima na otvorenom, nezaštićenima od hladnih zima i brutalno vrelih leta, delio odeću i radio sa maloletnicima bez pratnje. Triput nedeljno je davao časove engleskog, umetnosti i muzike, dok je obavljao naučno istraživanje nad tinejdžerima u logoru. „S vremena na vreme bih se osetio ophrvano, jer je bilo trenutaka kada smo nekome ko očigledno nema ništa morali da govorimo, 'Ne, ne možeš da dobiješ dva para pantalona'", kaže mi on. „Morali smo da ih odbijamo, jer ne bi bilo fer prema drugima da favorizujemo nekoga i da se ne držimo uvreženog sistema."

Za Dimitrijevića, Švajcarca koji magistrira u Danskoj, stvarnost u logorima je bila kao da pripada nekom drugom svetu.

„U početku je bilo stvarno teško", kaže on. „Često bih plakao. Nisam mogao da kontrolišem svoje emocije".

Jednom se jedan čovek u logoru namerno zapalio. „To se dogodilo tokom popodneva, kada se mnogo dece igra unaokolo", kaže mi on. „To ti menja percepciju problema koje imaš u životu. Bude ti muka kada pomisliš da uporediš te probleme".

Od 2014, više od 1,5 miliona je potražilo utočište širom evropskog kontinenta. Mnogi od njih su ušli preko Grčke. Prema podacima Ujedinjenih Nacija, skoro 400.000 ljudi je stupilo na tlo ove zemlje tokom vrhunca izbegličke krize 2015, a danas ih u Grčkoj i dalje ima preko 62 hiljade. Velika većina dolazi iz Sirije, Avganistana i Iraka, i stižu u zemlju prepuni trauma – od tekućih sukoba i ratova, i sećanja na nasilje i smrt.

„Kada sam prvi put došao u logor, nisu svi želeli da razgovaraju. Nisu osećali poverenje između nas. Potrebno je mnogo vremena i posvećenosti da se ono stekne", kaže mi Dimitrijević. Ali vremenom, izbeglice sa kojima je radio su se otvorile i počele da pričaju svoje životne priče – uključujući i detalje o ratovima, mučenjima i gubicima. „Ponosan sam na to što sam uspeo da steknem poverenje nekih od njih. Često se desi da se neko zaplače, i onda plačemo zajedno – osećaj patnje je veoma jak."

Ali uz takvo poverenje dolazi i psihički teret. „Moraš da nađeš način da budeš okej i pozitivan, iako radiš u kontekstu koji može da te izbaci iz ravnoteže", kaže on.

Nema nikakvih zvaničnih podataka o tome koliko mnogo volontera i humanista trenutno radi u grčkim izbegličkim kampovima, ali mnogi od njih su mladi ljudi kao što je Dimitrijević. I iako je teret prevazilaženja krize podeljen između države i evropskih agencija, lokalnih i međunarodnih nevladinih organizacija, volonteri su često veoma malo ili nimalo povezani sa drugima koji pomažu.

Nikos Gionakis, psiholog koji obučava volontere kako da pružaju hitnu mentalnu pomoć u dnevnom centru Vavilon, centru za mentalno zdravlje lociranom u Atini, kaže da traumatične situacije koje izbeglice sa sobom donose mogu da se „prenesu" na volontere koji po ceo dan rešavaju takve situacije.

Gionakis kaže da je važno da volonteri „budu svesni svojih motiva, očekivanja i da budu pripremljeni" kada stignu u logore, i da se drže zdravih navika koje su imali pre nego što su stigli. Podseća volontere da spavaju, jedu i odmaraju se kada im je to potrebno, da se oslone na svoje ekipe kada je u pitanju podrška, i da „pokušavaju da ne zaborave da nisu u stanju da spasu svet".

U mnogim logorima se eksperimentiše sa psihološkim uslugama za volontere. „Takve inicijative se ogledaju u obuci za nošenje sa stresom, pojedinačno ili grupno nadgledanje, i obuci u određenim veštinama koje omogućuju volonterima da postanu svesni prirode fenomena sa kojim pokušavaju da se nose, i da reaguju na odgovarajući način", kaže mi Gionakis.

Dimitrijevićeva nevladina organizacija, Save the Children, nudi psihološko-emocionalnu podršku, koji on opisuje kao „podršku koju pružaju profesionalni terapeuti koje angažuju razne NVO". Ali Dimitrijević kaže da je nikada nije koristio, i da dok je radio u logorima, „Lično nikada nisam sreo nekoga ko je koristio te usluge".

Jasmin Dust, dvadesettrogodišnjakinja iz Londona, došla je na Samos pre pet meseci, a u novembru je morala da napravi pauzu, pre nego što je ponovo tamo otišla.

„Izgorela sam zbog svih tih loših emocija", kaže mi ona.

Dok je bila u logoru, Dust je radila sedam dana nedeljno, skoro bez pauza. „Samo smo u oktobru imali 1400 novopridošlih. To je u proseku 45 ljudi dnevno", kaže ona. „To je zaista veliki obim posla".

Dust, jedna od tri koordinatora grupa volontera na Samosu, počela je da oseća teret situacija koja je svakodnevno gledala. Ali kada je terapeut došao u logor da radi sa volonterima i ponudio im dnevne terapeutske sesije, Dust kaže da je bila toliko zauzeta da nije imala vremena da odlazi na njih.

Gionakis kaže da je od suštinskog značaja da volonteri u svojim timovima imaju podršku – i da ih podsećaju da u takvim situacijama nisu usamljeni. „Moraš da imaš podršku za svoje ljude, ako želiš da pružiš podršku drugima", kaže on. „Stavljamo akcenat na obezbeđivanje takve podrške, i profesionalcima i volonterima".

Ali Dust, kao i Dimitrtijević, kaže da joj „posle Samosa sve deluje beznačajno". Psiholozi ovu promenu u razmišljanju nazivaju „opštim efektom", situacijom u kojima se nađu astronauti koji više ne mogu da vide nikakav smisao u ovozemaljskim problemima. Za Dust, ova promena razmišljanja neće nestati kada ode.

„Mislim da volonteri uglavnom odlaze očajni", kaže mi ona. „Kada se budem vratila kući, neće mi biti baš dobro."

Još na VICE.com

Zaboravljeni na minusu, snegu i ledu: Izbeglice u Beogradu

Zaboravljeno izbegličko naselje u Grčkoj

Godinu dana sa izbeglicama u beogradskim parkovima

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu