Sport

Bokserke koje su izboksovale pravo da budu profesionalke

Posle brojnih tužbi, Komisija za boks države Njujork je tek 1978. godine konačno počela da izdaje profesionalne licence bokserkama.

pisao L.A. Jennings
15 Jul 2016, 6:34am

Merijen „Tigrica" Trimijar (levo), Džeki Tonavanda (desno)

U oktobru 1974. godine, Merijen „Tigrica" Trimijar i Džeki Tonavanda su Komisiji za sport države Njujork podnele molbe za profesionalnu boksersku licencu. Priča se da su ove žene doživele ruganje, dok su prolazile kroz proceduru koja je za njihove muške kolege bila rutinska. Uprkos sarkastičnim komentarima nekih muškaraca iz publike, Tigrica i Džeki su bile uzbuđene, kao i mlada žena koja je primala njihove molbe, koja je elokventno izjavila, „Ovime sve počinje", kada je izdavala licence ovim dvema ženama. Ali Džeki, Tigrici, ili bilo kojoj bokserki koja je želela da postane profesionalka u sedamdesetim, nije bilo lako. Komisija za sport države Njujork je jednoglasno odbila Tigricinu i Džekinu molbu za licencu, pozivajući se na pravilo broj 205.15, u kome piše da „Nijedna žena ne može da dobije licencu za boksera ili sekundanta, niti da dobije licencu za rvačke mečeve sa muškarcima". Predsednik Komisije za sport države Njujork, Edvin Duli, je priznao da veruje da bi izdavanje licenci bokserkama „narušilo ugled ovog sporta kao 'muške umetnosti samoodbrane'". Ovo je priča o tome kako su se Džeki i Tigrica borile za svoje licence za profesionalni boks, dok su ih konstantno saletati institucionalizovani seksizam i hronični, podmukli rasizam.

Sportska komisija države Njujork je ovu borbu možda proglasila završenom, ali Džeki nije prestala da se bori za pravo da se takmiči profesionalno. Džeki se za pomoć obratila njujorškoj Komisiji za ljudska prava, žaleći se da joj je odbor ukinuo pravo da izdržava sebe, time što je odbio da joj izda licencu za profesionalni boks. Dulijeve reči su uključene u tužbu koju je Džeki Tonavanda podnela sudu, nadajući se da će joj to pomoći na sudu. Duli je tvrdio da bi „izdavanje profesionalnih bokserskih licenci ženama smesta uništilo ugled ovog sporta koji privlači ozbiljne ljubitelje boksa, i izvelo profesionalni boks na zao glas". Takođe je tvrdio da Komisija ima odgovornost da štiti boksere, i da bi dostupna oprema za bokserke bila „nedovoljna da ih zaštiti". Krijući se iza argumenta o bezbednosti i brige za dobrobit bokserki, Komisija je nastavila da odbija da izdaje profesionalne licence bokserkama i nekoliko godina je bila u sporu sa Džeki.

Pol Mitrano, čuveni bokserski promoter iz Bostona, koji je pružio Rokiju Marćanu prvu šansu, mislio je da bi prisustvo žena povećalo gledanost i zanimanje za slatku nauku boksa. Nisu se svi slagali s Mitranom. U osvit popularnosti Tigrice Trimijar i drugih bokserki, iskristalisala su se dva pristupa ženskom boksu. Jedni su bili oduševljeni novim mogućnostima za žene, dok su drugi osuđivali ženske uzurpatore koji su se infiltrirali u poslednji bastion striktno muške stvari. Ženski oslobodilački pokret je okrivljen za postojanje ženskog boksa, i mnogi muški novinari su se potrudili da istaknu svoje gnušanje prema feministkinjama i bokserkama. Nik Timeš je 1978. godine u Čikago Tribjunu napisao da misli da je ženski boks „grozan", i proizvod istog onog feminističkog pokreta koji je promovisao prava gejeva i abortuse. Za ljude koji idu na ženske bokserske mečeve je govorio da su ili „budale", ili su skloni nekoj vrsti perverzije.

Žene koje su tražile licence za profesionalni boks nisu prezale ni od čega da steknu pravo da boksuju. Iako su sredinom sedamdesetih u Mejnu, Konektikatu, i nekoliko drugih država žene stekle pravo na licence za profesionalni boks, država Njujork je nastavila da se odlučno protivi tome da ženama izdaje bokserske licence. Do 1977, u trinaest država je ženama dozvoljeno da boksuju, iako se u Kaliforniji i Nevadi to činilo pod strogim ograničenjima: ženski mečevi su bili ograničeni na četiri runde od po dva minuta, bokserke su morale da prođu rigorozne lekarske preglede, i obe bokserke koje učestvuju u meču su morale da potpišu sudski overenu izjavu da nisu ni trudne, niti imaju menstruaciju u trenutku održavanja meča. Kada su Tigrici Trimijar, Džeki Tonavandi, i Kler Pinijazik, još jednoj bokserki, odbijeni zahtevi za licencu u državi Njujork, bokserka Keti „Mačka" Dejvis je i sama počela da se zalaže za ukidanje ograničenja u ženskom boksu, ali je i sama izazvala kontroverze.

Ket Dejvis je bila dvadesetpetogodišnja bokserka lake kategorije, sa četrnaest pobeda i samo jednim porazom u svojoj bokserskoj karijeri. Živela je sa svojim menadžerom, Salom Algijerijem, bivšim bokserom sumnjive reputacije, i njih dvoje su 1977. godine osnovali žensku boksersku federaciju. Iako federacija nije zaživela, Mačkina karijera svakako jeste. U avgustu 1978. godine se pojavila na naslovnoj stranici časopisa Ring, sa naslovom, „Da li će ženski boks zaživeti?". Mačka je bila prva i poslednja bokserka koja se pojavila na naslovnoj stranci nekog velikog sportskog časopisa, sve dok se Kristi Martin 1996. godine nije pojavila na naslovnoj stranici Sports Ilustrejteda. Agresivna Mačkina kampanja da dobije dozvolu možda je pomogla i Džeki i Tigrici u njihovim borbama, ali među tim ženama nije bilo ljubavi. Mačka je bila plavuša, mršava, i stereotipno lepa; privlačila je mnogo više pažnje nego Džeki i Tigrica, koje su obe bile Afro-amerikanke.

Posle brojnih tužbi, Komisija za boks države Njujork je 1978.konačno počela da izdaje profesionalne licence bokserkama. Ovaj istorijski trenutak je zasenila drama između bokserki koje su dobile licencu. Kada je njujorška Komisija izdala prvu profesionalnu licencu za bokserke, dobila ju je Mačka, a ne Tigrica ili Džeki, koje su nekoliko godina pre Mačke počele da se bore za njih. I to je postao izvor animoziteta između tih žena, naročito kod Tigrice, koja je izazvala Mačku na borbu u prostorijama Komisije, na dan kada su licence konačno odobrene. Mačka joj je uzvratila, „Prvo moraš da naučiš da boksuješ", i njih dve su se očas dohvatile za gušu. Iako su neki ljudi mislili da je ta teatralnost bila smišljena da se skrene pažnja javnosti, i Tigricini i Mačkini promoteri su se kleli da animozitet među njima traje godinama.

I lako je uvideti razloge za netrpeljivost između Mačke i Tigrice, jer oba imena potiču iz porodice mačaka. Mačku su u vestima često opisivali kao gracioznu i lepu, dok su Tigricu i Džeki nazivali krupnim Amazonkama. Novinar Prentis Rodžers se u jednom članku pita da li je Mačka „Velika belačka nada", i ponovo je upoređuje sa crnom Amazonkom Tigricom. Rodžers rezonuje da je možda, u eri nepobedivog Muhameda Alija, jedina šansa da beli bokseri prekinu dominaciju crne rase u ženskom boksu. Rodžers se takođe divi Mačkinom izgledu, „Kada pomislimo na bokserke, zamišljamo krupnu, mišićavu Amazonku. Ali Dejvisova je to opovrgla. Više liči na balerinu nego na damu koja je svojom desnicom patosirala 15 protivnica".

Naravno, 1978. godine je rasa i dalje bila veliko pitanje u američkom sportu. Pokret za građanska prava pedesetih i šezdesetih, nesumnjivo najveći društveni pokret u Americi u dvadesetom veku, raznim kanalima se prelio i u svet boksa. U mnogim državama su još uvek bile zabranjene borbe između crnaca i belaca, iako druge etničke grupe izgleda nisu bile žrtve tolikih ograničenja i zabrana, kao borbe između pripadnika bele i crne rase. Zbog ovakvih podela, na nekim bokserskim revijama su učestvovali isključivo Afro-amerikanci ili Meksikanci. 1962. godine u Klivlendu, na jednoj rvačkoj reviji su učestvovala „četiri izuzetna tamnoputa ženska rvača". Nije sigurno da li je Mačka Dejvis dobila svoju prvu profesionalnu boksersku licencu u Njujorku zbog toga što je bila belkinja, ali nema sumnje da su njeni napori pomogli da Komisija počne da odobrava licence za bokserke. Ali Tigrica i Džeki su bile te koje su se od samog početka agresivno borile za svoju ljubav prema boksu, i koje su od svoje strasti napravile profesiju.

Iako su i Mačka i Tigrica obe nastavile da se bore nekoliko godina nakon što su dobile profesionalne licence, nikada se nisu suočile u ringu. Možda su, na kraju krajeva, njihove najveće borbe bile u kancelarijama Komisije za boks, i generacije današnjih žena treba da budu zahvalne na njihovom zaveštanju.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
amerika
FIGHTLAND
Vice Blog
fenomeni
boks
Žene bokserke