Kako je to kada operacijom potvrdiš svoj pol

„Kada bi me novokain omamio i kada bih se navikao da stalno gledam svoju krv, više ne bih imao problem sa time da mu dodajem instrumente, da pritiskam rane gazom, ili da pod određenim uglom držim telo svog budućeg penisa, dok je on prišivao, sekao i pekao."

Morin Sardžent.

U svojoj novoj knjizi, Muda: nije ih lako steći , koja je izašla danas, Kris Edvards nudi sasvim otvoreni prikaz pet godina tokom kojih je morao da se podvrgne brojnim operacijama da bi prilagodio svoje međunožje. Neobaveznim stilom i sa velikom dozom groznih detalja, Edvards nas vodi kroz iskustvo, od supe, do, ah, jaja. –Kejt Lovenstin

Od 2002. do 2007. sam imao 22 hirurške operacije.

Kada to pravilno raspodelim, znači da sam otprilike jednom u tri meseca imao operaciju. Zbog nekih sam morao da provodim više dana u bolnici i po par nedelja na oporavku u Nešvilu. Neke bih otkačio tokom produženog vikenda. Ta „vikend čuda" su izvođena u lekarevoj ordinaciji, dok sam ja bio potpuno budan i asistirao mu. Kada bi me novokain omamio i kada bih se navikao da stalno gledam svoju krv, više ne bih imao problem sa time da mu dodajem instrumente, da pritiskam rane gazom, ili da pod određenim uglom držim telo svog budućeg penisa, dok je on prišivao, sekao i pekao. Ove novostečene medicinske veštine su mi uštedele na hiljade dolara u bolničkim računima.

Na kraju me je moja petogodišnja misija da dobijem muške genitalije koštala preko 100 hiljada dolara, ne uključujući troškove putovanja. Imao sam više nego mnogo sreće zbog toga što su moji roditelji imali sredstva da mi plaćaju te operacije. Bog zna da ja svakako nisam imao. Kao što nema ni većina ljudi mog statusa, u današnje vreme. Zbog toga sam ja jedan od retkih transrodnih muškaraca u ovoj zemlji koji su odlučili da „idu do kraja", kada su u pitanju operacije međunožja. Kao što sam već pomenuo, „deluks model" nije jeftin i postupak nije lak. To je skupa, bolna i vremenski zahtevna procedura, sa potencijalom za brojne komplikacije i bez garancija kada su u pitanju estetika i osećaj. Prilično je užasno i strašno, i često sam se osećao kao da se nalazim u nečemu što bi moglo da bude deset krug Danteovog pakla. Ali da moram, sve bih to ponovio. Taj osećaj da si konačno kompletan – i da si ono što jesi – nadvladava sve ostalo.

Ali suprotno od moje situacije, mnogi transrodni ljudi odlučuju da se ne podvrgnu operacijama, čak i kada to sebi mogu da priušte. Za to može da postoji niz razloga: bol, rizik, strah, negarantovani rezultati, nedostatak podrške, ili su jednostavno zadovoljni svojim telom onakvim kakvo je, i ne osećaju potrebu za tim. Što me dovodi do važne činjenice: nikada ne bi trebalo neku transrodnu osobu da pitate da li je obavila ili planira operaciju. Kao prvo, to se vas ne tiče. Kao drugo, to je uvredljivo, jer tim pitanjem sugerišete da ta osoba nije tog pola kojeg tvrdi da jeste, ako ne izmeni svoje genitalije. Stvar je u tome da se polni identitet ne definiše onime što ti je u gaćama; definiše se onime što ti je u glavi. To je takođe nešto što niko ne dovodi u pitanje niti razmišlja o tome, osim ako nije rođen sa telom pogrešnog pola. Zbog toga ljudi koji nisu transrodni imaju toliko problema da razumeju kako je to biti u našoj koži, i zbog toga često osećaju potrebu da postavljaju tolika pitanja.

Iako mnogi pripadnici transrodne zajednice smatraju da su operacije tema o kojoj ne treba govoriti, ja sam po tom pitanju bio veoma otvoren. Nije me bilo briga da li ljudi znaju da se operišem. Zapravo mi je bilo manje stresno zbog toga što sam znao da to ne moram da krijem, naročito na poslu. Šta je trebalo da radim? Da izmislim 22 različite priče o tome zašto nedeljama neću dolaziti na posao? Biti iskren je bilo pravo olakšanje. Jednostavno bih rekao, „Idem na operaciju", i ljudi bi samo rekli, „Ah", i klimali glavama. Kada bih se vratio sa bolovanja, svi bi me pitali kako je prošlo – više iz iskrene zabrinutosti nego zbog bilo čega drugog – i čekali da sa njima podelim informacije koje bih želeo.

Naravno, moji bliski prijatelji i moja porodica nisu bili pošteđeni svih groznih detalja – delom zbog toga što ja sve volim da podelim s drugima, a delom i zbog toga što su bili radoznali i želeli to da čuju. Pokušavao sam da im objasnim osnovnu proceduru na način koji će oni to razumeti, što je bio izazov, jer sam i sam imao poteškoća da je razumem. Lekar mi ju je objasnio barem triput, ali ja i dalje nisam uspeo da shvatim sve tehničke detalje – kao kada se izgubim i neko mi objašnjava put, pa se stvar iskomplikuje. Ja bih klimao glavom, ali ako je potrebno više od tri koraka da se vratim na pravi put, jednostavno bih prestao da slušam.

S toga je najjednostavniji način da im objasnim prvu fazu faloplastije bio da im kažem da će lekar od tkiva na mom abdomenu i kože sa kuka napraviti vertikalnu cev koja liči na dršku kofera. Jedan deo će prikačiti ispod mog pupka, a drugi na pubičnu kost. Posle tri meseca, sledi druga faza postupka, u kojoj će otkačiti gornji deo „drške" koji se nalazi ispod pupka, pustiti ga da visi, i eto ga! Telo penisa.

Ovo je izazvalo veliku raspravu među mojim prijateljicama koje su, kada su saznale da sam imao neku kontrolu nad time kojih dimenzija će biti moj penis, osetile potrebu za merenjem. Osim jedne procene da „nije bitna veličina talasa, već strujanje okeana", većina žena mi je rekla da veličina jeste važna, ali da dužina nije toliko važna koliko je važan obim.

„Definitivno ne želiš da mu nadenu nadimak 'iglica'", tako su mi rekli.

„Stavi limenku piva"!

Ovi komentari su doveli do dubokoumne diskusije sa mojim lekarom o veličini penisa. Negde sam pročitao da je prosečna veličina penisa 7 santimetara kada je u mlitavom stanju, i oko 12 kada je u erekciji. Pošto će moj penis ostati isti u oba ta stanja, morao sam da zauzmem pristup jedna veličina za sve. Lekar mi je rekao da će napraviti telo veličine 12 santimetara, a da će posle moći da ga produži ili skrati za par santimetara. Rekao mi je da ne može ništa da mi obeća kada je u pitanju obim, zato što to zavisi od mog abdominalnog tkiva i transplantata kože, ali me je uveravao da definitivno moj penis neće prozvati „iglica". Dodao je da većina momaka dolazi i traži ogromne penise, a na kraju se vrate da ih skrate, zato što je to preveliki teret da se nosi unaokolo po ceo dan – naročito za vertikalno hendikepirane pacijente (čitaj: niske) kao što sam ja. Pošto će moj penis veći deo vremena provoditi u mojim gaćama, bio sam skloniji tome da bude prosečne, a ne porno veličine. Nisam imao pojma da lekar ima drugačije planove…

Oko mene je bio mrkli mrak. Čuo sam glasove, ali nisam mogao da razaznam šta govore. Znao sam da onaj ekstremno veseo i sa grčkim akcentom pripada mom lekaru. Tako je, u bonici sam. Pokušao sam da otvorim oči, ali kapci su mi i dalje bili slepljeni. Sigurno me radi anestezija. Onda sam začuo smeh i prepoznao glasove svojih roditelja.

„Šta je toliko smešno", promumlao sam, mučeći se da otvorim oči.

„Hej, Kris", veselo mi se obratio lekar. „Probudio si se".

„Zdravo, sine", čuo sam svoju mamu, a onda osetio njen poljubac na čelu.

„Da li me sada vode na operaciju", pitao sam, i kao kroz maglu ugledao njih troje kako su se nadvili nad mene kao planina Rašmor, pre nego što su mi se oči ponovo sklopile.

„Gotov si", nežno je rekao moj tata. Osetio sam kako me nežno tapše po nozi.

„Šest sati si proveo u operacionoj sali", dodala je mama.

„Dao sam ti 17 santimetara", objavio je lekar.

Sećam se da sam promumlao nešto o tome da mi ne treba palica za bejsbol, na šta su se svi nasmejali, a onda sam osetio promaju ispod pojasa, i pretpostavio da neko diže ćebe sa mene.

„Gospode bože", čuo sam svog tatu. „Ta stvar je veća od moje"!