Košarkaški revolveraši kojih više nema

Tamo negde na početku dvadeset i prvog veka, u praskozorje nove evropske valute, sećam se kako sam jedne večeri pio pivo sa drugarom i nekako dođemo na temu nemačkih maraka kojih više nema. Kako mi je tad rekao, materijalni status (izražen, jakako, u markama) je tokom devedesetih imao jednu jako prostu gradaciju - "stomaraka", "iljadumaraka" i "mmmilionmaraka" (sve pročitati tvrdim novobeogradskim naglaskom). Prvi termin značio je da imaš nešto para, drugi termin da si pri parama, a treći da si bogat. Sve ono između bilo je manje-više nebitno.

Godinama je i ocena košgeterskih sposobnosti u košarci funkcionisala nekako slično. Deset poena bio je znak da si se nominalno pojavio na meču. Dvadeset poena - to je već partija. A trideset, e, brojka sa tri u prefiksu te je već odvodila u novinske naslove. Bilo je to neko drugo vreme, kad su se utakmice rutinski igrale na 100+ poena i odbrane nisu poznavale ovako kompleksne šeme kao danas. "Igrač zadatka" je davao desetak poena, a prva vedeta je neretko brojala i do četrdeset po potrebi. Prelistajte, recimo, neke novine iz osamdesetih dok je pokojni Dražen Petrović igrao za Cibonu - novinari će u izveštajima umeti da kažu da "nije bio u elementu" ako je postigao tek dvadeset i pet-šest poena. Danas bi se ova brojka na jadranskim terenima okarakterisala kao "eksplozija".

Odakle mi sve ovo pada napamet? Pre neki dan, naš veliki savremenik i (ne)zvanični hroničar košarkaškog kluba Crvena Zvezda Žarko Dapčević-Daba napisao je tekst o dvadeset i četvrtoj godišnjici prvenstvene utakmice u kojoj su snage odmerile Vojvodina i Crvena Zvezda. Utakmica k'o utakmica, Zvezda je pobedila 105-96 i odnela bodove iz ravnice, ali sve to pada u drugi plan naspram činjenice da je na tom meču današnji tim menadžer Zvezde i reprezentacije Srbije Nebojša Ilić uterao "slaninarima" čak 71 poen. Slovima - sedamdeset i jedan.

Stanite sada malo i razmislite o tome. Sedamdeset i jedan poen? To je pola koša više od cele ekipa Karpoš Sokola koja je u ponedeljak izgubila od Zvezde u Pioniru. Kako, dovraga, neko da toliko poena na takmičarskoj utakmici? Svi ste sigurno čuli da je legendarni Vilt Čembrlen svojevremeno strpao "stotku" nekim nesrećnicima, a ne tako davno imali smo i osamdeset i jedan poen Kobija Brajanta, ali dobro, to je NBA - tamo i danas viđamo partije od četrdeset poena više nego redovno, i tu ove evropske norme ne važe.

Daba u detaljnom prikazu utakmice radi dodatnu disekciju statistike, u kojoj stoji da je Ilić čak četrdeset i jedan poen postigao sa penala (iz 44 pokušaja), dok je ostalo stiglo u vidu šest trojki i šest dvojki, uz ukupan šut 12/17 iz igre. Kada ovo imate pred očima, kristalno je jasno da se ovako nešto uopšte više neće ponoviti.

Zamislite, inače, samo na trenutak kako bi ovo bilo ispraćeno da su društvene mreže postojale pre dvadeset i četiri godine. Srbija bi gorela barem dvadeset dana nakon poslednjeg zvuka sirene - neki bi bacali čvrsto gorivo po sudijama, pitajući se kako je to jedan igrač otišao četres'četiri puta na liniju za slobodna bacanja, dok bi drugi umirali u guslarskim hvalospevima o crveno-belom snajperu.

Ali ove spekulacije ostavimo nekim drugima. Ovaj jubilej poslužio je pre svega da se zamislimo oko dve stvari - prva, koliko je zapravo dobar bio Neša Ilić u svojim igračkim danima, i druga, gde se dedoše ovakvi podvizi?

Prva stvar je relativno laka za predstaviti. Neša Ilić je za šutere bio ono što je Žarko Paspalj bio za krilne igrače - nezaustavljiva mašina za gorenje protivničkih mrežica. Iako je njegov opus ostao relativno nepoznat današnjim klincima, jer istorijske knjige pamte mahom reprezentativce te ere (prva konkurencija na poziciji mu je bio izvesni Danilović, na primer), treba reći da je Ilić itekako ostavio traga u domaćoj košarci.

Prvi trener nemačkog Bamberga Andrea Trinkijeri je u intervjuu za specijalizovani košarkaški portal MVP.rs izjavio kako su upravo ova dvojica njegovi omiljeni jugoslovenski igrači svih vremena. Potom je dodao kako je Ilić "mogao u poluvremenu da popuši dve kutije cigareta, vrati se i ubaci još trideset poena." Pre dve godine, Miroslav Berić mi je na pitanje kog igrača Zvezde je bilo najteže čuvati bez ustezanja odgovorio sa "Neša Ilić", dok je Svetislav Pešić svojevremeno izjavio kako je Ilić najtalentovaniji šuter sa kojime je ikada sarađivao (zajedno su osvojili kadetsko prvenstvo Evrope 1985. u Bugarskoj i svetsko prvenstvo za juniore 1987. u Bormiju. Takođe, Neša je bio najbolji strelac u Bormiju u sastavu gde su igrali Rađa, Kukoč, Divac i Đorđević). E sad, zašto Neša nikad nije ostvario ono što je izvesno mogao je neka druga priča (kojom ćemo se kad-tad pozabaviti).

A druga stvar… Hm. Druga stvar je isto relativno laka za objasniti. Nedugo posle Nešine simultanke sa Vojvođanima, desile su se tri stvari koje su promenile izgled evropske košarke. Prvo, Evroligu je nekim čudom osvojio Limož Bože Maljkovića, prototipna grajnderska evro-ekipa bez istaknute zvezde košgetera, ali sa čvrstom timskom koncepcijom i zategnutom odbranom. Drugo, Dražen Petrović, simbol košgeterskih osamdesetih, tragično je stradao u saobraćajnoj nesreći. I treće, krunu evropskog šampiona u košarci ponela je Nemačka Karija Pešića, verovatno prva "moderna" ekipa sa jasno definisanim ulogama i minimumom devijacija.

Posledice ovih događaja nisu bile momentalne - barem još deset godina smo gledali Kataša, Kutlaja, Naumoskog i njima slične - ali su polako, malo po malo, stvari počele da dolaze na svoje. Dvadeset i četiri godine nakon Nešinog čuda u Spensu, evropska košarka poprimila je gotovo šahovska obeležja, i vreme velikih strelaca definitivno je za nama. Treneri daju sve manje slobode svojim igračima, postavke su sve rigidnije, i sve je u znaku imperativa pobede - kako god ona to došla. Da neko šutne dvadeset puta na utakmici je već dovoljno retko. A što se postignutih poena tiče, "dvadeset je novih trideset" je nekakva krilatica kojom se slobodno možemo poslužiti. 30+ partije postale su bukvalno albino gorila evropske košarke. Znamo da postoje, ali se vešto kriju i retko ko ih je video uživo.

Dokaz da je era Galisa i Dražena definitivno otišla u nepovrat je i lista najboljih strelaca Evrolige. Od 2004. naovamo, prvi strelac elitnog evropskog takmičenja imao je samo u dva navrata više od dvadeset poena u proseku. Prethodne sezone, trofej "Alfonso Ford" poneo je bek CSKA Nando de Kolo, koji je sezonu završio sa 18.9 postignutih poena po meču. Primera radi, pomenuti Mića Berić je 2001. bio prvi strelac sa prosekom od 23.3. Devet godina pre njega, Nikos Galis je isporučivao čak 32.3 koša po utakmici.

Je li metaforična smrt strelca unapredila evropsku košarku? Teško je pričati o tome. Gledati kako igrač "hvata vatru", da nemušto prevedem popularnu englesku izreku, i pogađa šut za šutem definitivno ima svojih čari, ali nove, naprednije odbrambene šeme postavljene su bukvalno sa ciljem da se obuzda ovakvo ponašanje. Defanzivna taktička misao mnogo je uznapredovala u poslednjih deset-petnaest godina, a i napad je pratio nove i moderne trendove.

U današnjoj Zvezdi, recimo, nećete naći Nebojšu Ilića - ali zato imate barem šest igrača koji su u stanju da, ako situacija nalaže, postignu petnaestak poena i okrenu tok utakmice. Svega nekoliko ekipa na visokom evropskom nivou se danas oslanja na dominantne košgetere - Uniks iz Kazanja, recimo, uglavnom zavisi od dobrog raspoloženja Kita Lengforda, ali to je verovatno to. CSKA će naći načina da pobedi i ako De Kolo ne postigne svojih devetnaest. Timovi su, prosto govoreći, mnogo pažljivije struktuirani.

Ipak, svaki istorijski period ima neke svoje draži, i lepo je setiti se nekadašnjih vremena i nekadašnje košarke. Sedamdeset i jedan poen te novembarske večeri ostaće vredno svedočanstvo o tome kako je to nekada moglo, da jedan čovek, baš kao u starom kaubojskom filmu, uzme stvar u svoje ruke i lično reši ishod okršaja. Ali i revolveraši su danas prisutni samo u istorijskim udžbenicima. Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu