Neočekivane prednosti hejterskog stila življenja

Nije lako biti intelektualac. Davno je prošlo vreme kad bi čovek pozvao svog omiljenog pesnika/teoretičara na veče razgovora o nemačkoj filozofiji uz apsint i cigarete. Godine 2016. pretenciozni ljudi (koji u razgovor svesno ubacuju citate iz filmova ili Njujorker tekstova ili bilo koje knjige za koje sagovornik nije ni čuo) osuđeni su na izolaciju u najdubljim dubinama Tvitera. Ipak živimo u Americi, gde se voli teretana, pop muzika, rat, i rijaliti TV program.

Pa ipak, predrasude protiv pretencioznih postoje paralelno sa stavom da je sasvim legitimno analizirati sport i pop muziku i TV emisije. Ovde se stvara konfuzija: zar nije elitizam ako tretiraš pank kao da je SMS poruka? Pominješ Rusoa i dejting emisije u istoj rečenici? Porediš intenzivni trening sa Kafkinim pričama?

Šta ima veze! Stvar je u tome da sve može da bude sranje, u zavisnosti od perspektive. To je (manje-više) premisa zbirke eseja Marka Grajfa pod naslovom „ Protiv svega " koja se bavi popularnim temama kao što su fitnes, hrana, i pop-kultura na vrlo elitistički način da bi ih lakše dekonstruisala, analizirala, i dokučila njihov društveni značaj. Iako su i naslov i uvodni eseji – „ Protiv fitnesa ", „Protiv seksa za decu", i „Protiv hrane" – spektakularno antagonistički koncipirani, sama kolekcija i nije takva. Grajf neće da nam nametne način življenja, već da nas natera da se zapitamo kako živimo („Svrha života," od I do IV).

Zapitanost je možda odlika pretencioznosti, ali Grajf to radi na zabavan način. Poznat je kao jedan od osnivača književno-političkog časopisa n+1, gde je i objavljena većina eseja sabranih u ovom izdanju. Htela sam da porazgovaram sa njim jer sam, pročitavši knjigu, zaključila da je izuzetno inteligentan.

VICE: Dobro, dakle, ima li svetu spasa?

Mark Grajf: Ako kroz knjigu promiče jedna teza, onda je to da mi u stvari živimo u doba neverovatnih sloboda. Paradoks leži u tome što sami sebi namećemo nove obaveze i nova moranja – moraš da vežbaš, moraš da paziš šta jedeš, moraš da brineš o godinama i zdravlju i svemu ostalom.

Neverovatna je situacija, toliko nam je toga olakšano, stvari koje su ljudima tokom vekova bila ogroman problem. Lako nam je da se prehranimo, da se obučemo, nije čak ni previše skupo. Treba se zaustaviti i zapitati: „Da li verujem u prioritete koje mi okolina nameće? Ako idem na trčanje ili u teretanu, da li to radim iz tuđih ili svojih razloga?" Ali na pitanje šta dalje preduzeti teško je naći odgovor. Šta da radim sa svom tom moralnom slobodom? Na šta da trošim svo to slobodno vreme?

Mnogi ljudi bi rekli da vreme i slobodu možeš da utrošiš na javnu podršku marginalizovanim grupama na internetu.

Zanimljiv je ovaj današnji trenutak – neverovatan je, fantastičan, bolji ne mogu ni da zamislim utoliko što se Republikanska stranka praktično samouništila, sve stiže na naplatu, ljudi su izašli na ulice. Ali zanimljivo je to što danas, kad se najzad dešavaju stvari koje smo dugo čekali da vidimo, ljudi raspravljaju o jako ozbiljnim pitanjima, razna se sranja odvijaju – a istovremeno moramo da trpimo neverovatne napade moralno superiornih, posebno na internetu. Sve kao, „Jesam ja privilegovan, ali čekaj da ti objasnim koliko si tek ti privilegovan."

Na više mesta u knjizi pominješ koledž kao nekakav prijatan period odmora. Ali kako gledaš na američko obrazovanje u celini, imajući u vidu da si išao na Harvard i zagovaraš pogled na svet koji si tamo razvio?

Američko visoko obrazovanje je u krizi. Školarine su na univerzitetima su prevelike – preko svake mere – što stvara lažnu sliku, teg oko vrata svega onog što verujem o univerzitetu kao takvom. Voleo bih da sam još u vreme studija bio svestan da Harvard otvoreno kombinuje neke uzajamno isključive stvari. Kao pravi štreber, mislio sam da se tamo ide samo da bi se učilo od starih mudrih ljudi koji su cele živote posvetili svom polju istraživanja, da se čovek izgubi u svetu ideja. Ali paralelno sa tim, odvija se prenos bogatstva i uticaja sa jedne generacije koja ih ne zaslužuje na sledeću generaciju koja ih ne zaslužuje. To se najbolje vidi u samoj ceni univerzitetskih studija.

Tu je i onaj nivo neiskrenih obećanja po kojim ti poslovna budućnost direktno zavisi od toga kako se pokažeš na koledžu, a ne od toga šta naučiš. To je zastrašujuće obećanje koje univerzitet studentima nudi u vreme nestabilnog tržišta rada.

Ne nudiš mnogo praktičnih rešenja u knjizi – više postavljaš pitanja nego što na njih odgovaraš. Pominješ da je samopomoć jedan „niži oblik" perfekcionizma. Možeš li to malo da pojasniš?

Ja zaista mislim da pristup perfekcionista čini život svrhovitim, ili bar podnošljivim. Oni se pitaju „Šta mi ponašanje drugih ljudi govori o tome kako bi trebalo da se promenim, da prilagodim svoj način življenja?" Perfekcionizam je jedan trajan proces rada na transformaciji, na postajanju nečim novim. A „samopomoć" je u tom smislu niži oblik istog stava jer se zaustavlja (kad ostvariš cilj, određenu težinu, raspoloženje, šta god), ili čak tvrdi da postoji jedan savršen recept primenjiv na sve nas.

Razne duhovne škole danas takvu filozofiju uzimaju i stavljaju je odmah uz astrologiju, ili uz stvari nalik astrologiji.

Dejna Tortoriči (urednica n+1) je pisala o astrologiji i zaključila da tu vrednost postoji utoliko što se nude predviđanja bez osuđivanja. Sama činjenica da su ta predviđanja potpuno arbitrarna, da život, misli, i introspekciju vezuju za najudaljenije moguće objekte – zvezde – umesto za naša pitanja identiteta, mnogim ljudima je zvučala kao sloboda.

Da li misliš da je internet imao uticaj na ljude koji su zaključili da je život nasumičan – odnosno besmislen?

Internet je specifičan u smislu da čini čoveka još više svesnim toga koliko je bespredmetno izvoditi zaključke samo na osnovu ličnog iskustva, jer nam prikazuje toliko ljudi i toliko majušnih, skučenih perspektiva. Pada mi na pamet kako u doba mobilnih telefona svako može da nađe nekoga sa kim bi porazgovarao. Činjenica da ljudi mogu da praktično izmisle sagovornika o bilo kojoj temi, kad god požele, to redefiniše koncepte ljudskog društva i samoće.

Postoje oni bitni istorijski događaji o kojima ništa ne znamo kad se dese. Unuci te jednog dana pitaju „Gde si bila kad su Public Enemy nastupali?" a ti kažeš „Nemam pojma, nisam znala da sviraju!" Sa druge strane, postoje podjednako bitni događaji koje svi zajedno isprate, kažu „Auh, u kakvim vremenima živimo!" ali nemaju šta da dodaju. Takva je situacija sa internetom.

„Mnogo toga što se zove kritikom u stvari funkcioniše kao tehnikalija, kao lupanje recki. Trebalo bi da postoji pravilo da na internetu pre svakog kategoričkog suda kritičar mora da kaže „Prigovor!" jer bi se tako razmena bar deklarisala kao takmičenje, kao sukob." –Mark Grajf

Šta misliš o fenomenu „trolovanja"? Kao da je to otišlo negde u pravcu kritike; ljudi danas kažu da svaki kritičar nečeg popularnog „troluje". Nešto od tvog rada bi razni vredi i dobronamerni ljudi zaveli pod trolovanje, jer kritikuješ pojave koje većina nas smatra za pozitivne.

Jedan ljutiti čitalac n+1 pisao mi je i rekao „Misliš da je to kritička misao, ali u stvari je čist disfemizam." Nisam znao šta to znači, pogledao sam u rečnik. Kaže, disfemizam je suprotnost eufemizma. Eufemizam je kad neiskreno opišeš nešto grozno u pozitivnom svetlu, a disfemizam je dakle kad ja uzmem nešto sasvim bezazleno i onda se potrudim da ga opišem tako da svi pomisle da je užas.

Ima nešto u toj optužbi na račun ove vrste pisanja. Pa ipak, moram da kažem da mi je sasvim OK da to radim. Imam razumevanja za trolove po internetu. Ne zanima me kad vulgarno vređaju i prozivaju, ali nesputani kritički podsmeh sadrži određenu vrednost; trese temelje pojava kojih se ljudi uglavnom ponosno drže, pita ih da li zaista veruju u to, da li se zaista ponose time?

Ali na internetu čovek bude preplavljen mišljenjima – uglavnom su to mišljenja tipa „Ovo ništa ne valja". To ume da zasmeta, posebno ako nisi sasvim siguran u šta veruješ. Ti ljudi vrlo izričito tvrde da je njihov pogled jedini ispravan, čak i ako nemaju pojma o čemu pričaju.

Mnogo toga što se zove kritikom u stvari funkcioniše kao tehnikalija, kao lupanje recki. Trebalo bi da postoji pravilo da na internetu pre svakog kategoričkog suda kritičar mora da kaže „Prigovor!" jer bi se tako razmena bar deklarisala kao takmičenje, kao sukob.

Jedan od eseja u knjizi na koji se najviše ponosim je onaj o rijaliti televiziji. Zaključio sam da je u osnovi rijaliti TV želja za ulogom sudije, mnogo više nego što ljudi misle. Nije toliko popularno ni zbog voajerizma ni zbog sadizma, već zbog potrebe da donosimo presude o tuđim životima: da sednemo i kažemo: „Ovo valja, ovo ne valja."

Da li često kritikuješ sve redom? Da li su ljudi defanzivni u razgovoru sa tobom?

Nego šta! Posebno sam oko onog eseja o fitnesu imao dosta defanzivnih reakcija. Ljudi mi priđu i kažu „Ej, sve si u pravu, totalno se slažem, samo to ne važi za moju teretanu". Ili kao, „Ja sam počeo da treniram boks, a na boks se ne primenjuje to što ti pišeš". Razumem ih donekle, nezgodno je kad osećaš obavezu da tražiš mane i nedostatke i zakulisne radnje u stvarima koje voliš. Pokušao sam da kritikujem samo stvari koje i sam radim, ili koje sam nekad radio, stvari koje mislim da dobro poznajem.

Da li se često žališ?

Iako sam napisao ovu knjigu, mislim da sam u stvari nepodnošljivo pozitivna osoba. Vaspitan sam da budem učtiv prema svima, teško mi je da se ne ponašam lepo i da ne budem uviđavan, čak i ako rade nešto užasno. Na primer ako neko kolje zeca, meni dođe da kažem „Aha, vidim koljete zeca, razumem zašto vas to privlači."

Pratite Lauren Oyler na Tviteru

Protiv svega Majka Grifa možete kupiti i online uPenguin Random House.