​Pripremale su duše za smrt

Olfa Hamruni briše suze rukavom hidžaba sa cvetnim dezenom. Prstom pokazuje slike poređane po stolu. Dva mlada lica joj uzvraćaju pogled – njene ćerke, trenutno u zatvoru u Tripoliju, koje su radikalizovali nasilni ekstremisti.

„Niko iz komšiluka više ne priča sa mnom," kaže ona i baca pogled na svoje druge dve devojčice koje prate zbivanja u kuhinji njihovog skromnog doma u predgrađu Tunisa. „Druge porodice ne daju svojoj deci da se igraju sa mojom. Kažu da smo teroristi."

Tunis je najveći izvoznik džihadista na svetu. Po podacima Ujedinjenih nacija, preko 5,500 državljana Tunisa između 18 i 35 godina starosti pridružilo se paramilitarnim organizacija širom Sirije, Iraka, i Libije kao što su Islamska država i Al-Nusra. Njih 700 je ženskog pola.

Motivi žena koje pristupaju nasilnim ekstremističkim organizacijama češće se dovode u pitanje od motiva muškaraca. Dr Elin Saltman, koja se za londonski IDS („Institut strateškog dijaloga") bavi kontraekstremizmom, kaže da je ta reakcija seksistički naivna.

„Žene su već dugo deo nasilnih pokreta ekstremista, i desne i leve orijentacije; neke od njih su borci, neke se bave logistikom ili komunikacijom. Postavlja se pitanje zašto bi žene različitog porekla i starosnog doba pristupale nasilnim islamskim pokretima, jer se obično misli da su oni surovi prema ženama."

„Ipak, njihova propaganda namenjena ženama ih čak opunomoćava, nudi razne narative o sestrinstvu, zajedništvu, osposobljavanju, duhovnom ispunjenju. Sve to javnost na Zapadu teško shvata. Moćna priča koja im se nudi o građenju utopijskog društva podseća na sovjetsku i nacističku propagandu.

Dr Saltman objašnjava da su razlozi za radikalizaciju raznoliki kako kod muškaraca tako i kod žena. „Kad pogledamo koje su žene otišle [u pokrete ekstremista] vidimo ogroman starosni raspon, od 13 do 45 godina. Neke su udate, neke nisu, neke su došle u društvu a neke same. Neke su u vezi, neke su došle radi braka, neke su mislile da će im dozvoliti da se bore na prvim linijama fronta," kaže ona. „Svašta je tu izmešano, jer se regruteri i propagandisti koriste vrlo lokalnim, ličnim tegobama kroz koje one prolaze, i upliću rešenje u svoju ideologiju."

Ćerke Olfe Hamruni podlegle su regrutaciji 2012. godine, samo godinu dana pošto je u Tunisu zbačen sekularni režim diktatora Zin el-Abidin Ben Alija. Stvari su se u ovoj severnoafričkoj zemlji naglo promenile, a religijski ekstremisti su počeli da vrbuju otvoreno. Salafi propovednici otvorili su dava centre za versko obrazovanje širom Tunisa gde su mogli nesmetano da šire svoju ideologiju.

U to vreme, bilo je problema unutar porodice Hamruni. Olfa se od muža razvela 2011, i teško uspevala da sama održi kontrolu nad sve četiri ćerke. Najstarija od njih bila je osamnaestogodišnja Gofran, koja je prkosila majci preko kozmetike i frizure. Godinu dana mlađa Rama bila je izbačena iz škole zbog sukoba sa nastavnicima.

Propovednički šator koji se 2012. pojavio nedaleko od njihove kuće privukao je pažnju Gofran. Ušla je da bi saznala o čemu se radi, a izašla pod nikabom. Mlađa sestra je ubrzo sledila, pa su izlomile CD-ove sa rok muzikom koju su do tada slušale, a Rama je bacila svoju gitaru. Zapadnjačka muzika bila je tabu u novom svetu koji su upravo otkrile.

Olfa Hamruni kaže da se obradovala kad je videla da su njene ćerke najzad otkrile neku svrhu u životu, ali sve je krenulo nizbrdo kad su devojčice počele da kritikuju neverništvo svoje porodice. Pokušale su da spreče svoje mlađe sestre, Tajsin (11) i Aju (13), da idu u školu. Pričale su o džihadu u Siriji, a Aja od stresa više nije mogla da jede.

„Pripremale su duše za smrt", kaže Hamruni dok ređa slike po stolu. „Kad bi čule da je ovdašnji ISIS borac poginuo u Siriji, otišle bi do porodice i čestitale njegovoj majci."

Zbog nemaštine, Hamruni se 2014. sa ćerkama preselila u Libiju gde se zaposlila kao čistačica. Samo par nedelja kasnije, Gofran se prijavila u kamp za vojnu obuku džihadista u Sirtu, mestu pod kontrolom Islamske države. Hamruni je vratila porodicu u Tunis, ali ubrzo je i Rama pobegla da bi se pridružila starijoj sestri.

Olfa Hamruni trlja oči kao da je izmorilo prepričavanje ovih potresnih dešavanja. Tajsin je bez reči brižno gleda, kao da je ona njoj majka. Dalje saznajemo da se Gofran udala za borca Islamske države i zatrudnela. Rama se udala za Nuredina Čučana, jednog od osumnjičenih za napad na turističko naselje u blizini Susa 2015. godine.

Pošto su joj američke bombe februara ove godine u Libiji ubile muža (kao i otete službenike srpske ambasade), Rama je poslala majci sledeću poruku: „Situacija je opasna, možda ću poginuti. Moli se da umrem kao mučenica." Hamruni ju je zvala, ali Rama nije htela da se vrati kući. Muž starije ćerke je takođe poginuo u jednom od bombardovanja, da bi nešto kasnije i Rama i Gofran sa bebom bile uhapšene i privedene u Tripoli.

Hamruni očajnički pokušava da vrati svoje ćerke i unuče u Tunis. Kontaktirala je nadležne organe, opisala im svoju situaciju, apelovala preko državne televizije, ali uspela je samo da još više otuđi svoju porodicu od okruženja. Stigma prati sve koji imaju veze sa teroristima, posebno ako su žene u pitanju. „Država ne haje za svoju decu," kaže ona. „Ćerke mi bespomoćne, nema im spasa."

Čovek koji je izašao u susret Olfi Hamruni i svim drugim porodicama čija su deca završila u rukama ekstremista zove se Muhamed Ikbal Ben Režeb. Njegova organizacija RATTA („Udruženje za spas Tunižana u inostranstvu") lobira pred vlastima za povratak zarobljenih državljana Tunisa da bi im se sudilo u njihovoj zemlji. Takođe vode i programe za rehabilitaciju osoba koje su radikalizovali islamski ekstremisti. Osnovao je ovu organizaciju 2012. godine, pošto je njegov brat bio radikalizovan i odveden u Siriju, da bi se pokajao i vratio u Tunis nedelju dana kasnije. Ben Režeb kaže da su ga majčine suze motivisale da pokuša da pruži podršku drugim porodicama u sličnim okolnostima.

Iako je Ben Režeb mnogo truda uložio u rad svoje organizacije, ove godine je prinuđen da ukine RATTA zbog manjka podrške. To je teško palo ljudima koji su se oslanjali na njega u borbi protiv naizgled nepopustljivih države koja odbija i da započne dijalog sa ovim porodicama. Ben Režeb kaže da je razočaran manjkom ulaganja u programe anti-radikalizacije i rehabilitacije, koji su Tunisu neophodni.

Umesto toga, vlasti su donele nov zakon za suzbijanje terorizma posle napada iz marta prošle godine u nameri da pojačaju nadzor nad džamijama koje podržavaju ekstremiste. Mnogi Tunižani tvrde da ovakve represivne mere samo dodatno guraju ljude u pravcu ekstremista.

„Komunikacija i dijalog su od ključnog značaja," kaže Dr Saltmana. „Čovek sluša samo ono što želi da čuje, a jedna od prvih saveta koji se daje sveže radikalizovanim članovima jeste da prestanu da slučaju mejnstrim medije, da ni sa kim ne pričaju. Samo dijalog može uspešno da poseje ono zrno sumnje."

Ona vodi YouthCAN („Mreža građanskog aktivizma za mlade") pri ISD, čije radionice omogućavaju mladim aktivistima i kreativcima da razviju narativne odgovore na govor mržnje i ekstremizam. „Ove inicijative su lateralno a ne piramidalno ustrojene, i tako savetuju mlade ljude da se klone terorizma. Mnogo je efikasnije kad mladi među sobom šire ovu poruku i grade pozitivnu kontra-kulturu. Takvi projekti daju mi nade da će svet opstati."

ISD takođe podržava Extreme Dialogue, anti-radikalni školski program za Kanadu i UK, uskoro i u Nemačkoj i Mađarskoj. O nasilju i ekstremizmu priča se u bezbednom okruženju učionice, a emotivni kontekst daju svedočenja bivših ekstremista i žrtvi napada.

Pa ipak, u zemljama kao što je Tunis gde često ni osnovne potrebe stanovništva nisu zadovoljene, teško je implementirati ovu vrstu programa.

Hamruni samo pokušava da održi svoju porodicu na okupu iz dana u dan. Plaši se za Aju i Tajsin posle iskustva kroz koje su prošle njihove starije sestre. Ne može ni da zamisli šta bi bilo ako bi i njih dve izgubila. „Volim svoju veru," kaže ona. „Svi smo mi muslimani, na kraju krajeva. Hoću da se one mole, ali neću da postanu ekstremisti."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu