Testirala sam ogledala kabina za presvlačenje i uporedila razlike

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Kanada

Ranije ovog meseca, pročitala sam članak u španskim novinama La Vanguardia u kom je ruska novinarka slikala selfije u radnjama glavne ulice i zaključila da mnoge od njih koriste ogledala kako bi manipulisale potrošačima time što čine da izgledaju mršavije. Otkada sam to pročitala, sumnjičava sam prema svakom ogledalu ispred kog stanem. Da li sam to stvarno ja u ogledalu? Ili neka lepša i mršavija verzija mene? Koja od njih je prava ja? Da li uopšte postoji prava verzija mog tela kada mi se već prikazuje u različitim oblicima? Da li stvarno mogu da poznajem sebe a da pritom ne znam kako mi telo izgleda? I tako dalje i tako i dalje… Prilično zajebana stvar.

Meni je apsolutno savršeno udobno u mom telu, nemam problem sa tim. Građena sam prosečno, u radnjama uglavnom kupujem srednju veličinu. Samo mi je zaista apsurdno ako me veliki brendovi obmanjuju već 27 godina, a da ja to nisam skapirala. Da li mogu da ih tužim? Ili da tražim neku kompenzaciju za to što su mi farmerke koje sam probala u Zari tamo stajale savršeno, a ubrzo noge u njima izgledale kao salame??? I to ne one seksi viršla noge, već prave debele salame? Ali, onda, šta ako to nije istina? Šta ako je ta novinarka lagala? Njena kosa je bila pet centimetara duža u svakoj sledećoj kabini, ne mogu tek tako lako da joj poverujem.

Počela sam da istražujem i kontaktirala Karlesa Kasasa, specijalsitu za čulni marketing koji je veoma dobro upoznat sa svetom maloprodaje. Po njemu, glavni cilj nije da kupac kupi više, već bolje. "Uglavnom se skocentrišemo na čulno iskustvo u kupovini, a ne na celokupni proces. Kabine za presvlačenje su trenutak tog procesa koji može vrlo dramatčino da utiče na njega - pozitivno ili negativno. Na čulnom nivou, kupčevo iskustvo u kabini zavisi od svetla, temperature, ili čak mirisa u prostoriji. Mi radimo na svim detaljima koji utiču na tu vrstu iskustva i trudimo se da to poboljšamo."

Pitala sam ga i u kojoj meri kompanije na ovakve i slične načine manipulišu nama kupcima. "To je potpuno legalno i regulisano. Ali ljudi koji sve to najviše regulišu su sami kupci. Brendovi se ne trude da manipulišu ili nasamare potrošače i publiku, jer su ipak svesni da ne samo da to nije etički već i da je loše po sam brend i prodaju na duže staze. Ljudi nisu glupi. I ne opraštaju lako. Ako veruješ da te je brend prevario, to je za njih loša vest. Ne samo zato što ti nećeš ponovo ući u radnju, već i ljudi koji te okružuju".

Želela sam da ispitam da li butici u Španiji isto tretiraju kupce kao oni u Rusiji, sudeći po članku koji sam pročitala. Provela sam četiri sata u centru Barselone, šetajući od radnje do radnje.

Počela sam sa prodavnicom Bershka, koja je u Španiji poznatija po nesvladivo nepodnošljivoj muzici koja se tamo pušta nego po samoj robi. Svetlo u kabini za presvlačenje je bilo poprilično žuto, ali je uprkos tome bilo toliko senki da sam se osećala kao da gledam neku Karavađovu sliku.

Reflektor koji je padao tačno na moj dekolte, napravio je senku iznad stomaka što je učinilo da struk izgleda tanje. Noge su delovale vitkije, a glava veća. Da sam nacrtana verovatno bih izgledala kao Diznijeva princeza, ali nisam i nalazim se u realnosti jedne kabine za presvlačenje.

Moja sledeća stanica bila španska radnja Lefties. Kabine su imale crvene zavese, pa je sve delovalo sofisticirano i davalo neki čudni senzualni vajb.

Međutim, možda bih se i osećala otmeno da nisam u kabini u kojoj je prevruće i prevelika je galama i da svetlo nije isticalo svaki nabor na pantalonama zbog čega su delovale vrećasto. Svaka nesavršenost je došla do izražaja a moje ruke su delovale kao kandže neke matore ptice. Nisam ptica, majke mi.

Miris u sledećoj prodavnici, Stradivarius, je bio nesnosan, a ispunio je čitav prostor za presvlačenje. Kao i moje ogromne grudi, bar u ogledalu. Prvi put u životu samo osetila kako je to imati velike grudi i mršave noge.

Osetila sam potrebu da kupim svaku stvar u radnji, tako da mi je drago što u realnosti nemam velike sise i mršave noge jer bih ostala bez prebijene pare.

Posle toga sam otišla do prodavnice donjeg veša - Woman Secret. Intimno svetlo je bilo fino, ali nije baš pomoglo mojoj figuri. Narandžasti ram u pozadini je prvo učinio da se osećam kao da sam visoka, ali ubrzo sam skapirala da izgledam nabijeno, struk mi je nekako bio na mnogo višoj tački nego inače. Uvrnuto.

U prodavnici Oysho, koja takođe prodaje veš i kupaće kostime, shvatila sam da uz adekvatno svetlo pomalo ličim na Majkla Džekosna, u njegovim poslednjim godinama života.

U radnji Zara, prigušeno svetlo je doprinelo da dobijem pomalo porcelanski ten, što je uvek plus. U svakom uglu kabine su se nalazila ogledala, pa sam sebi delovala mršavije. Kako god da stanem ili se okrenem - vidim mršaviju verziju sebe.

Osetila sam se prevareno, ali sam bila srećna što se osećam prevareno. Mala, zbijena kabina je učinila da se se osećam srećno i udobno.

U butiku Pull& Bear, otišli su korak dalje sa posvetljivanjem tena, ali ja sam se opet osećala predivno, kao žena sa reklame za parfem. A mog stomaka nigde. Gde je nestao moj stomak???

A onda sam stigla i do čuvene H&M prodavnice. Potrebno mi je ovo ogledalo u mojoj sobi, ili čak bolje: potrebna mi je cela kabina. Svetlo je savršeno i sakrilo je sve nesavršenosti mog lica, ali i napravilo moje noge i grudi da izgledaju zategnutije i čvršće. Koža mi je bila bebeći savršena. Ne želim da napustim ovu kabinu.

Kabina u prodavnici Springfield je imala mnogo ogledala i isprva nisam znala gde da gledam, ali svidelo mi se ono šta vidim. Koža je opet izgledala sjajno i pomalo osunčano. Moja privlačnija, zdravija sestra me je posmatrala iz ogledala. Ma to nije realno. To je samo svetlo. Ali opet: tehnički sam to ipak ja.

Na moju veliku žalost ipak sam je napustila i otišla u kabinu koja pripada velikom lancu molova u Evropi - El Corte Inglés. I tu sam na neki način delovala mršavije.

Iako je kabina bila jedna od najtesnijih koje sam posetila, bilo mi je jasno da ogledalo izvodi neki trik sa mnom. Apsolutno sam sigurna da nisam ovako građena.

Otišla sam u Topshop i moje farmerke su mi stajala mnogo bolje nego inače. Nežna svetlost je naglašvala moje čelo i jagodice.

Na kraju, svratila sam do prodavnice koja mi se nalazi u komšiluku - Friends. Improvizovana kabina je u stvari bila obično kupatilo bez wc šolje. Prodavnicu je od Kabine razdvajala zavesa, a u lavabou se nalazila korpa kako bi naznačila da je van upotrebe. Ali opet, tu je bio i peškir.

Bilo je užasno mračno pa sam morala da priđem baš blizu da bih se uopšte videla.

Dakle, pogrešila sam. Nisam uočila velike razlike između različitih kabina, ali jesam se na trenutke osetila pomalo prevareno. Pozvala sam Rejmona Margalefa, pravnog zastupnika Unije Potrošača Katalonije kako bih saznala da li mi potrošači možemo da uradimo nešto povodom toga: "Može se reći da oni žele da se vidiš u boljem svetlu, koja može da bude osnova za podnetu žalbu Katalonskoj Agenciji Potrošača. Ali čak i ako to uradiš, nikakva šteta ti neće biti nadoknađena. Prijavljena kompanija bi platila kaznu za kršenje prava, koja bi otišla pravo pomenutoj agenciji. Postoji mogućnost da krenete legalnim putem ako pronađeš eksperta koji tvrdi da ti ogledalo nanelo nematerijalnu povredu", objasnio mi je.

Budući da je to teško dokazati, jer je skupo, mnogi potrošači će jednostavno nastaviti i neće obraćati pažnju.

Umesto toga, oni će se samo malo razočarati kada stignu kući i vide sebe u malo drugačijem svetlu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu