Tiramisu od kokaina: Šta sam video dok sam radio u restoranu koji vodi poljska mafija

Ovaj članak se originalno pojavio na VICE Poland

"Ovde ćeš naučiti sve što treba da znaš o kockanju, prostituciji, tučama i iznuđivanju", rekao mi je moj šef Jozef dok je zurio u voćke na slot mašini. Trešnja, trešnja, trešnja i jagoda. Njegova ruka – široka i debela kao medveđa šapa, udarala je u mašinu. Bilo je pet sati ujutru, a ja sam radio od 6 popodne prethodnog dana. Imao sam par pauza, par minuta tu i tamo koje sam proveo skrivajući se u kupatilu, pokušavajući da se malo opustim. Bio mi je prvi radni dan kao konobara u Yangtze, a sebi sam rekao da je i poslednji. Međutim, ostao sam još nekoliko meseci jer su napojnice bile dobre, a želeo sam da uštedim kako bih otišao na odmor i nikada se ne vratim u tu rupetinu.

Jozef se bližio 50-oj u to vreme. Visok preko 1.80, imao je lice i telo gorile – kratke noge, ogromna ramena i mali, okrugao stomak. Pogled u njegovim malim, tamnim očima je zračio ravnodušnošću i praznoćom. Ravnodužnost i praznoća su sastavni deo svega što Jozef ili Matador*, kako je poznat u poljskom podzemlju, radi.

2007. sam tek završio srednju školu. Prva devojka me je ostavila tri meseca ranije na šta sam reagovao tako što sam linkovao tužne pesme kao statuse na Gadu Gadu – poljskom čet servisu koji je u to vreme bio popularan. Trebao mi je posao pa sam odneo moj jadni CV do Yangtze restorana na pijačnom trgu u Varšavi.

Lokal je uvek bio pun mušterija i ukrašen sa par štapova bambusa i veštačim biljkama. Lažne kineske slike su visile na zidovima. Osim jeftinog dekora, pare su očigledno uložene u ovo mesto. Tada sam prvi put video Jozefa kako stoji pored šanka i izgleda kao prilično zauzet biznismen i ugostitelj – dočekuje mušterije i popunjava papirologiju. Delovalo je kao da bi mogao da bude divan porodičan čovek. Očigledno nisam imao pojma ušta se upuštam. Ovo su neke od stvari koje sam doživeo i neki od likova koje sam upoznao dok sam radio u restoranu poljskog gangstera.

PAKET

Jedne večeri, dobro obučeni sredovečni par je naručio tiramisu za desert. "To nije na meniju", odgovorio sam.Moj šef se pojavio niotkuda sa sklopljenim rukama i nekarakteristično blagim izrazom lica. "Molim vas da ne brinete, donećemo vam tiramisu iz našeg drugog restorana", rekao je mušterijama. Rekao mi je da odem do njegovog drugog restoranaLa Fortuna* i tražim tiramisu. "Dobićeš bonus ako požuriš", dodao je. Prepešačio sam kroz gužvu na pijačnom trgu do La Fortune koja je iznutra izgledala kao Dog's Palace. Svih 50 stolova je bilo kompletno postavljeno, ali nikoga nije bilo unutra sem kuvara koji je sedeo za jednim od stolova. Pijuckao je viski i čitao novine.

La Fortuna ima od tri do pet mušterija dnevno, ali restoran i nije pokrenut da bi zaradio pare – trebalo je da zadivi poslovne partnere Matadorovog oca, poznatog poljskog "biznismena". Svako malo, on ovde poziva najbitnije gangstere da se kockaju i večeraju. Jedu jastoga ili govedinu i pijuckaju najskuplji viski koji postoji.

Kada svare sve ovo, odlaze u Yangtze da se nađu sa prostitutkama koje ih tamo čekaju i nastavljaju žurku do sitnih sati.

Tiramisu me je čekao u slatkom malom pakovanju. Odneo sam ga do kuhinje Yangtze-a i zamolio kuvara da ga pripremi – izvadi ga, preseče na pola i prekrije šećerom u prahu. Pogledao me je i osmehnuo se ali paket nije ni pipnuo. Jozef je ušao, potapšao me po ruci i rekao mi da pospremim sada prazan sto za kojim su sedeli ljudi koij su poručili tiramisu.

Ispostavilo se da su mi ostavili napojnicu od 150 zlota (28 funti). Jozef je stavio svoju ogromnu ruku na moje rame i pogledao me pravo u oči: "Ako nastaviš ovako da se pokazuješ, dobićeš neke fine posliće sa strane", rekao je. Kuvar mi je kasnije rekao da sam preneo veoma skup paket Tiramisua od jednog do drugog restorana i da sam u suštini postao mazga za prenos droge.

KAMERA

Jedne noći sam stajao ispred Yangtze-a i čekao šefa i njegove kolege da plate prostitutke i konačno krenu kući da bih zatvorio lokal i otišao u krevet. Nije delovalo da će se to uskoro desiti pošto su te noći izgubili nekoliko hiljada pa su pokušavali da osvoje novac za dame na automatima. Jozef je znao da su devojke profesionalke najvišeg statusa koje rade za neke od najbitnijih ljudi u gradu , pa njegov uobičajeni metod da ih pretuče i kaže im da odjebu , ne bi funkcionisao u ovom slučaju.

I ja sam čekao da on nešto osvoji jer je toliko puno izgubio da je pozajmio pare od mojih napojnica. Da nisam ostao, on se sutradan ničega ne bi setio i ja nikada ne bih dobio svoje pare. Odjednom, slot mašina je otpevala pesmu i ispljunula gomilu novčića. Jozef mi je dao gomilu bez brojanja. Mora da je bilo oko 200 zlota, a dugovao mi je sto.

- Koliko se razumeš u kompjutere? pitao me je, odjednom odlično raspoložen.

- Koliko i svako drugi, odgovorio sam.

- Ajde da mi pomogneš. Ti si pametan, ovi jebeni idioti ne znaju ništa - rekao je pokazujući na njegove pomoćnike. Otišli smo gore dok su se prostitutke spremale da krenu.

Tavan je u suštini bio jedna velika gomila crvenih stolica, osim jednog stola na kome je bio stari PC. Jozef me je pitao da iskopiram njegove rođendanske slike sa aparata na kompjuter i imejlom ih pošaljem nekome. Sedeo je pored mene užasno uzbuđen, poput dečaka koji se sprema ocu da pokaže nagradu koju je osvojio. Kada sam kliknuo "copy" , njegove tamne oči su preletale zimeđu monitora i mog lica.

Bilo je 15 slika, sve napravljene u velikoj dnevnoj sobi. Par onesvešćenih golih žena, prazne flaše, jastog i delovi nečega što je verovatno bilo pečeno prase su bili razbacani po sobi. Sve slike su bile varijacije iste teme: gomila polu-golih tipova, trojke, detalji muških genitalija, nasmejano lice žene sa masnicom na oku. Jedna slika se izdvajala: Jozef, go, stoji pored prijatelja – obojica se smeju za kameru. Dve žene im puše dok Jozef drži veliku svinjsku nogu, a njegov prjatelj Kalašnjikov. Stavio sam slike u mejl i nisam ništa rekao. Jozef se nacerio i rekao: "Imao sam žurku, za moj rođendan."

PATRICJA

Patricja* je imala 18 godina, smeđu kosu do ramena, telo modela i blago iskrivljene zube. Nije bila najbistrija, ali je bila u redu. Bila je prva koja je provalila da niko nije dobijao pravu platu i vrlo smelo je delila ovu sumnju sa šefom. Postala bi agresivna i zahtevala više para od njega pred mušterijama. Kad god bi se to desilo, Jozef bi je odveo na gornnji sprat i oni bi nestali na pola sata. Uvek bi se vratila umirenija i blago potrešena. Nakon svakog od ovih privatnih sastanaka ona bi zaboravila na finansijsku nepravdu.

Ona je jedna od nekoliko žena koja je od Jozefa dobijala poštovanje umesto udaraca. Ponekad bi on odabrao nekoga i bio dobar prema njima. Ali njegova slabost prema određenim ljudima ga nije sprečila da siluje konobarice ili razbije glavu svoje devojke o haubu taksija. Većina devojaka, poput Patricje su dale otkaz nakon mese ili dva, ponekad nakon što bi jedan od Jozefovih odvratnih prijatelja sputio ruku na njih. I nakon nekog vremena bi one postale menadžerke drugih barova. Znale su šta žele i šta su morale da urade da bi to dobile.

KEROL

Kerol* je bio dečak iz malog grada – potpuni grupak, ali sa dobrom dušom. Radio je kao kuhinjski potrčko. Jednom je napravio pauzu u baru pored, ali je ostao duže nego što je trebalo zato što je u toku bio bitan meč. Kada se vratio, šef i njegov kolega su ga izvukli iz kuhinje i prebili ga ko psa pred mušterijama. Ipak su pazili da ga udaraju tako da mu ne ostave nikakve tragove na licu. Nikada ranije nisam video tako nešto. Nisam se zauzeo za Kerol niti je iko od mušterija ili osoblja.

Karol se izvinuo šefu i vratio se na posao. "Prijavi ga, beži odavde, uradi nešto", rekao sam mu – pažljivo da me ne čuju. Odbio je jer je verovatno želeo nešto da postigne u životu, a Jozef je imao veze koje će mu to obezbediti. "On je takav, nije strašno", rekao je. "U svakom slučaju", nastavio je, "šef policije ovde pije kafu na račun kuće pa kome ja to da prijavim uopšte?"

Imao je pravo: Policija nikada nije dirala Jozefa, a nije ni gradska vlast kojoj je dugovao više hiljada stotina hiljada. Taj im je nekako promakao, dok se šef rado žalio lokalnim novinama o visinama rente koje ga finansijski uništavaju.

MUŠTERIJE

Yangtze je, naravno, privlačio prilično zanimljive mušterije. Poput Jareka * – lopova koji bi vam uvek ponudi potpuno novu dizajniranu jaknu po specijalnoj ceni samo za vas. 'Kralj cigana'*, šef lokalnog Romskog podzemlja bi takođe svratio s vremena na vreme. Visok preko 180cm sa više od 160kg, prekriven zlatnim lancima i uvek nosi trenerku i kaubojski šešir. Uvek bi oko sebe imao četiri do sedam sumljivih momaka između 12 do 17 godina. Oni bi obavezno imali kosu punu gela i Lakoste majice koje su najverovatnije kupili od Jareka. Momci su bili uvek niži od kralja i puno su kukali.

Takođe su nam dolazile neke buđave pop zvezde i lokalne pseude-poznate ličnosti koje su se pojavljivale u sranje rijaliti TV emisijama. Svi su se ponosili što poznaju Jozefa, ali meni nije bilo bitno čiju povraćku sam čistio iz toaleta. Samo sam želeo da odem na letovanje.

§

Jozef me nikada nije udario niti mi je pretio životom. Ali su me iznenadili trenuci kada se drao na mene samo da bi se nakon nekoliko trenutaka vratio da se izvini. Nekad bi objasnio svoje ponašanje, pohvalio me ili sprečio svoje pomoćnike da me ismevaju. Verovatno je imao ozbiljne psihičke probleme i neku vrstu poremećaja manipulacije. Dodajte nenormalne količine droge, brutalnosti i bezakonje tom koktelu i dobićete pravu sliku.

Yangtze i La Fortuna više ne posluju u staroj formi jer je Jozef u zatvoru zbog nanošenja telesnih povreda i pokušaja silovanja. Imena i enterijeri koji su ih zamenili su promenjeni, ali je jasno da je ista vrsta ljudi iza njih. Ponekad ih viđam na ulici kako se međusobno pozdravljaju, parkiraju svoje žute Hamere nepropisno i svima se smeju u facu. Možda će uskoro tražiti pomoć u kuhinji.

*Imena autora, ljudi i restorana u ovom članku su promenjeni.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu