​Kako je živeti sa graničnim poremećajem ličnosti

Širom Australije obeležava se Nedelja mentalnog zdravlja. Svaka savezna država započinje i završava nedelju u neko drugo vreme, ali danas — u ponedeljak — na mnogim mestima ona se preklapa. Zato želim da iskoristim tu priliku da vam objasnim zašto je ova nedelja toliko važna i ispričam vam kako je živeti sa jednom neretkom — i slabo shvaćenom — mentalnom bolešću: graničnim poremećajem ličnosti.

Od graničnog poremećaja ličnosti pati između 1 i 2 odsto Australijanaca. Žene su mu sklone i do tri puta više od muškaraca. Često se vezuje za druge bolesti (ili se dijagnoza pogrešno postavlja kao jedna od njih), što znači da se često izgubi u drugim, širim raspravama. Može da se utopi u depresiju, anksioznost i bipolarni poremećaj. Može da bude genetska ili da nastane iz traume. Takođe, može da bude oba ili nijedno.

Teško je ponuditi jednostavnu medicinsku definiciju graničnog poremećaja ličnosti, ali sam čuo kako ju je neko sjajno opisao kao "hroničnu iracionalnost". Pomislite samo na žestoke promene raspoloženja, impulsivnost, nestabilnost i mnogo eksplozivnog besa.

Kad imate granični poremećaj ličnosti, osećate se kao da lebdite nad nekim formalnim prijemom, tik iznad ćaske i smeha, gledate odozgo ljude koji se smeškaju i razumeju jedni druge, pitajući se: Zašto ne i ja?

On kod vas izaziva čitave vrtloge mržnje i sumnje u samog sebe. Zbog njega se osećate kao upetljani feder, koji se zauvek neelegantno kotrlja niz stepenice. Znate da sa vama nešto nije u redu, a čak i kad vam jednom saopšte šta, i dalje se pitate zašto.

Uvek vas pritiska teskobni osećaj izolacije. Kažem "osećaj", zato što možete biti okruženi najobzirnijim prijateljima, a da i dalje mislite da oni imaju nešto protiv vas ili da vam se smeju iza leđa. Tragedija graničnog poremećaja ličnosti jeste ta da se hrani tako jakim solipsizmom da me izopačuje kao osobu. Postajem naporan i zatrovan narcis — toliko mrzim samog sebe da iracionalno projektujem sve svoje emotivne nesigurnosti na ljude oko sebe.

Gotovo da ne mora posebno ni da se napominje koliko je teško očuvati bilo kakve ljubavne veze. Kombinacija osećanja apsolutno ničega dok se trzate na gotovo sve ne predstavlja neku posebnu zabavu. Zbog graničnog poremećaja ličnosti često se brecam na druge, a na usta mi izleću neke od najsurovijih reči. I verujte mi, najmiliji vam neće večno opraštati vašu nekontrolisanost.

Ljudi o graničnom poremećaju ličnosti često govore opisujući ga kao "prazninu". Za mene je to više stalna oscilacija između nemoguće praznog i nemoguće punog. Neprestano mi se ukazuje komšijski bazen na zimu, obična prazna jama od prašnjavih plavih pločica. Zamislite sebe kako stojite nasred nje kad se čitav bazen odjednom napuni. Za tili čas vi počinjete da se davite. Ljudi tako opisuju granični poremećaj ličnosti: kao klik. Neko je u nejasnom trenutku pritisnuo ogroman prekidač.

Mislim da je ta nepravilna oscilacija ono zbog čega je tako teško dočarati granični poremećaj ličnosti ljudima oko vas — naročito onima koji su vam bliski. Jer na površini izgleda samo kao da sam zlobni kreten. Kao i kod svih mentalnih bolesti, najbolje je odnositi se prema njoj sa strpljenjem i saosećanjem. I nažalost, kao i kod depresije ili hipomanije, teret odgovornosti ili krivice leži na onima koji nisu nužno u situaciji da pomognu ili razumeju, bez obzira na to koliko im je stalo do vas. U nekim ljubavnim vezama, granični poremećaj ličnosti može da natera oboje da se osećaju izolovano.

Iz mene izvlači ono najgore na najšokantnije moguće načine. Oduvek sam umeo sa rečima, naročito sa ružnim, a granični poremećaj ličnosti vam je poput Terminatorove vizure koja ukazuje na svačiju slabu tačku. Za razliku od moje manije, od koje sam obično harizmatičan i elokventan, "preobražaj" ili "trenutak" aktiviranja graničnog poremećaja ličnosti pretvara me u krajnje ogorčenu i bezobraznu osobu.

Sećam se da sam jednom za večerom mahao nožem za puter ka majci mog prijatelja i njenim prijateljicama iz generacije "bejbi bumera" nakon što su se žalili na vladu Džulije Gilard. Optužio sam ih za "karanje moje generacije u bulju bez lubrikanta sve dok od nje ništa nije ostalo". Zurili su u mene otvorenih usta od šoka, tako da sam samo još dodao da "bolje idu i duvaju azbest u jarku". To nije nešto što će osoba kojoj su sve ovce na broju da izvali tokom večere u šest popodne pred odraslim osobama koje je tek upoznao.

Naravno, posle tog ispada nije mi bilo nimalo lakše. Pretvorio se u beskrajni unutrašnji monolog samoprekora i mržnje prema samom sebi. Svaka odluka se retroaktivno kažnjava.

To je bolest fatamorgane. Osećate se kao neko ko nema otiske prstiju. Nemate osećaj identiteta. Konstantno se krećete između stvari, ljudi i strasti. Slučajni posmatrači će se možda prevariti i doživeti vas kao hrabru, transformativnu osobu. U stvarnosti, vi ste neko ko nema pojma ko je. Ponekad se osećam kao zmija koja odbacuje bezbroj košuljica.

Niko nikad ne priča o ovom poremećaju ličnosti, a trebalo bi. Žig srama koji prati granični poremećaj ličnosti je štetan. Ljudi koji optužuju obolele da ga koriste kao podršku ili izgovor za nenormalno ponašanje samo nas guraju dublje u jamu izolacije koja pogoršava naše simptome i patnju. Razgovor može da umanji veći deo patnje, a kad već imamo Nedelju mentalnog zdravlja, mogli bismo tu priliku da iskoristimo da je iznesemo napolje na svež vazduh i izlupamo je praherom na suncu.

Srećom, granični poremećaj ličnosti može da se leči doslednom terapijom, samosvešću i podrškom drugih. Ne mora da bude vaš doživotni pratilac kao što su depresija i anksioznost. Đavo definitivno može da se istera napolje. Ali kao i kod svih drugih mentalnih bolesti, da biste u tome uspeli, potrebno vam je malo ljubavi, koja dolazi od prijatelja, nepoznatih osoba i vas samih.

Sranje u vezi sa graničnim poremećajem ličnosti jeste to da je zbog njega teže doći do te ljubavi.

Još na VICE:

VICE vodič kroz mentalno zdravlje

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu