Osam filmova koje ne treba da gledate na Festu

Fest ove godine nudi veliki i raznolik program prepun filmova svih vrsta, kvaliteta i tematika. U zavisnosti od vaših interesovanja i ukusa, sigurno možete odabrati filmove koje biste hteli da gledate. Umesto preporuka, nudimo vam listu filmova koje treba izbeći. To ne znači da su svi ovi filmovi užasni, da je ovo osam najgorih filmova na Festu. Ne, ovo je spisak filmova koji zbog svojih mana, problema i opsesija pre svega, izazivaju osećaj frustracije i razočaranja. Takođe, sasvim je moguće da ste neke od ovih filmova već gledali i da vam se neki sviđaju. Možda neki od ovih osam filmova čak i volite i zbog toga osetite ljutnju prema autoru teksta i sajtu na kome se ovaj tekst nalazi. Imajte na umu da nema potrebe za time. Ovo su samo filmovi i mišljenje o njima, a ne pitanje časti, inteligencije ili života i smrti.

Fotografija via Creators Project

Dok gledate ovaj film, naučite neke stvari: kada idete u osvetu u pustinju, važno je imati pištolj i ispeglanu, belu, ukrojenu košulju koja se nikad ne prlja, šta god radili. Takođe, naučite da ako hoćete da pokažete da Ejmi Adams čita u sceni, potrebno je imati krupan kadar u kome ona na nos stavlja naočare sa toliko debelim okvirom da izgledaju kao rekvizit u komedijaškom skeču. Na kraju, naučite i da Tom Ford nije dobar reditelj i nije dobar scenarista. I ovo nema veze sa time što  nije završio filmsku školu. Manjak obrazovanja može da bude veliki adut za reditelja, pre svega zbog toga što u tom slučaju nije „naučen" kako i šta da misli i kakve filmove da pravi.

Ali problem ovog filma, kao i problem prošlog Fordovog filma, jeste što su oni loši na konvencionalan način. „Noćne zveri" nije neki epski, originalni pokušaj pomeranja žanra koji ne uspeva u toj nameri. Ovo je samo jedan u nizu loših neo-noar filmovi koji su svi loši na isti način: zbog verovanja da je primenjivanje estetike nekog žanra dovoljno da taj film dobije sve karakteristike tog žanra. Pristup filmu kao pristup biranju filtera za Instagram post. Problem sa „Noćnim zverima" je šupljina. Iznutra nema ničeg. Radnja je nepromišljena, a likovi su plitki. To izaziva da postupci budu nemotivisani, što dovodi do toga da gluma bude neuverljiva.

A pošto znamo da su Adams, Džilenhol i Šenon odlični glumci, onda znamo da nisu oni krivi, već onaj ko je napisao likove koji se ponašaju k'o budale u situacijama koje nemaju nikakvog smisla da bi došli do razrešenja koje ne znači ništa. Ali sve stvarno jeste lepo. I kadrovi i kostimi i dekori i lokacije i lica i muzika. I ništa od toga ne znači apsolutno ništa.

Foto via

Volite li heroin? Ovo nije fora, ili setap za rent (mislim jeste, ali to je nebitno). Jer ako volite heroin, onda je ovo film za vas. I ako volite heroin, onda je „Mrtav čovek" film za vas. I „Put samuraja". I sve što je Džarmuš uradio u poslednjih skoro 30 godina.

I sad ovo nema veze sa kvalitetom ovog filma (ima ga jako malo). Stvar je u tome da je verovatno sa „Only Lovers Left Alive" rekao sve što bi bilo ko mogao da kaže na tu temu, i stvarno sam se nadao da će posle tog, (veoma dobrog) filma reditelj odlučiti da možda ima još nešto na svetu osim fetišizacije pribora za spremanje rokića (u „Patersonu" se naširoko bavi šibicama).

Ali, naravno, novi film, ali opet je sve isto: likovi se nalaze u ciklusu koji se ponavlja svaki dan, ništa što se nalazi u svetu oko njih ih ne dotiče, kreću se kao duhovi kroz svakodnevicu koja nema apsolutno ništa da im ponudi i oni su u stvari sasvim okej sa tim jer su uspeli da stvore svoj unutrašnji svet u kome su srećni, zadovoljni i smireni. Da, ovde je dodata „glazura" kako je „kreativni proces" ono što je u stvari bitno, a ne njegovi rezultati, tako da ljudi ne treba da budu zabrinuti i anksiozni oko toga da li će nešto uspeti da postignu u životu, već je eto, bitno da nađu da rade nešto u čemu uživaju i da se u potpunosti prepuste tome, celog dana, svakog dana. I sve to u skoro dva sata! Are you not entertained?

Postoji užasna arogancija kod fanova Džarmuša koji svaku kritiku njega kao autora odbijaju na nivou „nerazumevanja"- da je potreban poseban mentalni sklop da bi se razumeli svi nivoi tog tridimenzionalnog šaha koji on, kao reditelj, igra sa nama kao publikom. Stvar je samo u tome što on i Tom Ford imaju mnogo više zajedničkog nego što bi bilo ko hteo da prizna: oni su „imena" koja mogu da dobiju finansiranje za svoje filmove. A imati „ime" kao „nezavisni autor" je najbitnija stvar u ekonomskoj situaciji u kojoj je sve manje i manje para za nezavisni ili indi ili „mali" film.

U srži, super-herojski filmovi su razlog zašto Džarmuš i dalje može da snima iznova isti film: para ima jako malo, i onda, ako ste finansijer i producent indi filmova, kome ćete ga dati: nekom nepoznatom autoru koji hoće da napravi nešto svoje, čudno, originalno i ludo (i nešto što može ispasti jako loše jer on nema nikakvog iskustva) ili ćete ih dati ustaljenom reditelju „sa imenom" koji ima već svoju publiku i koji čak može da privuče filmsku zvezdu kao što je Adam Drajver?

Ne postoji ništa u „Patersonu" što već više puta niste videli kod Džarmuša. I sve što vidite u „Patersonu" ćete moći da vidite za dve godine u sledećem filmu koji Džarmuš napravi po istoj matrici.

Skrinšot iz filma Elle

Ljudi će me mrziti zbog ovoga. Moji prijatelji će me mrzeti zbog ovoga. Ja ću sebe malo mrzeti zbog ovoga jer mnogo volim Pola Verhovena i smatram ga jednim od najpotcenjenijih reditelja u poslednjih 30 godina, ali posle gledanja i razmišljanja i razgovaranja i svađanja i emotivnih ucena, „Ona" nije dobar film. Baš nije. Na trenutke je zanimljiv, uzbudljiv, čak i jako težak za gledanje i Izabel Iper je sjajna u ovoj ulozi (kao što je sjajna u bilo kojoj ulozi) ali iznad svega, sveukupan utisak je da je ovo jako frustrirajući film koji ima problema sa ritmom, sa motivacijom junakinje i sa rupama u scenariju.

Sve konstantno skače od toga da je mnogo teško i strašno i ozbiljno, do toga da je sve nebitno i tralalala, što na kraju stvara utisak kao kada je hrana izgorela spolja, a ostala živa iznutra. A ne izgleda da je to bila namera. I ne zna se šta je bila namera, poenta ili smisao. Ali izgleda kao da ju je bilo, samo da nije dobro komunicirana. Što opet ne mora samo po sebi da znači da je film loš, publika je sposobna da sama dođe do svojih zaključaka, ali ovo je film koji je napravljen tako da treba da pošalje tačno konkretnu poruku.

Celokupna struktura je izgrađena za to, svi likovi osim junakinje služe tu samo da bi se gurala teza, čak se i junakinja u trenucima ponaša u službi nečega što izgleda kao teza, samo što na kraju te teze nema, a nema ni „sam izaberi svoju avanturu" osećaja. Sve je nekako ostalo na pola.

Kada sam pogledao ovaj film, prvi instinkt je bio da ga preporučim ljudima jer su emotivne reakcije koje izaziva snažne i uznemirujuće. Posle prvog gledanja osetite se utučeni, izmoreni, slomljeni. A onda sam razmišljao o filmu, i kako je vreme prolazilo, osećao sam sve više kao da sam malo prevaren (što mi se isto desilo sa Stranger Things serijom). Moguće je da je razlog što sam u međuvremenu ponovo pogledao OJ Simpson: Made in America, remek delo na temu odvratne, rasističke, zločinačke, savremene istorije rasnih odnosa u Americi (koji je uz La La Land najbolji film 2016). Stvar sa „Rađanje jedne nacije" je da je film jako jednostavan, da svaki kadar iznova govori „rasizam je loš" i da koristi eksplicitnost kao glavno stilsko sredstvo za to. Što bi sve bilo u redu, samo da nije onda odlučio da sam čin „ustanka" ispere i umanji što je više moguće, da se ne bi desilo da vidimo glavnog junaka kako bez diskriminacije ubija sve redom.

Ne bih imao problem sa tim, čak sam i razočaran što se to nije desilo, ali film istovremeno hoće i da masakr ustanka Neta Turnera bude opravdan, ali i da ga ne pokaže da ne bi krvlju isprljao moralnu ispravnost tog ustanka. Iako je još jedna white savior priča, Free State of Jones pruža mnogo kompleksniju, suptilniju i strašniju priču o istoriji rasnih odnosa u Americi u 19. veku. „Rađanje jedne nacije" je kao malj, film koji može da uradi samo jednu stvar: da pruži revenge fantasy za ljude koji se gade od preteranog prikazivanja krvi i koji ne vole kompleksne likove. Pogotovu ako ne vole kompleksne ženske likove, jer Nejt Parker, kao reditelj, žene može da koristi samo kao tela i izgovore za ponašanje muških junaka (da ne ulazimo u optužbe o njegovom privatnom životu).

Šta dobijete kada glumac ima dovoljno moći da obezbedi realizaciju svog projekta iz snova, i još da bude i reditelj i glumac u tom filmu, a da nije ni sposoban da radi te dve stvari istovremeno, niti je tema kojom se bavi više preterano zanimljiva i relevantna? Dobijete užasnu adaptaciju velikog Rotovog romana koju je izveo Juan Mekgregor. Prvo, Juan nije imao sreće. Napravio je film o političkoj klimi šezdesetih u trenutku kada niko više ne želi da se bavi time, niti ima vremena da o tome razmišlja (jer, Tramp).

Drugo, akcenat  je potpuno pogrešan. Film je o politici šezdesetih, što je široko i zastarelo, a ne o propasti jedne porodice, što bi bilo konkretno i večno. Treće, adaptacija je jednostavno loša. Likovi su papirni, radnja je nefokusirana, citati su direktno podizani iz knjige, ali istrgnuti iz konteksta i bez smisla koji su imali. Četvrto, Juan jednostavno ne ume da režira. Možda će umeti u budućnosti, možda će da nauči na greškama, ali „Američka pastorala" niti se uklapa u kulturološki momenat u kome se svet nalazi, niti ima umetničku vrednost.

I da, Dženifer Koneli je i dalje i divna glumica i prelepa žena, i protraćena je u ovom filmu.

Kada smo već kod traćenja, ja se ne sećam kada sam gledao film koji je imao glumce ovog kalibra (Fazbender i Glison) a da ih je tako pogrešno upotrebio i iskoristio. U ovom filmu, Majkl Fazbender je neharizmatičan a Brendan Glison je neuverljiv, a ja sam mislio da su te dve stvari nemoguće. Gotovo da je ovaj film toliko loš da ga treba pogledati, kao lekciju šta sve ne treba raditi.

U stvari, ideja je sjajna. Koristeći nostalgiju za Jugoslavijom, autor je pokušao da stvori truthiness narativ u kome će da plasira nešto što nije tačno, ali što „zvuči" tačno, jer je lepo misliti da je ta zemlja bila toliko uspešna da je imala i svemirski program.

Ali problem nastaje jer je jako teško kontrolisati taj narativ, pogotovu ako dozvoljavate sebi previše sloboda. Pošto je prvih pola sata jako dobro postavljeno, ljudi poveruju u tezu filma. Ali onda, pošto ostatak nije dobar, kod publike nastaje ljutnja i bes kada shvati da je prevarena. I tu nije stvar „obrta", film nam ne otkriva da nas je prevario, već se količina logičkih rupa gomila do te mere da sve postaje besmisleno i očigledno. Opšti utisak je da je film mogao da bude zanimljiva crtica, pogotovu u svetu Trampa u kome je kreiranje paralelne stvarnosti postala rutinska stvar, ali je ispao neka nedopečena praktična šala.

To nema veze sa festivalom koji ovaj film otvara, to nije nešto upereno prema glumcima koji igraju u filmu, to je jednostavno stav prema reditelju ovog filma koji prethodnih 20 godina nije napravio ništa vredno gledanja, ali i dalje uspešno živi na staroj slavi koja mu omogućava da iznova snima filmove u kojima apsolutno nema ništa da kaže i pokaže.

Ovo čak nije ni poziv „na bojkot", niti bilo kakvu akciju u vezu sa filmom. Jednostavno, moj savet je da sve u vezi sa ovim filmom i njegovim rediteljem treba ignorisati. Ne hvatati se na „ali on je osvojio toliko nagrade…" mamce koji bi trebalo da budu argumenti za bilo šta; ne razgovarati o „autorovim doprinosima kulturi"; ne reagovati na hvaljenje „Kustendorfa". Kusturici, i svemu što na bilo koji način ima sa njim treba pristupiti sa selektivnim slepilom: ne primećivati, ignorisati, ćutati i pustiti da prođe i da nestane u irelevantnost, kao i sve što je autor filma uradio nakon „Podzemlja".

Glavna fotografija: Skrinšot iz filma Elle

Još na VICE.com

FEST – svetlo na sredini tunela

Upoznajte čoveka čija je neverovatna životna priča inspirisala film 'Lav' "Dolazak" je možda najbolji film ove godine, a ovo je pisac koji ga je smislio Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu