Kako preživeti dan na poslu kad si polumrtav od mamurluka

"Ajd' važi, al samo jedno" je rečenica koju smo svi spremni da izgovorimo i potpuno verujemo u nju iako bi (verovanto) naučno moglo da se dokaže da nakon ove kombinacije reči nikada u istoriji čovečanstva nije popijeno samo jedno piće. Čak mislim da ne preterujem kada tvrdim da nakon ovog suzdržanog odgovora po pravilu dolazi do najvećih pijanstava, što nas, opet, ne sprečava da nastavljamo da ga, potpuno mirne savesti, izgovaramo. Pa šta ako je sutra utorak, može čovek valjda da ode sa par prijatelja na jedno pivo i podruži se, svakako je to bolje nego se opet uspavljivati serijama u kojima ljudi nemaju problem da izađu na piće tokom nedelje. Čista logika. A i tek je deset sati uveče. Tako počinje…

- Šest i dvadeset brate mooooj, pitaš me već deseti put! - dernja ti se u facu neki potpuno nepoznati lik sa kojim se zagrljen, zajedničkim snagama boriš protiv gravitacije koja je očigledno odlučila da te potpuno osramoti. U momentu lucidnosti kapiraš da, koliko god bila podla ta gravitacija u ovom trenutku, sigurno je u dosluhu sa onih deset piva i nekim dvocifrenim brojem dunja koje si sasuo u sebe.

- Sve se urotilo protiv nas Fićo moooj!

– Ja se zovem Mladen, kaže Fića.

Dobar drug, veliki čovek taj Fića. Očigledno iskusniji u 12oj rundi protiv gravitacije, pomaže ti da savladaš tri prepredena stepenika koja te u zasedi čekaju na izlasku iz kafane, stavlja te u taksi i vozaču govori adresu tvoje kuće. Dok padaš na krevet misliš – Ok, ok sam, imam još dva sata do buđenja za posao, sve će biti ok.

Ali istina je da ništa nije ok kada treba da radiš nakon neispavane, pijane noći, ali je moguće preživeti, a evo i kako.

Prevoz do posla

Ok, nekako si uspeo da ispuziš iz gajbe, istuširan ako ništa više, i krećeš ka stanici tramvaja. Ubeđuješ sebe kako ćeš danas posebno pokidati na poslu jer si negde pročitao da je Tesla imao običaj da spava samo dva sata, a ako on nije kidao to što je radio, ko jeste? S druge strane, kapiram da se Tesla nije baš odvaljivao od alkohola u pauzama od smišljanja naizmenične struje, hidrocentrala i, jebiga, razmišljanja o eugenici. A možda mu je baš kada je bio cirke i pala na pamet cela ta priča o nesposobnima koje ne treba održavati u životu. Sve je to lepo Džoni, ali tvoj stil života mi uopšte neće pomoći da mi nestane ovaj bol u glavi i da prestanem da se ježim na toplim zracima Sunca.

Naravno, nekih sto metara od stanice već vidiš svoj tramvaj kako spokojno otvara vrata i počinješ da trčiš. Ako se to može nazvati trčanjem. Možda Jusain Bolt može da se smeje dok obara rekorde na sto metara, ali tvom organizmu je sprint poslednje što mu u ovom trenutku treba i ne libi se da ti to da do znanja jednim momentalnim grčem u nozi. I pored svega, uspevaš. Ali nemoj prerano da se raduješ. Svako iskusan zna da je javni prevoz na putu do posla poslednja nada da ugrabiš još malo sna zato moraš biti vispren i što pre ugrabiš mesto. Ne brini, u Srbiji svi imaju razumevanja za mamurne ljude tako da je sasvim ok da koristiš laktove, noge i psovke uz koju pretnju gradskim vlastima 'dokle više ovako oni nas' samo da bi spustio bulju. Sad ti je samo preostalo da uperiš jedan promućuran pogled kroz prozor i istrpiš uvrede ostalih pretendenata na presto i možeš polako da sklopiš oči. Možda ne deluje puno, ali tih 15 minuta sna koliko imaš do posla će ti delovati kao Sveti Gral jednom kad se nađeš u kancu.

Dolazak na posao

Prvo što treba da uradiš pre nego što uđeš u kancelariju pred kolege je da pročistiš grlo. Jer, velike količine alkohola u kombinaciji sa Teslinim režimom sna lako mogu da zbune tvoje glasne žice koje će istripovati da su Bajagine i onda će od tvog standardnog jutarnjeg 'Vozdra' svi čuti samo 'Vooooz' u tenoru i tu si se zakopao. Ne smeš da dozvoliš da padneš na prvom koraku. Još dok si na ulici moraš da probudiš glas i tu nema mnogo okolišanja – počni da pričaš. Ili još bolje, pevaš.

I sad hodaš sam ulicom, izgledaš kao da te je baš malopre silovao napaljeni nosorog i pevaš 'Dobro jutro džezeri'. Može da bude gore. Dobar si.

Nakon uspešnog prvog pozdrava sa kolegama, odmah pravac automat za kafu – pomazi ga, zagrli ga, ubaci mu i malo više kinte iako znaš da ne vraća kusur jer on ti je trenutno najbolji prijatelj. On te jedini razume. U ovome ste zajedno. A sada brzo nazad za komp. Jer, jedini period u kome ćeš ovako odran od života išta uspeti da uradiš je upravo sada kada si se razbudio, isterao Bajagu iz svog grla i popio tu tečnost iz klime koju ovde nazivaju kafom. Izvini druže.

Sledećih par sati je tvoje – mejlovi pršte, unutrašnji Tesla ti servira najbolje ideje koje si imao danima, na strukturi rečenice bi ti pozavideo i Tomas Man, a uspevaš i da baciš foru koleginicama iz kanca. Neku baš dobru. Onako kao u prolazu, spontanu, a opet značajnu pa sve dvosmisleno pa ti vidi devojko na čemu si . Pa svima bude smešno, kao kakav lik, car kako kida ovaj život. Pa ti bude lepo. I… upravo si tom forom potrošio zadnji atom snage koji ti je na raspolaganju do kraja radnog vremena. A sat otkucava 11. Naravno, u ovom trenutku sledi najveći šok, zvoni telefon i čuješ glas – 'Sastanak, za pet minuta!' Uf.

Sastanak

I dalje trljaš oči i zauzimaš mesto za konferencijskim stolom sa još 25 duša koje bi ti inače delovale smoreno, ali s obzirom na tvoje trenutno stanje, sve oko tebe juri brzinom svetlosti uz buku kancelarije sa Vol Strita. Samo što su ovde svi ostali vuci, a ti si preplašena veverica u hibernaciji spremna za odstrel. 'Poštovani, na današnjem dnevnom redu je 15 tačaka, pa da krenemo', zabrinjavajuće trezan glas izgovara i nastavlja da naglašava ozbiljnost zadatka pred nama. 'Sutra nam dolazi veoma važan klijent… ponudom koja će… smer kretanja naše… manjak resursa kojima raspolaž… sve naše snage… ' Neko te drugarski uštine za ruku, a ti mrmljaš nešto tipa "Narkolepsija, jako nezgodna stvar, hvala kolega". Onaj nastavlja: 'Od svakog od vas zahtevam da mi u par reči predloži rešenje iznetog problema!' Ovo neće izaći na dobro, misliš, potpuno razumljivo. Dok se pre tebe ređaju govornici sve ti je teža glava, a kroz teme ti već prolaze štrikaće igle i čačkaju ti kičmenu moždinu. Samo je još jedan govornik ostao pre tebe kada na stolu ugledaš limenku energetskog pića. Izvijaš se preko stola, grabiš je i u jednom gutrljaju sabijaš pola limenke. 'Kolega Marko, izvolite!' Krv ti se vraća u glavu, zenice se šire, a preplašena veverica je netragom nestala. Budan si! Uspevaš da izguraš sastanak i sada spokojno možeš da se vratiš za sto svestan da ponovo kreće neizbežna spirala umora.

Mračni sati

Duboko si u bunaru. Zidovi se polako skupljaju, smanjuješ osvetljenje monitora pošto ti belina praznog vord dokumenta na kome trepće kursor prži rožnjače, a tvog unutrašnjeg lucidnog genija je ponovo zamenila drhćuća veverica u hibernaciji čiji puls jedva da može da se očita. Mračni sati su pred tobom. Rad više ni ne dolazi u obzir, sada je u pitanju čisto preživljavanje. Kada ugledaš urednika kako se približava tvom stolu manično počinješ da kucaš sve reči koje znaš na svetu samo da izgleda kao da radiš - poklon, zub, ćušpajz, otorinolaringologija, zvučni zid, jebena Korni grupa. Uf, dobro je, prošao je.

Polako dižeš oči sa sa dadaističkog haikua koji si upravo iskucao na kompu u nameri da ih odmoriš pogledom kroz prozor. Sreća pa ti je kanelarija van grada i gleda na šumu pa ti se oči odmaraju na već žućkastom lišću okolnog drveća. Ako u bilo kom trenutku pomisliš kako deluješ čudno dok gledaš lišće kako se njiše na vetru, samo se seti da u Japanu postoji tradicija posmatranja opadanja lišća. Ozbiljno, ima i ime – Momijigari. Lepo se pokupe ljudi u kola i zapale u neku prirodu, valjda ponesu one stolice za kampovanje, zasednu pod neko gotivno drvo i bulje u raznobojno lišće dok pada. Buljiš i ti. Cepaš Momijagari.

Svetlo se prelama na lišću razigranom na vetru, treperava šuma se polako razbija u šare kaleidoskopa, a boje te obujmljuju dok toneš u njihov topao zagrljaj. Krajičkom oka na jednoj grani spaziš par velikih očiju koje te netremice gledaju. Poput kameleona se iz razigrane pozadine izdvaja ljupka sova. U trenutku se probudiš, taman kada je glava počela da ti pada na tastaturu.

Ručak

Mamurluk i hrana nisu najbolji prijatelji, ali je dobar odabir klope ključan za preživljavanje. Ok, sada kada si se na prvi pomen hrane malo ispovraćao sebi u usta, progutaj tu peglu za koju niko nikada neće saznati i nastavi da smišljaš kako da svoj želudac povratiš iz kome. Zahvaliće ti, veruj mi. Svi znamo šta bi u ovoj situaciji bilo najbolje rešenje – mamina domaća supa, ne previše masna, a opet dovoljno jaka da posle nje sa svakim sledećim slatkim podrigom postaješ srećnija i bolja osoba. Ali nisi više u svojoj sobi iz detinjstva pod jorganom pa da možeš da vikneš mamu da ti donese tanjir magične tekućine pune bezuslovne ljubavi. U kancelariji toga nema. Ni kreveta, ni tople supe, a svakako ne bezuslovne ljubavi. A ni mame.

Neko sa druge strane kancelarije, neko trezan, predlaže da se danas jede roštilj. Ok, pomisliš, možda nije loša varijanta, nešto konkretno od čega ćeš verovanto uspeti da preguraš dan. Greška. Jednom kada ti pljedža, džiga ili vešaja padnu na stomak poput atomske bombe na Hirošimu, ne da nećeš moći da radiš nego će se svih 200ml alkoholom nezagađene krvi koja ti je preostala od sinoć sjuriti ka želucu u očajničkom pokušaju regulisanja tvog telesnog spokoja, a moždane vijuge će se bespomoćno koprcati jer rade na rezervi. Ne izvršavaj genocid nad svojim stomakom, treba ti krv u mozgu.

Znam! Kinezi! Viče druga dobra trezna duša, a ti se već grčevito hvataš za sto jer je sasvim moguće da će ova pegla koja ti je već na pola grla, uskoro postati gejzir. Nikako kinesku hranu, ne želiš da tvoj već napaćeni želudac mora da se suočava sa začinima sa druge strane planete koje mu evolutivni put nikako nije namenio. Očigledno je da nećeš naići na razumevanje svojih kolega koji već razmatraju porudžbinu od 2.5 kila masnog pečenja. Ako ovako nastavi, nećeš morati ni da brines o ručku pošto ćeš se zasititi sopstvene povraćke koju ponovo gutaš u očajničkom pokušaju da se ovaj dan od agonije ne pretvori u javnu deklaraciju problema sa alkoholom. Zovem se Marko i mamuran sam. I gladan. Miriš se sa sudbinom, ostavljaš kolege u trenutku kada se već svađaju između suši bara i nekog novog mesta koje služi topljene sireve kojima ne možeš da zapamtiš imena, ali znaš koliko smrde i skromno odlaziš do najbliže sendvičare po reš tostirani sendvič. Prijatno.

Do kraja radnog dana ti je ostalo još sat vremena koje provodiš u polusvesnom stanju krijući se iza monitora. Iako ostalima možda deluje da si potpuno poražen, samo ti osećaš slast još jedne pobede nad mamurlukom koju ćeš krunisati skokom u krevet.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu