Fotografija

Intimno i ljudsko lice beogradskih blokova i brutalističke arhitekture

Mladi poljski fotograf Pavel Staržec uhvatio je intimno i ljudsko lice beogradskih blokova i njihove brutalističke arhitekture iz vremena bivše Jugoslavije.

pisao TEKST: Lazara Marinković; FOTOGRAFIJE: Pawel Starzec
15 Jul 2016, 10:52am

Sve fotografije: Pawel Starzec

Drugačiji pogled na Istočnu kapiju Beograda, soliter poznat kao Rudo. Sve fotografije: Pawel Starzec

Futurističke i gotovo nadrealne fotografije "Star Trek arhitekture Beograda" - Geneksa, Istočne kapije, novobeogradskih blokova i drugih istaknutih zdanja socijalističkog modernizma - nedavno su postale viral i svojim monumentalnim minimalizmom zadivile internet. Gledajući u iste sive betonske konstrukcije, mladi poljski fotograf Pavel Staržec video je drugo, intimnije i prvenstveno ljudsko lice beogradskih blokova, oronulo pod teretom vremena i raspadnutih sistema.

Za radoznalog i multitalentovanog Staržeca, fotografija je samo jedna komponenta njegovog rada. Živi i radi u Varšavi, ima 23 godine, a ovim vizuelnim medijumom bavi se od kako zna za sebe. Poslednjih šest godina radi na kompleksnim i ozbiljnim dokumentarnim projektima, sve dublje ulazeći u domen vizuelne sociologije i komunikacije. Kao što možemo naslutiti gledajući fotografije iz serije "Beton", njegov specifični stil dolazi iz dokumentarističke ideje "bezizrazne" (deadpan) fotografije, inače snažno povezne sa radom američkih "novih topografa". Inspiraciju i uzore nalazi u radovima kultnog Džoela Sternfelda, majstora dokumentarnog storitelinga Aleka Sota, umetnika novije genracije Majka Brodija, ali i iz brojnih amaterskih foto blogova.

Član je nezavisnog kolektiva Azimuth Press, posvećenom produkciji foto knjiga, fanzina, organizacijom radionica, predavanja i ne-akademskih edukativnih programa o fotografskoj naraciji. Pavel je i jedna polovina Mazut dua - andergraund muzičkog projekta prljavog tehna i power elektronike koji mu, uz njegov opskurni lo-fi analog tehno solo projekat Centralia, služi kao neka vrsta izduvnog ventila. "Uostalom, ko nije želeo da bude u bendu?".

Iz Staržecovog opšteg interesovanja za bivšu Jugoslaviju proizašao je i projekat "Beton", prelepa, slojevita studija brutalističke i posleratne arhitekture Beograda, ali i života koji se među ovim naizgled hladnim i surovim zdanjima i dalje odvija, decenijama posle raspada sistema u čijem duhu je izgrađena.

Kakvu mu je priču prenela brutalistička arhitektura Beograda i kako mu je baš beogradski beton zapao za objektiv, Pavel Staržec govori u razgovoru za VICE Srbija.

VICE: Kako je nastao "Beton"? Šta ti je bila glavna inspiracija i zašto si izabrao baš ovu temu?

Pavel Staržec: Kao osoba sam vrlo istraživački orijentisan i više volim da sam ugovaram, čitam i prikupljam što je više moguće informacija. Dok sam išao u srednju školu, prijatelj mi je otkrio jugoslovenski post-pank i bio sam potpuno zadivljen. Čak sam odlučio da studiram srpski i hrvatski, ali se na kraju ipak prebacio. Pokušavajući da pronađem neke polazne tačke za način prenošenja priče o bivšoj Jugoslaviji, proučio sam gomilu materijala kao i neke vizuelne, jugonostalgične postove na Tambleru i pronašao razglednicu Ruda [solitera Istočne kapije Beograda]. Bio sam radoznao, pa sam po povratku iz Bosne, gde sam radio na jednoj većoj priči, svratio u Beograd da istražujem. Većina mojih radova proizilazi iz čiste znatiželje - šta i kako, kada i ko. Otišao sam do Ruda, pa do zgrade Geneksa, a onda sam ipak odložio voz za povratak kući i ostao još neko vreme u Beogradu.

"Rudo" soliteri u daljini - Istočna kapija Beograda, još jednom iz drugačije perspektive.

Kako je zapravo izgledao tvoj rad na projektu?

Kao što sam pomenuo, "Beton" je bio neka vrsta bega iz težeg i ozbiljnijeg projekta, Makeshift, na kojem još uvek radim u Bosni. Znao sam nešto malo o jugoslovenskoj posleratnoj arhitekturi, ali su me veličina i opšte stanje [objekata] potpuno impresionirali, pa sam proveo nekoliko dana samo u šetnji i razgledanju. Čitav projekat Beton, u formi u kakvoj funkcioniše sada, urađen je u dva dela, 2013. i 2014. godine. Drugi put je bio više usmeren ka konkretnom cilju, uradio sam dosta istraživanja o stvarima koje su nedostajale, tražio neke dozvole za snimanje (kao recimo za zgradu VMA - pristali su, ali je odgovor stigao nedelju dana pošto sam se vratio kući).

Muzej savremene umetnosti u Beogradu zatvoren je od 2007. godine. Rekonstrukcija još uvek nije završena i pratile su je neregularnosti u tenderu, smene vd direktora, navijanje časovnika za svečano otvaranje i ponovno odlaganje. Novi tender je raspisan u martu 2016. ali nisu date informacije o rokovima, početku radova niti datumu otvaranja.

Kako je na tebe uticalo ovo celokupno iskustvo? Da li te je nešto pozitivno ili negativno iznenadilo u društvu i kulturi u Srbiji?

Živim u sličnom bloku iz komunističke ere, sa mog prozora vidim samo druge blokove, većina njih je potpuno identična. Verujem da je za sve ovakve lokacije "betonski geto" jedan od mogućih narativa. Ali to je glupost, geto ne proizilazi iz arhitekture, već iz strukturalnog raslojavanja društva. Ne možete kriviti mase ljudi koji žive tamo za opšti nemar nekog mesta kojim niko odozgo ne zna kako da upravlja.

Jako mi se dopalo gostoprimstvo na koje sam naišao; neko me je pozvao u svoj dom u jednoj situaciji kada sam bio de facto uljez. Sa druge strane, još uvek se pitam zašto je Muzej savremene umetnosti još uvek prazan. Znam celu priču, ali ipak - ova zgrada je jedno od glavnih obeležja Beograda.

Neočekivano gostoprimstvo u blokovima. Dok je Pavel tragao hodnicima jedne zgrade da bi našao dobar pogled, jedna žena je otvorila vrata, pozvala unutra i ponudila mu nešto da popije, umesto da ga, kao što je očekivao, otera iz zgrade.

Šta su ti bili najveći izazovi?

U celini, bio je to veliki izazov za mene - u Bosni, dosta radim u mestima gde su izvršeni jezivi zločini nad civilnim stanovništvom, a odmah posle toga, bio sam u Beogradu, u najdivnijem hotelu na svetu, u gradu gde je sve toliko sumanuto da sam se čak kladio sa prijateljem da će Beograd biti novi Berlin za 10 godina. Ono što me je nedavno iznenadilo bili su komentari ljudi na Fejsbuk strani magazina Calvert Journal [gde je objavljen članak o projektu] - ljudi izgleda smatraju da nešto kritikujuem ili ne razmumeju termin "brutalistička [arhitektura]" ili se fokusiraju na samo na činjenicu da sam slikao nekadašnji Generalštab u Nemanjinoj ulici. Tako da, vizualizovati nešto je neutralno, a ja jednostavno želim da ispričam priču o nečemu i lično sam bio više pozitivno nego negativno nadahnut oko cele ove priče.

Generalštab.

Da li si fotografije "Betona" izlagao negde i da li planiraš da ih još negde prikažeš?

"Beton" je prikazan 2015. u Žešovu, u sklopu kolektivne izložbe, čiji je kustos bio Martin Gorčakovski. Za sada, nemam planove da radim još nešto sa ovim projektom, ali bih voleo da ove godine opet dođem u Beograd i pokažem sva ova mesta mojoj devojci. Onda ću verovatno da napravim i neke nove fotke? Ko zna.

Na kraju, kakvu ti je priču ispričao beogradski beton o gradu i njegovim ljudima?

Ukratko - uvek pij rakiju kada ti je ponude. A malo duže - sva arhitektura izgrađena tokom bilo kog režima je manifestacija njegove moći, i fizičke i simboličke. Jugoslovenski brutalizam je bio poziv na moderno doba, ali i stambeni projekat za narodne mase. Bez obzira na to kako je ideja realizovana i kakvu je moć trebalo da nosi, na kraju, kada se sistem raspadne, ono što ostaje je njegov proizvod, konstatno i iznova adaptiran, od ljudi i za ljude.

Hvala ti, Pavele.

Pogledajte još fotografija iz serije "Beton", a saznajte o Pavelovim ostalim radovima na njegovom sajtu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu