Fotografija

Zašto je ovim mladim ljudima važno da volontiraju na Prajdu

Ovo je moj način da pokažem da sam ponosna na sve svoje prijatelje koji preživljavaju svaki dan kao gej osobe u Srbiji. Pa, bar ovoliko ja mogu da uradim jedan dan.

pisao Lazara Marinkovic
20 Septembar 2016, 5:20am

Foto: Lazara Marinković

Volonteri i policija na punktu za ulazak na Prajd šetnju kod Trga Slavija. Sve fotografije: Lazara Marinković

Već je treća godina za redom kako se u Beogradu održava Prajd šetnja. Zbog visokog rizika od huliganskih napada na učesnike, fizičkog nasilja i uništavanja javne i privatne imovine, oko 5.000 policajaca je, još jednom, obezbeđivalo učesnike Prajd šetnje 18. septembra u centru Beograda.

Na Prajd je, iz više razloga, teško doći. To dokazuje jako mali broj samih LGBT ljudi iz Srbije na šetnji, dok su većinu učesnika činili novinari, političari, strejt saveznici i prijatelji, kao i strane diplomate i aktivisti. Na društvenim mrežama i pojedinim tabloidima i dalje se forsira spin da "pederska parada" košta pola miliona evra, umesto istine - da toliko košta odbrana od nasilnika koji žele da uništavaju imovinu i fizički napadaju ljude iz mržnje. Sveopšta tenzija, strah od batina, strah da će biti označeni, a zatim proganjani i maltretirani, strah da će ih porodica odbaciti ili da će ugroziti položaj na poslu ukoliko ih neko vidi tu - neki su od glavnih razloga zbog kojih mnogi ostaju u svoja četiri zida.

Postoje i oni kojima je jako važno da učestvuju u Prajdu. Kao volonteri, ovi mali "zupčanici" pomažu da se Prajd šetnja desi. Oni stoje na ulaznim punktovima dok učesnici pristižu, upućuju ih na ulaze, daju potrebne informacije, dočekuju novinare, dele narukvice, bedževe i zastavice duginih boja i trude se da napeta atmosfera bar malo bude opuštenija.

Neki volontiraju prvi put, neki su tu više godina, neki su strejt, neki nisu i svi zajedno čine Prajd šetnju mogućom. Sve ih spaja želja da budu deo promene i da doprinesu da svi budemo jednaki.

Uoči treće Prajd šetnje, obišli smo volontere na njihovim radnim mestima i popričali o tome zašto im je Prajd važan i zbog čega ulažu svoje vreme i snagu u ovaj, za veliki broj naših sugrađana, nažalost, omraženi događaj viskog rizika.

Nataša, volontira četvrti put

Prvi put sam došla na Nedelju ponosa kao gost iz Bosne, ali sam se svakako trudila da povremeno nezvanično volontiram sa svojom devojkom koja je tad prvi put volontirala. Volontiranje je nešto što me ispunjava, a volontiranje na Prajdu se posebno izdvaja. Energija je neverovatna.

Volim i želim da budem deo promene, na bilo koji način. Kada je Prajd u pitanju, svima uvek preporučim da prvo dođu da volontiraju tokom Nedelje ponosa. Nekako se tokom tih šest dana oslobodiš bilo kakvog straha koji je možda postojao, upoznaš predivne ljude, osetiš tu pozitivnu energiju koja ti da snagu da ideš dalje. Svake godine, ekipa zadužena za volontere svima nama kaže da slobodno možemo da odustanemo od volontiranja tokom šetnje jer shvataju da je mnoge ljude verovatno strah. Do ove godine, mislim da se broj volontera tokom šetnje u odnosu na Nedelju ponosa samo povećavao. To valjda govori nešto?

Svaki put kad razmisljam o tome zašto mi je Prajd bitan, osetim nešto što je nemoguće opisati. To je i sreća i ponos i ispunjenost i nada i ljubav, vidljivost i otpor tišini. Ako smo nevidljivi i ako se krijemo u naša četiri zida, zauvek ćemo i ostati u istim. Nikad se još niko nije izborio za svoja prava tako što je ostao skriven i nevidljiv. Tišina neće zaustaviti nasilnika.

Zoran, volontira šesti put

Aktivista sam i radim u organizaciji "Izađi" za podršku LGB osobama. Od prve godine smo gosti na Prajdu, zajedno sa našim volonterima.

Odluka da budem redovan na Paradi učvrstila se jer sam 2012. godine doživeo ulično nasilje. Dva puta su napadali organizaciju, a treći put su uhvatili mene i prebili. U tom trenutku mi nije bilo jasno da nečija mržnja može da ide toliko daleko, da ubije nekog. Napadači nisu uhvaćeni jer se ni ja nisam sećao izgleda, ostao sam bez svesti u jednom trenutku i oni su tada otišli. Imao sam blaži potres mozga, polomlljen nos, napuklu viličnu kost, teške telesne povrede. Meni je to dalo snagu da nastavimo da se borimo. Tada sam počeo da se aktivnije bavim LGBT aktivizmom.

Od samog Prajda mi je više važno kada bi moglo svakodnevno da se hoda ulicama, a da nema nasilja. Mislim i da LGBT osobe ne traže samo da se drže za ruku u javnosti, već ima dosta ljudi koji ne mogu normalno svakodnevno da se kreću ulicama, već su često napadnuti. Voleo bih da se Prajd jednog dana bude festival, a ne protest.

Danas kad volontiram na Prajdu, osećam se skroz opušteno. Nemam strah za sebe, već zbog drugih ljudi koji su došli.

Saša, prvi put volontira

Volontiram jer sam inače aktivista i hteo sam da vidim kakav je Prajd u "bekstejdžu". Živeo sam u inostranstvu i ovo je moj prvi beogradski Prajd. Želeo sam da upoznam nove ljude i da pomognem koliko mogu. To je bitno da bi Prajd prošao okej i da svima bude dobro. Bez volontera ni jedan ovakav događaj i ne može da se dogodi.

Ima svakakvih političkih razloga zbog čega je važno da se Prajd dogodi. Ljudima koji su homofobični i transfobični problem je što oni ne znaju da smo i mi ipak samo ljudi i da smo među njima, da svaki dan stoje pored nas u autobusu, čekaju red u pošti... Ako nas vide i vide da postojimo, možda će za par godina biti bolje.

Osećam se super, malo sam umoran, ali adrenalin puca i divno se družimo.

Maša, volontira tri godine

Počela sam da volontiram dok sam radila u Inicijativi mladih, ali čak i tada prisustvo na Prajdu nije bila radna obaveza. Kada je pre tri godine održan prvi uspešan Prajd nakon svih onih zabrana, bilo je užasno jezivo, imali smo okupljanje volontera u 6-7 sati ujutru, svima nam je bilo muka, niko nije mogao da jede, bilo nam je loše, tresli smo se. Kad smo izašli na ulice, shvatili smo da ti ljudi koji dolaze su podjednako uplašeni.

Nisam bila svesna koliko gej ljudi nisu slobodni u Srbiji dok nisam pitala gej druga kako se pozdravi sa dečkom kad se rastaju. Rekao mi je, "pa mi se pozdravimo kod kuće, izgrlimo se, a kada ga ispratim na stanicu samo se rukujemo". Meni je strašno i poražavajuće da osobu koju volim ne mogu da zagrlim i poljubim u trenutku kada se rastajemo.

Boraveći sa ljudima koji svaki dan izlaze na ulicu sa dozom straha, shvatila sam da ja kao hrišćanka, Srpkinja, strejt osoba u Beogradu, imam neke privilegije u odnosu na mnoge druge ljude. Ne bi trebalo da postoji takva vrsta razlike i to je jedna ogromna nepravda koju bih volela da ispravim. I opet, kao predstavnica strejt "ekipe", mislim da je važno da mi budemo ti koji ćemo se pre svega boriti da svi budemo jednaki.

Anđela, prvi put volontira

Celog života se i pasivno i aktivno bavim protiv homofobije i bilo kakve vrste diskriminacije. Naišla sam na prijavu na Fejsbuku, prijavila se, zvali su me i naravno da sam prihvatila.

Dobila sam skoro kolegenicu koja je lezbejka (ja sam inače strejt), i shvatila sam detaljnije iz njene priče kroz koje osuđivanje prolaze gej osobe i dobila sam želju da se aktivnije uključim u celu tu priču. Smatram da svako ima pravo na ljubav i da jednostavno ljubav nikome ne može da se zabrani i da se ospori. Ne znam kako bih se ja osećala da ne mogu da sa dečkom prošetam slobodno na ulici niti da ga poljubim gde ja hoću.

Mislim da je jako dobro što ima i strejt i LGBT volontera, od nas pedesetak mislim da nas ima oko pola-pola. To je neka kolektivna evolucija svesti, ipak se vidi neki napredak. Možda Prajd nije pravi način, možda jeste jedan od pravih načina, ali po mom mišljenju je trenutno najbolji.

Osećam se pomalo uplašeno, euforično, malo me puca adrenalin, ali zabavljamo se i verujem da će sve proći u najboljem redu.

Milena, prvi put volontira

Volontiram na Prajdu jer sam htela da se približim više zajednici. Već sam dugo autovana, a nisam učestvovala nikad ranije. Živela sam u inostranstvu i tamo učestvovala u Prajdu. Ako sam bila tamo, zašto ne bih i ovde. Meni je sve krenulo iz ličnog. Učestvovanje u Prajdu je bitno, ovde je sve to teže, ali zato je još i bitnije. Novo je, ljudi se plaše da se pridruže. Što više nas krene, to će biti sve bolje i bolje.

Meni kao autovanoj gej osobi Prajd znači mnogo, da se prošetam sa ljudima koji me podržavaju i koji pripadaju istoj zajednici. Da osećaš neki... pa, taj ponos, jer većinu godine ga ne osećaš. Živeti kao gej osoba u Srbiji je teško, nema podrške, a Prajd je bitan jer imaš bar taj jedan dan u godini kada osećaš neku zajednicu i neku podršku. Politički, važan je da se vidljivost malo podigne. Polako se napreduje, ali moraš nekako da kreneš.

Danas se osećam baš uzbuđeno. I dan pre je bila mala frka, da li će biti i kako će biti, ali svi ovde su raspoloženi, svi vole što su tu, svi su uzbuđeni i strastveni oko toga. Ponese te i stvarno se osećaš bolje, podigne te i jedva čekam da počne šetnja.

Slobodan, volontira šesti put

Ranije sam imao neku drugu vrstu poriva, sada mi je već navika. Meni je septembar mesec za Prajd, ova nedelja je meni praznik. Nisam imao nikakvih dilema da li da učestvujem.

Prvi put je bila potpuno drugačija situacija, želeo sam da se pojavim tu da zaštitimo manjine koje su po meni bile jedne od najugroženijih. Lična motivacija mi je da svojim primerom pokažem da možemo da živimo zajedno, da treba da se pojavimo ovde. Smtram da je to najbolji poziv mojim prijateljima i mojoj rodbini da se uključe u celu ovu priču.

Mislim da je LGBT+ zajednica udarna pesnica protiv diskriminacije različitih vrsta, homofobije, rasizma... Smatram da treba podržati sve aktivne pojedince, bilo da organizuju ovakve događaje ili se na nekom ličnom planu bore za bolje društvo.

Dok ovde volontiram osećam se skroz opušteno, jedina briga mi je da li imam dovoljno vode.

Jana, treći put volontira

Malo pre nego što sam prvi put volontirala na Prajdu postala sam aktivistkinja Inicijative mladih za ljudska prava. Meni sve dolazi iz poriva da uradim nešto. Ako imam stav o nekom pitanju, problemu kao što su LGBT prava, logično mi je da uradim nešto ako mogu. Volontiranje na Prajdu je nešto što mogu da uradim.

Prve godine me je bilo malo i strah, tada je bilo i mnogo više policije. Mi se sada borimo da Prajd za nekoliko godina bude onako kič i kemp kao što Prajd i treba da bude, da širi univerzalne poruke o ljubavi i toleranciji i da može da dođe ko god hoće.

Prajd je važan kako bi ustanovili da to jeste normalno i da neke buduće generacije nemaju problem koji je postojao i 2001. godine kada su prebijali ljude i koji imamo i danas. Ulažemo u budućnost, bukvalno.Da bi se i tokom ostataka godine smanjilo nasilje i netrpeljivost prema LGBT ljudima potrebno je i da institucije - vlada, policija i pravosuđe odreaguju kako treba. Prosto, da ljudi koji krenu da nešto loše urade, znaju da ne smeju, odnosno da će snositi posledice. Mi moramo da budemo slobodni i bezbedni, to je naše pravo i to se ne raspravlja.

Kada kreneš da polemišeš sa ljudima shvatiš da oni zapravo nemaju problem sa Prajdom već se taj problem vrati na ono bazično - da li su LGBT ljudi bolesni, što znači da je potrebno mnogo više edukacije o nekim osnovnim stvarima.

Jelena, drugi put volontira

Volontirala sam prošle godine, bilo je zabavno i lepo. Tako mogu da doprinesem Prajdu i zato sam se opet prijavila.

Mislim da je ovo dan kada svi treba da pokažemo koliko smo solidarni sa gej zajednicom iako možda sami ne pripadamo njoj. Ovo je moj način da pokažem da sam ponosna na sve svoje prijatelje koji preživljavaju svaki dan kao gej osobe u Srbiji, pa, ovoliko ja mogu da uradim jedan dan.

Mislim da je Prajd važan da bi u javnost dospela ta tema. Možda bode oči, ali je to način da se o tome više priča. Kao što se na Dan žena dan priča o pravima žena, ovo je taj dan kada se priča o pravima LGBT ljudi. Danas se osećam veselo, srećna sam što sija sunce.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu