Čuj njen urlik

Tekst je prvobitno objavljen na Broadly

Intervju je izašao u martovskom izdanju magazina VICE

Već pedeset godina Glorija Stajnam se neumorno bori za prava žena – još od kako je osnovala časopis Ms. bila je istaknuta feministkinja i aktivistkinja. Malo koja javna ličnost se u prošlom veku borila za socijalnu pravdu koliko ovo nezaustavljivo čudo prirode. U januaru, Stajnem je bila među organizatorima Marša žena na Vašington, koji je prerastao u globalni protest tokom kog su milioni ljudi izašli na ulice da bi podržali prava žena. Ona takođe radi kao izvršni producent serije Woman za VICELAND, u kojoj dokumentuje sve načine na koje žene širom sveta oblikuju budućnost. Nedugo posle marša, popričali smo sa Glorijom Stajnam na temu borbe protiv nepravde i predsednika Trampa.

VICE: Bili ste pisac i aktivista u isto vreme, kako se te dve profesije dopunjavaju?

Glorija Stajnam: Počela sam kao pisac. Pošto se ispostavilo da su mi teme od aktuelnog društvenog značaja, postala sam i aktivista. Nisam mogla da se zadržim na pisanoj reči. Kao novinar, pazim da mi sve informacije budu precizne i ne krijem svoje mišljenje ili lično iskustvo. Samo tako sposobna sam da kažem da sam profesionalno odradila posao.

Pričali ste o značaju slušanja tuđih argumenata, o sposobnosti da se sa drugom stranom sedne za sto. Da li su SAD danas razjedinjene više nego ranije?

Zahvaljujući internetu i putovanjima, danas verovatno više slušamo jedni druge nego ikada pre. Ubrzo bela rasa više neće biti većina u SAD. Ljudi koji su se rodili i odrasli u sistemu rasne hijerarhije koji im je garantovao superioran položaj, te ljude je uznemirio Obamin predsednički mandat, kao i promene u etničkoj strukturi, kao i imigracija. Danas ljutito reaguju na sve to.

Jeste li nekad uspeli da ubedite mizoginog čoveka – ili ženu – da nije u pravu? 

Apsolutno. Ne tako što bih prosto rekla "ja sam u pravu", već tako što bih ostvarila vezu sa osećanjima pravde i nepravde u njihovom kontekstu. Na primer, ako desničaru Jevrejinu objasniš da su njegove mizogine predrasude na istoj ravni na kojoj je i antisemitizam, obično počnu da menjaju mišljenje.

Pedeset tri procenta belih žena glasalo je za Trampa . Šta kažete na to?

Pedeset tri posto belih žena obično glasa za Republikance jer zavise od muževljevog prihoda. Glasaju u interesu svog supruga. Još od samog početka borbe za ženska prava u ovoj zemlji, crne žene su dvostruko češće podržavale feminizam nego bele.

Savremeni feminizam često kritikuju zbog takozvanih internih sukoba, šta mislite o tome?

Nisu interni sukobi kad se ukaže na rasizam. To je važno istaći. Nisu ni interni sukobi kad se ukaže na seksizam. Na svemu tome se mora raditi jer mi nismo vaspitani da shvatimo dalekosežne posledice institucionalnog rasizma. Ali strašno se ponosim diverzitetom unutar pokreta za prava žena, nijedan drugi društveni pokret nije do te mere raznolik. Zato se i vode ti važni razgovori na internom nivou. Plaši me samo kad čujem da ljudi misle da postoji beli feminizam. Ako se definiše kao beo, onda nije feminizam – feminizam po definiciji obuhvata prava svih žena.

Da li vas iznenađuje to što je još potrebno braniti pravo žene na abortus?

Mene je iznenadilo da se to mora još tamo na samom početku, ali bila sam naivna. Pomislila bih, Kolika je to nepravda, čim je iznesem na videlo ljudi će se sigurno složiti. Nisam razumela da su žene potlačene upravo zato što imaju ono što niko drugi nema – matericu. Na jugu Afrike, žene iz Kvei i San plemena pokazale su mi koje trave koriste za kontracepciju, a koje za abortus. Sasvim je prirodno kontrolisati rad tela. To je neophodno da bi se kontrolisao sopstveni život. Ali razni oblici patrijarhije su zauzeli pozicije moći iz kojih pokušavaju da kontrolišu ženska tela.

Ako se radi o kontroli razmnožavanja, kakvo mesto mogu trans žene da nađu u feminističkim pokretima?

Mogu da se zauzmu za kontrolu nad svojih telom i svojim identitetom. Ideja da postoje samo dva pola potiče iz potrebe za kontrolom. U antičkim kulturama postojao je continuum, nije se insistiralo na podeli ljudski rase na dve podgrupe. Nekad mi padne na pamet da na svetu postoje samo dve grupe ljudi: oni koji sve hoće da podele na dva, i oni koji neće.

Većina aktivistkinja koje poznajem žale se da su istrošene. Kako vi uspevate da odolite umoru?

U početku mi se dešavalo da budem iscrpljena, svakako. Nisam razumela da se tu radi o borbi koja traje ceo život, umesto o jednokratnoj kampanji. Kad shvatiš da si feministkinja do groba, počneš drugim tempom da radiš, trudiš se da nađeš podršku, humor, ples, ljubav, za sve to ima mesta u revoluciji. Sredstvo tako postaje cilj. Ako ne bude bilo poezije i smeha usput, neće ih biti ni na kraju puta.