​Na robiji od četrnaeste godine

Kriminalističke priče zadovoljavaju našu potrebu za pravdom samo ako tokom raspleta usledi prigodna kazna za počinitelje. Ali kad zločin i kazna nisu uravnoteženi, ostajemo uskraćeni za saglasje koje bismo želeli da vidimo. To važi i za priču koja sledi.

Devetog oktobra 1979. godine, Tomas Beitler je u trećoj smeni svratio do prodavnice po cigarete i sok. Fort Wayne prodavnica u Pitsburgu radila je 24 sata dnevno, a ovaj poštar u trećem kolenu stigao je do nje nešto posle pola četiri ujutru – praktično u isto vreme kad i četrnaestogodišnji Riki Olds i njegov prijatelj Tod Alen. Par minuta kasnije, Beitler je ležao mrtav posle ranjavanja vatrenim oružjem. Mesec dana kasnije, Olds i Alen su uhapšeni i više nikad nisu izašli na slobodu. Trideset šest godina kasnije, Olds i dalje plaća cenu zato što je kao tinejdžer ostao na ulici umesto da spava.

Dva dečaka slučajno su se srela te kobne večeri. „Trebalo je da odem da prespavam kod bake," seća se Olds, „ali čim sam izašao iz kuće, naišao sam na njega."

Olds danas opisuje svoj odnos sa Alenom kao tipično mladalačko obožavanje starijih. „Bio je dobar u basketu, znao je sa devojkama, umeo je da igra, umeo je svašta što ja nisam." Ali u neku ruku, Alen je imao mnogo teži životni put, večito na relaciji Pitsburg-Detroit. Oca nikad nije poznavao, očuh koji ga je tukao živeo je u Mičigenu, a majka mu je umrla pre dve godine. Sa šesnaest godina, ostao je sasvim sam.

„Znao sam da je teško živeo," seća se Olds. „Nekad bih ga uvodio kod mojih, da prespava na podu ili u krevetu… Praktično sam ga hranio."

Dva prijatelja prešla su preko Alegeni mosta u Šestoj ulici i odvezli se autobusom do Homvuda, gde su naišli na starije društvo. Među njima je bio Alenov stariji brat Leri, čiji je osamnaestogodišnji drug Klod Boner vozio kola. Njih četvorica su svratila u bar na Liberti aveniji, gde je Olds zaustavljen na vratima kao maloletan.

Kasnije na suđenju, pitali su ga šta je radio dok su mu prijatelji pili u baru. „Čekao sam ispred," posvedočio je.

Par sati kasnije, Alen i Olds su jeli hotdog na Aveniji Pen, gde su ponovo naleteli na Bonera. On se vraćao na Nort Sajd, pa ih je odbacio. Tokom vožnje, Olds se požalio da je gladan, pa su svratili do jedine prodavnice koja je u to vreme još radila.

Dok su dečaci izlazili iz kola, Alen je rekao, „Sad ću da im zveknem radnju."

„Ma važi," odgovorio je Olds.

Šta je značio taj odgovor, pitao ga je advokat tokom suđenja. „Bio sam sarkastičan, nisam mislio da će stvarno da pokuša pljačku," rekao je Olds u svedočenju, dodavši da ne bi bio prvi put da se Alen tako šali. Olds je otišao u rafove po čips; Alen je čekao kod pulta. Olds je prišao, platio čips, i nasmešio se kad mu je prodavac rekao da pazi da ne prosipa po sveže očišćenom podu. Video je kako Alen izlazi iz radnje u stopu sa poštarom Beitlerom. „Vidimo se posle," dobacio je Oldsu.

Nekoliko sekundi kasnije, Olds ga je video kako upire pištolj u poštara. Na suđenju, njegov advokat fokusirao se na ovaj trenutak:

P: Šta si uradio, kako si reagovao na taj prizor?

O: Okrenuo sam se i otrčao.

P: Zašto si se okrenuo i otrčao?

O: Video sam pištolj, nisam hteo da me umeša u oružanu pljačku.

Svedok ubistva koji je prilazio radnji upravo kad se začuo pucanj naveo je da su bili prisutni samo „tamnoputi muškarac i beli muškarac". Riki Olds je već pobegao.

Boner je takođe čuo pucanj, pokrenuo automobil i umalo pregazio Oldsa koji mu je mahao da stane. Alen je dotrčao za njim i takođe uskočio u kola. Boner je na suđenju preneo razgovor između dečaka koji je usledio:

P: Kad su ušli u vozilo, ko je šta rekao?

O: Tod je rekao „Zbog tebe sam morao da ga roknem," a Riki kaže „Nisi, nisi". Tod kaže „Kad sam izvukao utoku, trebalo je da mu uzmeš novčanik…" i onda opet kaže da je trebalo on da mu uzme novčanik kad ovaj potegne.

P: Šta je Riki na to rekao?

O: Ništa, samo je ponavljao „ne, ne."

Boner je vozio kući zaobilaznim putem – „zbog policije", posvedočio je kasnije – a dečake ostavio u blizini Oldsove kuće. Kod sebe su imali samo kesicu čipsa koju je Olds kupio – Alen je otrčao bez novčanika svoje žrtve.

Kada su dva tinejdžera mesec dana kasnije bila privedena zbog Beitlerovog ubistva, novine su pisale o „Mladićima sa Nort Sajda" optuženim da su ubili „čoveka iz Milvejla". Ovako sročeni naslovi svakom žitelju Pitsburga saopštavali su da su deca bila crna a njihova žrtva bela. Na suđenju, kad je tužilac zatražio od patologa svedoka da navede visinu i težinu žrtve, ovaj je izjavio da je u pitanju bio „dobro građen, dobro uhranjen muškarac bele puti."

Olds i njegova majka sećaju se porote od dvanaest belaca koja je posle iznetih dokaza i pet sati većanja donela odluku. Predsedavajuća je izašla da pita sudiju da li im je na raspolaganju presuda trećeg stepena ako žele da Oldsa okrive samo za pljačku i saučesništvo; rečeno joj je da mogu da donesu kakvu god presudu smatraju za prigodnu. Ali porotnici ipak nisu razlikovali stepen krivice Alena i Oldsa – oba dečaka osuđena su za drugostepeno ubistvo.

Slučaj Rikija Oldsa je jedan od nekoliko hiljada koji se ponovo razmatraju od kako je Vrhovni sud SAD izmenio stav Amerike prema kaznama za maloletna lica. Neurološka istraživanja mozga u razvoju potvrdila su ono što je svaki roditelj znao: deca su sklona nepromišljenom ponašanju, bez ikakvog razmatranja posledica. Ovi zaključci, iza kojih stoje vodeći svetski stručnjaci za medicinsku psihologiju, citirani u mnogobrojnim zakonskim aktima, doveli su do novog, manje drakonskog sistema za kažnjavanje maloletničkih zločina.

Vrhovni sud SAD je 2005. godine zabranio izvršenje smrtne kazne nad maloletnicima, a 2010. izricanje doživotnih kazni za sve maloletnike osim onih osuđenih zbog ubistva; 2012. je ovu odluku preinačio tako da se primenjuje bez izuzetka. Prošlog januara, doneta je odluka da se slučajevi lica nepovratno osuđenih u maloletnom dobu moraju ponovo uzeti u razmatranje.

To praktično znači da nekadašnji tinejdžeri koji služe doživotnu robiju dobiti novu priliku; neki od njih mogu da se nadaju oslobađajućim presudama. Ova odluka Vrhovnog suda SAD pokrenula je retrospektivno razmatranje krivičnih slučajeva zatvorenih pre više decenija, kao i sudbina zaboravljenih dečaka i devojčica koji su to vreme odslužili u zatvoru. Riki Olds je jedan od njih.

Tokom izricanja kazne 1981. godine, Olds nije mogao ni da zamisli ovakav ishod. U ono vreme, doživotna robija bez mogućnosti pomilovanja bila je propisana kazna u Pensilvaniji za sve slučajeve teškog ubistva. To je dovelo sudiju Semjuela Štrausa u nevolju. Ovu kaznu je već izrekao Todu Alenu, ali osetio je „nelagodu" suočen sa zakonskom obavezom da na isti način kazni Olds, „sporednog saučesnika" u ovom zločinu. Štraus je znao da nema izbora – porota je donela pravosnažnu presudu. Pa ipak, zamolio je javnog tužitelja da proba da sklopi nagodbu sa odbranom i ponudi im blažu kaznu, iako je suđenje već bilo završeno i vreme za nagodbe odavno prošlo.

Državni tužilac Robert Kolvil odbacio je ovu molbu. „Zahtev nije samo neobičan, već apsurdan," rekao je za Pitsburg Pres te godine. „Porota se odlučila za drugostepeno ubistvo svesna da ta presuda povlači doživotni zatvor, nije na meni da menjam tu odluku. U ostalom, u ovoj državi se doživotna obično i ne služi do kraja života. Uz dobro vladanje, osuđeni mladić mogao bi da izađe za 17 godina, možda i mnogo brže."

Kolvil, javni tužilac Alegeni okruga od 1976. do 1997, sigurno je znao da nije u pravu: od sredine sedamdesetih, ni jedna kazna doživotne robije u Pensilvaniji ne uključuje zakonsku mogućnost pomilovanja. Takođe, u uputstvima upućenim poroti sudija nije pomenuo da bi za drugostepeno ubistvo morala da usledi doživotna kazna.

Tokom izricanja kazne, tužilac se izjasnio po pitanju zahteva sudije za nagodbu: „Svesni smo da je za časni sud bila problematična razlika u stepenu umešanosti počinitelja i saučesnika." Dalje je izneo stav da se nada da će u budućnosti zakonodavci ovlastiti sudije da izriču blaže kazne u ovakvim slučajevima, ali Štraus nije bio zadovoljan. „Bezveze sad pričamo o tome," odgovorio je sudija.

Istakavši da nije „vlastan u izboru kazne koju će izreći", Štraus je osudio Oldsa na „propisan zatvor u periodu jednakom prirodnom životnom veku osuđenika", i dodao da se nada „da će nešto ipak moći da se uradi u slučaju ovog mladog čoveka."

„Moram još jednom da istaknem, nema sumnje da je ovo bio užasan zločin i brutalno ubistvo, ali ovaj osuđenik je najmlađi od trojice umešanih. To mi je smetalo… no ipak, sve što mogu da uradim je da pišem komisiji za pomilovanja, a to ću svakako i učiniti u nadi da će mu posle određenog perioda odsluženja izaći u susret, odnosno skratiti mu kaznu u skladu sa olakšavajućim starosnim okolnostima."

Štraus je za kraj izrazio nadu da će „neki od hrabrih ljudi ovog okruga" podržati ovaj apel za pomilovanje van zakonskih okvira.

Državni odbor za pomilovanja u Pensilvaniji nije mogao da potvrdi da su takav dokument ikada primili. Pošto je Štraus umro 1995. godine, nemoguće je ustanoviti da li im je zaista pisao. Dopis na stranu, nema sumnje da je sudija bio zabrinut – na sedam strana dugom obrazloženju presude, čak osam puta je pomenuo koliko je Riki Olds bio mlad u tom trenutku. Nije navodio koliko je mlad bio u vreme hapšenja, kao da ga je bilo sramota da osudi četrnaestogodišnje dete da ostatak života provede iza rešetaka.

Dejzi Olds, Rikijeva majka, jasno se seća da joj je sin bio bistro dete. „Jednom sam ga vodila na pregled kod lekara, a on je umeo da pročita tehničke izraze na znakovima. I doktor se iznenadio kad je to video, pošto je bio tako mali." Ovo potvrđuju podaci iz škole: testovi inteligencije svrstali su Rikija među 10 odsto najinteligentnije dece u zemlji, a svi njegovi učitelji zabeležili su da je bio odličan učenik sposoban da brzo usvoji gradivo.

„Ali umeo je da pravi probleme", priznaje Dejzi. „Nije ispunio svoj potencijal. Dobre ocene je dobijao skoro bez truda. Kako da vam kažem… u to vreme su se pametnoj crnoj deci drugi podsmevali. Riki je tako naučio da krije pamet."

Ocene su počele da mu se kvare u sedmom razredu, a u osmom je Olds zamalo pao na popravni. U novom društvenom okruženju devetog razreda je završio na sudu za maloletnike – bio je umešan u uličnu tuču hladnim oružjem, razbio je prozor ciglom, ukrao devet dolara iz pekare u tržnom centru. Ipak, ova iskustva sa zakonom za maloletnike donela su neočekivanu prednost: sud ga je poslao u poseban program za nadarenu decu obližnje srednje škole, gde kažu da je dobro reagovao na teži nastavni plan.

A onda je bio uhapšen poslednji put.

U zatvoru, Oldsu je pamet tek donekle služila. „Vestern nije imao krilo za maloletne u ono vreme – stavili su me sa odraslima," priseća se danas. „Stražari su bili grubi, sve kao, to je onaj mali što je ubio poštara, ko ga jebe. Nema veze što u stvari nisam ubio poštara. Bolje bih prošao da jesam. Drugim osuđenicima je bilo smešno što sam završio na doživotnoj ni zbog čega. Nisam mogao da se uklopim među njima."

Zvanični zapisi Oldsovog zatvorskog iskustva ovo potvrđuju. Sa sedamnaest godina, 1982, nakupio je sedam disciplinskih prijava, uglavnom zbog protivljenja naredbama stražara, jednom i zbog tuče. Sledeća godina bila mu je tek nešto bolja, ali dalje je sa vremenom bilo sve manje i manje prekršaja. Takođe, Olds je retko pokušavao da porekne optužbe za disciplinske prekršaje. Kasnije je svaki put priznavao krivicu, kao da je razmislio o svojim postupcima i pokajao se.

„Često se dešavalo da izgubim strpljenje," kaže on danas.

Riki Olds je sa nepunih dvadeset godina muku mučio da ispuni beskrajne dane. Evaluacija iz 1984. na ovo jasno ukazuje.

„Individua je relativno mirna i donekle pasivna za zatvorenika koji toliko ima da odsluži. Visoko je inteligentan, najveći mu je problem motivacija. Spor je do tačke lenjosti. Možda ga treba uputiti na drugu instituciju gde bi mogao dalje da se obrazuje."

Većina ljudi Oldsovog nivoa inteligencije u to doba studira, ili već radi i razvija se u stvarnom svetu. Njemu ta vrsta luksuza nije bila dostupna. Život mu je bio pustinja ispunjena raznim institucijama. Morao je da nađe oazu da bi preživeo.

Daleko od toga da je Riki Olds bio prvi tinejdžer suočen sa drakonskom kaznom. Četrnaestogodišnji crnac Džordž Stini je 1944. godine optužen za ubistvo dve bele devojčice u rasno razdvojenom gradiću Alkoli u Južnoj Karolini. Suđenje je trajalo manje od tri sata, a krivim ga je proglasila bela porota posle desetominutnog većanja. Bio je previše sitan za električnu stolicu, pa su mu dali da sedne na bibliju da bi ga lakše pogubili.

Nepravdama u Stinijevom slučaju bavila se 70 godina kasnije Karmen Malen, okružni sudija, pošto je preispitala proces i taksativno navela sva prava koja su Stiniju bila uskraćena: nije mogao da podnese zahtev za promenu lokacije ili za produženje procesa, nije bila sprovedena nikakva istraga, niko nije osporio sastav porote, niko nije unakrsno ispitao svedoke.

Možda i najveća nepravda od svih bilo je oduzimanje tako mladog života. Malen piše:

„I pored svih razlika, Osmi amandman koji zabranjuje neopravdano okrutnu kaznu i Četrnaesti koji garantuje prava na pošten sudski proces važili su te 1944. godine baš kao što važe i danas. Osuditi četrnaestogodišnje dete na smrt je neopravdano okrutno."

Malen je naknadno poništila presudu u Stinijevom slučaju, zaključivši da su mu tokom suđenja bila uskraćena bukvalno sva građanska prava koja mu po zakonu pripadaju.

U vreme ove odluke, Vrhovni sud SAD je zabranio pogubljenja petnaestogodišnje dece odlukom u korist žalbe na proces sproveden 1988. godine. Ova zabrana je proširena na sve maloletnike 2005. godine u odluci povodom slučaja Roper-Simons. U obrazloženju odluke koje je formulisao sudija Entoni Kenedi, dat je odgovor na primedbu koju su iznele njegove kolege – da bi maloletnici, oslobođeni pretnje smrtnom kaznom, mogli iznenada da počnu da češće vrše ubistva. „Što se tiče stava o maloletničkoj smrtnoj kazni kao meri sprečavanja zločina, vredi istaći da je i kazna doživotne robije izuzetno snažna pretnja, posebno za mladu osobu."

Revolucija u maloletničkom pravosuđu mogla je da počne.

Zabrana izricanja smrtne kazne maloletnim licima povlačila je sledeće pitanje: ako je neustavno okrutno osuditi maloletnika na smrt, zar je bolje osuditi ga na doživotnu robiju? Ovo su dalekovido predvideli pravozastupnik Misurija i Antonin Skalija tokom rasprave u slučaju Roper-Simons:

Državni pravozastupnik: Pa mi… moramo pretpostaviti da mi… ako Sud odluči da su mladi izuzeti od… od smrtne kazne, da će zatim doći neko i tražiti da ih se izuzme od, recimo, doživotne zatvorske kazne.

Sudija Skalija: Sigurno da… Siguran sam da će se to desiti.

Pet godina kasnije, upravo ovo pitanje je ponovo izneto pred Vrhovni sud.

Pravnici koji se bave najtežim krivičnim slučajevima u Sjedinjenim Državama upoznati su sa izrekom koja glasi „smrt je nešto posebno". Ona potiče iz stava suda po slučaju Furman-Džordžija iz 1972. koji je privremeno obustavio izvršenje smrtnih kazni. Isti citat je naveden u više stotina slučajeva koji su usledili, kao opravdanje za primenu drugih pravila u slučajevima čiji ishod uključuje smrtnu kaznu.

Takva distinkcija ne postoji između doživotne robije i kazne od 40 godina, ili čak doživotne robije bez prava na pomilovanje. To bar nije bio slučaj sve dok se Vrhovni sud SAD nije izjasnio po ustavnosti osuđivanja maloletnih lica 2010. godine u slučaju Grem-Florida. Zauzeli su stav po kom „doživotna robija bez mogućnosti pomilovanja ne pruža priliku ni za kakvo ostvarenje van zidova zatvora, nikakvo pomirenje sa društvom, ostavlja samo beznađe."

Ovom presudom određeno je da država mora da obezbedi svakom maloletniku „razumnu mogućnost ukidanja kazne po osnovama rehabilitacije i prikazane zrelosti." Ipak, postojala je jedna značajna ograda: to ne važi za maloletnike optužene za ubistvo.

Riki Olds je uložio žalbu po osnovama odluke Vrhovnog suda SAD u slučaju Grem-Florida – on nikog nije ubio, dakle smatrali su da odluka važi i za njega. Apelacioni sud Pensilvanije ipak je naveo da je Olds osuđen za drugostepeno ubistvo, i da se na njega ne primenjuje navedena odluka Vrhovnog suda SAD. Okrutna ironija ležala je u činjenici da je mišljenje apelacionog suda izrekao Robert Kolvil, isti čovek koji je tri decenije ranije u svojstvu državnog tužioca rekao da bi Olds mogao da izađe za 17 godina, možda i manje.

Ali u to vreme, u čitavoj zemlji samo je 120 maloletnih lica služilo doživotnu kaznu bez mogućnosti pomilovanja u slučajevima nevezanim za ubistva, plus još 2,300 u slučajevima ubistva. Tek 2012. je Vrhovni sud SAD odlučio da primeni svoju raniju odluku i na ovu veću grupu povodom slučaja Miler-Alabama. Tom prilikom je uveden novi izraz u legalni leksikon, sličan ranije navedenoj mantri o smrtnoj kazni: on glasi „deca su nešto posebno."

Sud je, kombinujući teme iz prethodnih Roper i Grem slučaja, zaključio da su deca manje odgovorna za svoje postupke nego odrasli, pa sud mora da uzme u razmatranje godine osuđenika pre izricanja presude, posebno ako se radi o najtežim mogućim presudama.

Ovo nije značilo da je doživotna robija bez mogućnosti pomilovanja skinuta sa stola – tek da će ubuduće takve kazne biti „manje česte".

Za Rikija Oldsa, mišljenje suda o slučaju Miler je šansa kakva se pruža jednom u životu. Sročeno je kao da su baš njegov slučaj imali u vidu, jer se navode iste rezerve koje je izrazio sudija Štraus prilikom izricanja presude. „Takve obavezne kazne [kao što je doživotna bez pomilovanja] po svojoj prirodi sprečavaju sudiju koji ih izriče da razmotri starosno doba prestupnika i ostale propratne okolnosti za njega vezane," navodi se u obrazloženju. „Pod takvim ograničenjima, svako maloletno lice kažnjava se isto, imalo sedamnaest ili četrnaest godina, bilo počinitelj zločina ili saučesnik."

Još jedan aspekt ove odluke Vrhovnog suda SAD posebno je značajan za Oldsa. Pominju „velike poteškoće… u razlikovanju maloletnog lica čiji prestup odražava prolaznu nezrelost, i onu vrstu maloletnog prestupnika čiji je zločin odraz nepopravljive iskvarenosti." Drugim rečima, kažu da je nemoguće precizno proceniti u kakvu bi osobu mogao da izraste dečak od 14 godina. Da li je to lakše proceniti u slučaju čoveka od 51 godine koji je tri i po decenije života proveo u zatvoru?

Kemp Hil, zastareli i prenatrpani zatvor u Pensilvaniji u kom je Olds služio, 1989. je izgoreo do temelja tokom trodnevnih nereda među zatvorenicima. „Sve što sam imao je tu izgorelo. Moja diploma iz srednje škole, sve moje fotografije… baka me je neposredno pre požara posetila pa smo se slikali, sve je to izgorelo."

Olds nije učestvovao u neredima, ali svi zatvorenici su morali da budu preseljeni pa se našao u legendarnom federalnom zatvoru Levenvort u Kanzasu tokom sledećih godinu i po dana. Tu je već bio u srednjim dvadesetim godinama, pa je svet počeo pomalo da se otvara. „Kad sam dospeo u Levenvort, kao da sam odrastao. Tu je bilo ljudi koji su čitali knjige, sa kojima se moglo pričati o stvarima van zidova," seća se.

Kad su ga vratili u Pensilvaniju, bio je odrasla osoba odlučna da okrene drugi list. „Zrelost jeste bila sa jedne strane, ali sa druge… već sam se prosto navikao na neke stvari koje bi me ranije iznervirale, počeo sam da ih očekujem." Upisao je dopisne kurseve na Univerzitetu Pitsburg, naučio osnove nemačkog, španskog, italijanskog jezika, kao i biologije, matematike, čak i književnosti u okviru programa pod imenom „Dramatična imaginacija". Nešto kasnije, završio je Powerpoint, Word, i Excel kurseve. Jedan od brojnih sertifikata koje čuva navodi da nije propustio nijedan čas aerobika koje je pohađao osam godina. Život mu je ispunjen koliko je god to moguće u zatvoru.

Disciplinske kazne više ne dobija. Poslednja mu je izrečena 2009. pošto je preglasno slavio pobedu svog tima u softbolu. Osam godina pre toga, ušao je u raspravu sa jednim od stražara povodom toga šta bi trebalo da uradi pošto je detektor metala reagovao na njegov kaiš. „Bio je to nesporazum na koji se nadovezala moja pogrešna procena," pisao je upravi zatvora. Priznao je krivicu u oba slučaja.

Olds će uskoro ući u četvrtu deceniju robije.

„Ovim ostalima, ja sam drevna starina," kaže on. „Ja se tako ne osećam, ali za njih sam antikvitet. I ja bih verovatno tako mislio u njihovim godinama. Kao, zar je moguće tako dugo živeti u zatvoru? Ljudi to teško shvataju."

Čak i posle odluke Vrhovnog suda SAD u slučaju Miler, širom zemlje sudije su raspravljale da li bi zaista trebalo pružiti mogućnost pomilovanja osuđenicima čije su doživotne kazne izrečene u vreme kad su bili maloletni. Najzad, ovog januara je sudija Kenedi jednom i zauvek rešio to pitanje u slučaju Montgomeri-Luizijana, odlučivši da se svim nekada maloletnim osuđenicima mora pružiti prilika da dokažu da njihov zločin nije bio odraz „nepopravljive iskvarenosti". U slučaju da nije bio, mora im se vratiti nada u kakav-takav život van zidova zatvora." Marša Levik, jedna od osnivača Centra za prava maloletnika, savršeno je rezimirala utiske rekavši da je sud „prepoznao manjak humanosti u sistemu koji decu osuđuje da umru u zatvoru."

Vrhovni sud u odlukama povodom slučaja Miler i Montgomeri jasno tvrdi da doživotne kazne deci treba izricati izuzetno retko u najmanju ruku. Ali odrediti ko spada u tu majušnu mračnu kategoriju nepopravljivo iskvarene dece nije nipošto lako. Nekoliko država – među njima konzervativni Teksas, Vajoming, i Nevada – ukinulo je mogućnost izricanja doživotne kazne zatvora maloletnim licima nezavisno od prirode zločina. Neke druge države su rezervisale ovu vrstu kazne samo za najteže zločine; u slučaju Pensilvanija, ona se može izreći samo za ubistvo sa predumišljajem.

Stotine davno osuđene dece, danas odraslih ljudi, i dalje čeka da se države organizuju i revidiraju njihove slučajeve.

„U neku ruku je bilo lakše pre slučaja Miler," kaže Olds. „Imaš svoj život u zatvoru, i krckaš ga iz dana u dan, ne misliš na budućnost. Nemaš šta da misliš. Ali onda je naleteo Miler, i svo to strpljenje ode kroz prozor. Sad svi mislimo da ćemo se izvući. Mislimo o ulici. Nismo znali da će se sve ovoliko razvlačiti. Sve je počelo da me nervira, nisam ni znao koliko toga još nosim sa sobom. Sad kad najzad postoji nada da ću izaći, mnogo mi je teže da robijam sa tom nadom.

Njegova majka Dejzi ne može da odoli da misli o mogućnosti njegovog oslobođenja. Odluka u slučaju Montgomeri pokrenula je proces revizije kazni za 500 osuđenika u Pensilvaniji, pa bi Olds do kraja godine mogao da se nađe pred sudijom koji će imati ovlašćenje da ga oslobodi.

„Molila sam se da će taj dan doći, molila sam se sve ove godine," kaže njegova majka. „Svako dočeka svojih pet minuta. Mislim da je sad došlo Rikijevih pet minuta."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu