​Kako zdravstvena briga za partnera utiče na seksualni život

Američko zdravstvo čuveno je po nesposobnosti da bolesnicima pruži najosnovnije standarde brige i lečenja. Često je prepušteno nama, partnerima bolesnih osoba, da se staramo o njima kad ih državni ili privatni sistemi ostave na cedilu. Istraživanje koje su 2015. sproveli Nacionalni savez za negu i AARP zdravstveni osiguravajući sistem pokazalo je da se oko 43.5 miliona Amerikanaca bez nadoknade stara o bolesnima, što odraslima što deci. Skoro četvrtina ovog broja otpada na milenijals generaciju.

Dakle, šta se desi kad je ljubavnik ili blizak prijatelj postane prinuđen da se stara o nama, ili mi o njemu? Kako se zdravstveni problemi odražavaju na zdravlje veze? Pričali smo sa autorom i izvođačem Kristen Kliford, kolumnistom Mojrom Donegan, holističkim učiteljem i lajf koučom Robom Kanclerom, i umetnicom Džulijetom Kardenaz o dijagnozi ljubavi u dobru i zlu.

Ana: Veze, bar one koje potraju, su dinamične – sposobne da izdrže promene koje život čine i prilagode se njima. Pre ili kasnije, telo nas izda. Tela koja volimo takođe nas izdaju. Htela sam da porazgovaramo o načinu na koji se fizički romantične veze između ljudi menjaju u slučaju da je jedan od partnera prinuđen da se stara o drugom.

Kristen: Pa evo, ja bolujem od raka! [smeh] Ustanovili su mi rak jajnika i materice prošlo marta. Odrađena mi je histerektomija plus tri teške runde hemoterapije. Bilo je neopisivo gasno; užasna je stvar hemoterapija. Šokiralo me je šta mi se dešava, kako sam počela da mislim o seksu, kako sam sebe doživela kao sasvim aseksualnu osobu. Libido mi je izuzetno nizak, prolazim kroz hirurškim putem izazvanu menopauzu. Moja partner je prinuđen da sve radi sam. A partneri smo celog života, venčani, dvoje dece. Pa ipak mi je teško da mu dozvolim da se stara o meni.

Rob: Da te pitam, da li bi ti bilo lakše da te je služio uz prigovore i primedbe?

Kristen: Ne znam, možda. Tako bih možda mogla da se postavim, kao, slušaj, ovo mora da se odradi, makar posle mrzeli jedno drugo.

Rob: Umesto da se otvoriš i pustiš ga da sve preuzme na sebe?

Kristen: Pa da, jer mi je jako teško da budem tako ranjiva. Plašila sam se prvog orgazma posle operacije. Trebalo mi je mnogo vremena, bila sam uznemirena. Čak i pre operacije, kad je trebalo da kinem moral bih da stanem i skupim noge da se slučajno ne upiškim. Sad je mnogo gore. Nimalo seksi.

Ana: Kako se nosiš sa tim „nimalo seksi" osećanjima?

Kristen: Nemam pojma, prosto živim kroz to. Ne ide mi, ne navikavam se. Mrzim što sam radno nesposobna, mrzim što nemam seksualni nagon kakav sam nekad imala, mrzim što moram da pročistim sve iz glave pre nego što mogu da se opustim u krevetu. Trenutno čak i nemamo odnose. Ne osećam se seksi ni u kom smislu. On želi da me zadovolji, a ja prosto ne mogu. Sve mi je to previše. Samo se našalim kako ću da ga nakratko ostavim samog da bar jedno od nas svrši. Mora čovek da se šali, ako ništa drugo.

Ana: Mora. Ja još nisam imala nikakvih teških obaveza oko zdravlja svojih najbližih, pa se plašim da će se pokazati da nisam navikla. Odrasla sam u kući u kojoj su se o zdravlju starali drugi članovi porodice, ja nikad nisam morala da brinem o tome. Nekad se pitam da li bih umela da pružim podršku nekom bliskom ako zatreba? Takođe mi je žao što uopšte moramo da preuzimamo ovaj teret na sebe. Na bliske ljude uvek padne sve ono što nadležne službe ne žele da obave. To se onda odrazi i na seksualni život, i na opšti odnos sa partnerom, i na snove o budućnosti. Mislim da je monogamija upravo toliko prisutna zato što se na to oslanjamo, vezujemo se za partnera da bi jednog dana brinuo o nama. Zato imamo partnere i decu, na njima će biti da nas izdržavaju do smrti.

Rob: Mislim da treba imati širok sistem podrške koji može na razne načine da izađe u susret onim najosnovnijim potrebama. Opasno je oslanjati se samo na jednu osobu. Iako jeste važno biti samodovoljan i samoodrživ, ipak treba biti i saosećajan i iskren po pitanju svojih potreba, obratiti se drugima i otkriti koje od voljenih osoba mogu ili žele da nam izađu u susret.

Ana: To je ključna stvar, naći osobe čije su potrebe komplementarne tvojim.

Rob: U mom slučaju je neku vrstu podrške lakše dobiti od određenih ljudi nego od nekih drugih. Više mi ima smisla da se obratim stabilnim zrelim prijateljima nego ljudima sa kojima trenutno spavam.

Bilo mi je mrsko, a onda sam zamrzela samu sebe zato što mi je bilo mrsko. Ali sećam se kako sam pomislila „eto šta je ljubav".– Mojra Donegan

Ana: Da li se nekom desilo da taj sistem podrške nije uspeo, da partner počne drugačije da gleda na vas od kako je bio primoran da se stara o vama?

Džulijeta: Ja sam pre nekih mesec dana po drugi put pokušala da se ubijem. Utvrđen mi je bipolarni poremećaj, a ta dijagnoza je ozbiljno uticala na moju vezu. Dečku je jako teško pala ova poslednja epizoda. Dolazio je svakodnevno da me poseti, ali čim sam izašla iz bolnice raskinuo je sa mnom i vratio se kući u UK istog dana. Ja sam, naravno, teško podnela kraj te veze, ali jasno mi je koliko mora da je teško brinuti o suicidalnom partneru.

Ana: Od kad je znao za tvoju dijagnozu?

Džulijeta: Rekla sam mu tri meseca od kako smo počeli da se zabavljamo da sam bipolarna, upozorila ga da bi moglo da bude jako loše. On je rekao da ne moram da brinem, da me nikad ne bi ostavio zbog bolesti. Na kraju se ispostavilo da je emocija između nas nestala, kaže da sam bila „slabija" nego što je on očekivao.

Kristen: Nikad nisam čula da neko na ovaj način priča o samoubistvo. Mora da te to još plaši.

Ana: A i ne znam kako bi kroz sve to prošla sama.

Džulijeta: Pa da, u tome je stvar, neophodan mi je partner. Ljudi sa kojima sam pričala su živeli dugo sa ovom dijagnozom, ali svi su imali partnere koji bi se starali o njima kad se desi da nisu sposobni da funkcionišu – kad samo lome inventar i vrište. Ja tako nekog trenutno nemam. Prijatelji me zovu svakog dana da provere kako sam, pitaju da li hoću da svrate. Ako ih pozovem, oni odmah dođu. I to je neki oslonac.

Ana: Jeste. Da li je neko od vas bio u situaciji da pruža negu umesto da je prima?

Mojra: Ja sam dugo živela sa jednim zavisnikom. Nije mogla da prođe noć a da ne povrati; nekad bi povraćao u snu pa je na meni bilo da proverim da li je OK, da se nije ugušio. To me je plašilo. Par puta bih samo izvukla posteljinu ispod njega i odnela je na pranje u četiri ujutro, sipala deterdžent dok on spava u susednoj sobi i ne zna šta se dešava. Čudno mi je bilo to da znam bolje od partnera koliko je u stvari ranjiv. Mislim da se to često dešava partnerima bolesnih ljudi, ta želja da prikriju dešavanja od samog partnera, da ih ne obaveste u koliko su zaista lošem stanju. Delom je to iz ljubaznosti; ponižavajuće je predati i to malo kontrole što imaju nad svojim telom, pa ako možemo da ih poštedimo toga, zašto da ne. Ali drugim delom je komplikovaniji motiv. Sramota me je što moram da priznam, ali upravo sam zbog njegove zavisničke ranjivosti vrednovala tu vezu, zato što je sve bilo na staklenim nogama, nadali smo se da će i dalje imati sreće pa se neće overiti ili ugušiti u snu. Mislim da sam ga više cenila zato što je bio tako ugrožen, zato što je moglo koliko sutra da ga više ne bude.

Ana: Da li ti je nekad bilo mrsko da čistiš za njima i staraš se o svemu?

Mojra: Naravno da jeste! Bilo mi je mrsko, a onda sam zamrzela samu sebe zato što mi je bilo mrsko. Ali sećam se kako sam pomislila „eto šta je ljubav". Jednim delom sam svakako videla sebe kao neku mučenicu, ali takođe mi je značila i ta iskrena ljubav koju sam osećala za njega, čak i za njegove najružnije aspekte ličnosti. Postoji poseban nivo intimnosti i privilegije kad ti neko otkrije svoju elementarnu fizičku slabost. Naravno da toga ima i u seksu, ali mislim da je bolest tu mnogo intimnija.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu