Ona lovi duhove već 30 godina

Ursula Bielski dokumentuje i zapisuje paranormalne aktivnosti već 30 godina. Razgovarali smo sa njom o duhovima, njenoj karijeri i o tome kako je biti žena u parapsihologiji.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na Broadly

Kada se bavite paranormalnim, to znači da imate najbolje anegdote sa posla. Prema rečima Ursule Bielski, slavnog lovca na duhove iz Čikaga, jednom ju je bezglavi duh sledio kući posle posete Hal Hausu, ukletoj zgradi u kvartu po imenu Nir Vest Sajd. "Bilo je četiri sata ujutro. Čovek mi je stajao na grudima, stvaran kao vi ili ja. Njegovo telo se završavalo kod vrata", kaže ona. "Spavala sam na kauču četiri dana posle toga."

Sa 47 godina, Bielski već preko 30 godina snima i zapisuje paranormalne aktivnosti u široj oblasti Čikaga. Kako sama kaže, njen ulazak u svet lova na duhova nije previše iznenađujući. Odrasla je u ukletoj kući u čikaškom kvartu Nort Senter, gde je redovno čula korake i osećala prisustvo nevidljivih stvari. Njen otac, penzionisani policajac, takođe je odigrao veliku ulogu u njenoj karijeri. "Mrzela sam da idem u školu", priznaje ona smejući se. "Moj tata, koji je bio zadužen da me nosi tamo, nije me uvek terao da idem."

Umesto toga, vodio ju je na svoja omiljena mesta, gde je prisluškivala njegove razgovore sa prijateljima i saznavala istorijat uklete prošlosti Čikaga. Ispričala nam je priču koju je čula u policijskoj stanici u Maksvel Stritu, danas sedištu policije kampusa na Univerzitetu u Čikagu. "Ulazila bih tamo, sedela na pultu šefa smene i slušala razne njihove priče. A oni bi često pričali o podrumskom zatvoru, koji je bio ozloglašen zbog nečuvenih uslova u kojima su zatvorenici nekada davno tamo držani. Pričali su o tome kako su još sedamdesetih slušali vriske i zapomaganja iz podruma gde su ti zatvorenici držani."

Još jedan rani susret sa duhovima u kraju dogodio se kada je imala šest ili sedam godina. Otac ju je doveo u Čets Melodi Laundž, prčvarnicu u obližnjem gradiću Džastisu. Tu je prvi put čula priču o Vaskrsloj Meri, za koju se pričalo da je duh mlade autostoperke. "Sedela sam tamo sa čašom 7-Up-a natrpanom trešnjama u ruci, a moj tata i barmen su pričali o liku koji je došao u bar dan ranije. Kleo se da je usput pokupio devojku koja je nestala iz kola dok je ulazio u grad."

Bielski je diplomirala istoriju na Benediktinskom univerzitetu u Lajlu, u državi Ilinois, nakon što joj je majka zabranila da se bavi glumom. Tamo je postala asistent-istraživač za studenta psihologije kog je zanimala parapsihologija, studije paranormalnih aktivnosti. Ona mu je radila pripremu za eksperimente i istraživala uklete lokacije po Čikagu, što su bila iskustva preko kojih je usavršila veštinu sakupljanja podataka i stekla sklonost ka paranormalnim studijama.

Kasnije je osnovala kompaniju za ture po ukletim lokacijama pod imenom Chicago Hauntings Tours i počela da objavljuje knjige o paranormalnim aktivnostima u gradu. U svojoj knjizi "Ukleta mesta Čikaga", ona navodi istorijat Vaskrsle Meri, duha iz Čets Melodi Laundža, i vivisecira svedočanstvo svedoka koji tvrdi da ju je video. Ona izlaže teoriju da duh pripada Ani Norkus, devojci koja je stradala u saobraćajnoj nesreći 1927. godine.

Na sličan način ona analizira istorijske spise o Hal Hausu, izvoru bezglave sablasti koja se pojavila u njenoj spavaćoj sobi. Nakon što ju je 1881. godine osnovala napredna aktivistkinja po imenu Džejn Adams, Hal Haus je pružala obrazovne usluge i obuku čikaškoj radničkoj klasi. Nedugo pošto je osnovana, posetiteljke ustanove su počele da tvrde kako viđaju bebu sa rogovima i papcima među njenim ogromnim zidovima od cigala. Neke su tvrdile da je pripadala ženi koja je pretrpela toliko zlostavljanja od muža da je rodila đavolovo dete. Da bi objasnila šta se desilo, knjiga Bielske bavi se i dnevnicima Adamsove, koja piše da su ove žene svedoci možda koristile priču o bebi kako bi bolje razumele patnje koje su same morale da trpe u sopstvenim životima.

Povezujući savremene susrete sa duhovima sa ljudima, mestima i trenucima u istoriji Čikaga, rad Bielske ukršta njegovu prošlost i sadašnjost. Ali ova rođena stanovnica Čikaga, koja poreklo vuče od poljskih i čeških zajednica u gradu, istovremeno je nešto više od živog arhivara mrtvih. Kada govori, čujete kako u karakterističnom lokalnom akcentu razvlači samoglasnike, ali i njenu ljubav prema ukletim zgradama oko kojih je odrasla. To je podsetnik da se u njenom radu ogleda i njena lična istorija.

Kad ne vodi ture ili sakuplja priče o duhovima, Bielski vodi prave paranormalne istrage. Parapsihologija ima problematični odnos sa naučnim svetom. Teško je ponoviti rezultate parapsiholoških eksperimenata, tako da je naučnici u najboljem slučaju smatraju sumnjivom oblašću. Ta kritika ne može da pokoleba Bielski, koja tvrdi da ne treba da očekujemo da se paranormalno ponaša prema normalnim pravilima. Umesto toga, treba da iskoristimo najširi dijapazon mogućih alatki da bismo saznali sve što možemo.

I, kao i u svim drugim profesijama, alati njenog zanata su se sa vremenom menjali. Osamdesetih godina, istražitelji bi posuli puder za bebe kako bi otkrili otiske stopala duha ili razapeli meredov preko vrata da bi znali je li nešto ušlo u prostoriju. Sada koriste laptopove i sofisticirane mikrofone da zabeleže kretanja i zvukove koje proizvode duhovi.

Jedna od njenih omiljenih alatki je truba duhova, cev koju paranormalni istražitelji koriste da pojačaju glasove sablasti. Bielski mi priča o snimku napravljenom uz pomoć trube koju je ponela sa sobom u Bačelors Grov, groblje udaljeno na sat vremena od Čikaga i lokaciju nekoliko samoubistava i nerešenih ubistava u proteklom veku. Ona je usmerila mikrofon ka trubi i iznenadila se kad je poslušala snimak kasnije: preko zvukova Bielski i njenih kolega kako normalno razgovaraju čuo se glas koji se ne seća da je čula tada na groblju.

"Bio je to glas Majkla, jednog od istraživača koji je bio sa nama", kaže ona. "To je njegov glas, vrlo se jasno čuje. Međutim, mi smo u tom trenutku bili sa jednim drugim istraživačem, Danijelom. I kroz trubu čujete Majkla kako čisti grlo, veoma grubo." Tu joj glasa pada za oktavu i oči joj se šire. "I onda on kaže: 'Danijele! Obraćam ti se sada! Danijele!' A u pozadini snimka, čujete sve nas kako istovremeno vodimo prijatan razgovor."

Bestelesni glas u Bačelors Grovu je podsetnik da stalna izloženost paranormalnom sa sobom nosi i određene rizike. Bielski prepričava incident na groblju koji se pojavljuje u njenoj novoj knjizi Ukleti Bačelors Grov (Izdavač: Makmilan). Ona i lokalni istoričar posetili su groblje noću kako bi napravili neke snimke. Kada su bili spremni da pođu, utvrdili su da ne mogu. Uprkos tome što je groblje malo i što je njen vodič dobro poznavao lokaciju, potpuno su se izgubili na četiri sata. "Uporno smo viđali automobile kako prolaze i svetlo kuća kroz drveće, i mi bismo pošli ka njima. A kao da nas je progutao vakuum. Tamo nije bilo ničeg." Ona zastaje. "Posle nekog vremena, shvataš da te nešto zafrkava."

Mrtvi nisu jedini izvor nevolje. Bielski tvrdi da ljudi potcenjuju njene sposobnosti kao istražiteljke paranormalnog samo zato što je žena. Kao i u slučaju drugih nauka, parapsihologija se tesno vezuje za muškarce. Žene se, pak, vezuju za vidovnjačke sposobnosti zbog njihove osećajnosti i subjektivne a ne naučne analize. "Kad ljudi čuju čime se bavim, oni automatski pretpostave da sam vidovita ili medijum, da posedujem te takozvane ženske sposobnosti." Bielski insistira na tome da ona nije nijedno.

Pišući i učeći druge o paranormalnom, Bielski želi da dopre do najšire moguće publike kako bi se postarala da dosadašnja saznanja o ukletoj prošlosti Čikaga ostanu sačuvana. Njena logika je da će njeno podsećanje na duhove grada istovremeno da ih umiri. "Sve te lokacije koje posećujemo na mojim turama, to su mesta na kojima ne postoji spomenik, nema spomen-ploče, statue, nema nikakvog oblika komemoracije. I tako, što se vi više trudite da prikrijete te stvari, to će mesto biti još ukletije."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu