vesti

Poslednja kuća u Beogradu na vodi

Ja sam majstor i celog života sam radio sa raznim eksplozivima i gasovima. Ne trebaju mi oni, mogu sam da je dignem u vazduh, kaže Ivan Timotijević, čovek koji živi u poslednjoj kući na prostoru Beograda na vodi.

pisao Stefan Veselinović, fotografije: Lazara Marinković
04 Maj 2016, 9:13am

Fotografije: Lazara Marinković

Poslednja kuća u Beogradu na vodi

Ni deset dana od kada su misteriozni ljudi sa fantomkama i bagerima srušili oko hiljadu kvadrata privatne imovine restorana Savski ekspres, kao i imovinu preduzeća Iskra i Tranposrt peroni, zatvarajući pritom čuvara i slučajnog prolaznika u šupu, vlast nema odgovora na pitanje ko je to uradio u sred centra grada, u noći dok smo svi gledali u izborne procente. Ako pitate Ivana Timotijevića, čija kuća poslednja stoji u Bara Veneciji, direktno naspram radova na Beogradu na vodi, stvar je prilično jasna.

- To je bila vežba i ništa više. Meni mogu sutra ovde da dođu i bez fantomki i da mi sruše kuću, ne bih im ni otpor pružao. Šta mene još drži? Sigurno ne to što me vole - kaže sedamdesetošestogodišnji čika Ivan koga smo zatekli u dvorištu kuće i očigledno prekinuli u nekom poslu.

Ivan Timotijević u dvorištu, gradilište u pozadini

- Ja sam majstor i celog života sam radio sa raznim eksplozivima i gasovima. Ne trebaju mi oni, mogu sam da je dignem u vazduh, leteće šrafići sve do Palate 'Nepravde' - poentira u šali Timotijević.

Od kada su u Bari Veneciji zbog Beograda na vodi porušena čitava naselja, Ivan jutarnju kafu sa suprugom pije u dvorištu okružen ruševinama. Odmah preko puta njihove kuće, ograđene drvenim utvrđenjem koje je "bio primoran da podigne", čuju se kamioni, mašine i bageri. Njegove komšije su se, kaže, odavno preselile u stanove koje su dobili. A ko je kako prošao, kaže, zavisilo je najviše od ličnih veza. I njemu su do sada ponudili desetak stanova.

- Zovu, kažu, 'majstore, dođi da vidiš, imaš najlepši stan'. Ja odem, pogledam, stvarno lep stan. Međutim, kada pitam kakvi su uslovi, dobijem odgovor o nekakvim rokovima i uslovima o stanovanju. Za jedan stan su pripremili i predugovor u kome stoji klauzula da imaju prava da me isele iz njega ukoliko izgubim sudski spor sa državom - objašnjava Ivan zašto nije pristao ni na šta što mu je nuđeno.

Bedem oko Ivanove kuće

I sam je, kaže, jedan od krivaca za zamršenu situaciju u kojoj se našao. Kada je tokom devedesetih od preduzeća Iskra, u kom je dočekao penziju, dobio u vlasništvo parcelu na kojoj je podigao kuću, nije znao da Iskra, u stvari, nije vlasnik te zemlje. Baš kao i u slučaju fudbalskog kluba Železničar, u katastru piše da je vlasnik zemljišta Železnica Srbije. To je saznao kada je pre nekoliko godina pokušao da legalizuje kuću.

- Ovde stanujem preko dvadeset godina, i niko nikada nije došao da kaže, e ovo je naše. Ni meni ni komšijama. Kada sam pokušao da legalizujem kuću, ispostavilo se da su papiri koje imam pravno nevažeći, i da sam ja ovde pravno nevidljiv. A to što ovde stanujem skoro trideset godina, i to je izgleda nevidljivo - priseća se sa gorčinom Ivan Timotijević.

Pošto za njegov slučaj nisu imali sluha ni u katastru, ni u Železnicama, ni u gradu, Ivan je unajmio advokata i pokrenuo spor još pre početka projekta Beograd na vodi. Slučaj je završio na Apelacionom sudu, a Ivan smatra da je to jedan od razloga zašto je on i dalje tu. U međuvremenu su, kaže, svi mogući prodefilovali oko njegove kuće - od grada, preko ljudi iz Beograda na vodi, do Republičkog javnog pravobranilaštva.

U glasu Ivana Timotijevića ne čuje se ljutnja, niti inat. Ne oseća se ni strah. Vidi se samo odlučnost da istraje u borbi za svoju porodicu - suprugu, ćerke i unuke - i za ono što smatra da mu pripada. Ta odlučnost verovatno je i ključna u odupiranju raznim vrstama pritisaka kojim je bio izložen u prethodnom periodu.

Oko Ivanove kuće sve je srušeno

- Neki su mi otvoreno rekli, prvo ćemo da ti isključimo vodu, pa struju, pa ćemo da rušimo oko tebe, pa ćemo i kuću da zakačimo ako treba. Ali to im nije pošlo za rukom zato što nisu znali da sam majstor i da ovaj teren poznajem bolje od svih njih, jer ja tačno znam kako se ovde gradilo - kaže on.

Ivan je svestan da je Beograd na vodi u zamahu, svestan je lex specialisa usvojenog u Skupštini prošle godine. Zna da više nema nazad. A to da nije jedan od onih koji se 'dure' bez razloga, dokazuje i to što je, kako kaže, pozajmljivao struju za gradilište kada je premijer dolazio da postavlja kamen temeljac.

- Nisam ni znao ko dolazi, ali svejedno bih dao. Mene sada svi ovde poznaju. Kada su bile poplave, radnici su imali velike probleme sa vodom, pa su me pitali da im pomognem. Pokazao sam im gde se nalazi šaht, i na kraju je i njihov inženjer iz Engleske dolazio da mi čestita i zahvali se - kaže Ivan.

Priseća se i situacije kada mu je dva meseca za redom iz stizalo pismo da niko nije bio kod kuće da primi račun za struju, iako, kaže, zna tačno kada i ko dolazi da donese račune. Sve dažbine uredno plaća skoro trideset godina.

Uprkos kršu i lomu oko njih, Ivan i njegova supruga u delu dvorišta i dalje gaje cveće, dok je zadnji deo rezervisan za alate, razne delove, metale i ostalo ništa-se-ne-baca majstorsko oruđe. Na mestu gde je nekada stajao komšijski zid, sada je razvučen žica, 'za svaki slučaj', kako kaže Ivan.

- Dolazili su jednom da me ruše, ali do dan danas mi nije jasno šta se desilo. Poštar donosi rešenje po kome sam obavezan da lično srušim kuću do određenog datuma, ili će to oni učiniti o mom trošku. A u drugoj ruci nosi pismo iz Upravnog suda po kome se obustavlja svako rušenje -kaže Ivan i dodaje da su ga ipak "naterali da sruši nastrešnice oko kuće."

Timotijević je rodom iz Dragačeva. Uprkos očevoj želji nije ostao na selu, gde je zajedno sa njim, kao dete, bežao i od UDBE, kada su rukama lovili ribu na mestima na kojima to baš i nije bilo dozvoljeno. Godine 1956. kao šesnaestogodišnjak došao je u Beograd i uz malo sreće primljen je u Lastu kao šegrt, gde je naučio majstorski zanat. Iako gazi ka sedamdesetoj, njegovo držanje vam govori da je to čovek koji radi fizičke poslove od kada je za to sposoban. Osamdesete godine proveo je u inostranstvu kao turistički vodič, a jednom prilikom je, kaže, umalo izbegao smrt kada je u autobusu bila grupa ustaša. Zbog pesme o Jugoslaviji koju je pevao, dobio je nož u leđa. Tokom devedesetih ostao je bez još jednog stana u Zemunu, kaže, pre njega se uselio neko ko se učlanio u 'one orlove bele' tokom rata. Ipak, nije ljut niti nervozan. Voli svoju zemlju i nada se da će se sve dobro završiti.

Dok se priseća detalja iz svog života Ivan se smeška. Objašnjava nam da on sada nikoga ne ucenjuje.

- Ja njih ne ucenjujem. Biću zadovoljan i manjom kvadraturom nego što je ovde. Samo želim da budem siguran da će to biti moje, ili da ću, makar, imati stanarsko pravo. Ja nisam sam, imam suprugu, ćerku i unuke - kaže on.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu