Reklame
Fašizam

Kako me je susret sa pijanim neonacistom naveo da preispitam svoj pacifizam

Ako se ne suprotstavim nacisti koji maršira strojevim korakom, kršim li neku društvenu normu?

pisao Jordan Foisy
27 Januar 2017, 7:44am

Ja sam pacifista. Počeo sam da verujem da je rat kao sredstvo, koliko god razlozi za njega bili pravedni ili koliko god motivi za intervenciju bili plemeniti, suviše grozan da bi opravdao bilo koji cilj. Zlo rata, nasilje koje on izaziva, i šta to nasilje čini njegovim žrtvama, baš kao i njegovim počiniocima, toliko je monstruozno da bi svi ljudi i lideri trebalo da mu se suprotstave. Nema pravednog rata.

Ali tu nastupa sumnja koja podriva taj moj stav: nikad nisam učestvovao u pravoj tuči. Najbliže što sam joj se našao bilo je kada sam se sa 19 godina pripito posvađao sa drugarom, što se završilo našim pijanim boks mečom u zadnjem dvorištu. Tada sam saznao da, bez obzira na to šta vam pokriva pesnice, udarac u glavu šest puta zaredom stvarno, stvarno boli. Osim tog primera i prisustvovanja stvarno brutalnim kafanskim tučama u Solt Sent Mariu, nasilje sam svesrdno izbegavao. Ali, koliko god verovao u pacifizam, ne mogu a da se ne zapitam da li je on samo odraz toga što sam prava mala kukavica koja ne zna da se tuče. Je li moj pacifizam samo paravan za činjenicu da sam jedna velika seka-persa?

Hodao sam pre nekog vremena bočnom uličicom posle fajronta u zapadnom delu Toronta sa prijateljicom Jevrejkom. Išli smo iz jednog krišom džentrifikovanog dela grada u drugi, mirnim putem obeleženim izbornim sloganima za neku od kanadskih naprednih stranaka. Odjednom je mir narušio pravi pravcati skinhed, koji je bukvalno marširao po putu strojevim korakom. Imao je sva obeležja skinheda: obrijanu glavu, smeđe bermude i dizao ruku u nacistički pozdrav dok je izvikao rasistička sranja kao što su "Zabranjeno Jevrejima", "Marš iz zemlje" i "Glasajte za Harpera". (Znate već, klasične rasističke parole.) Suptilnost očigledno ne spada u paletu osobina pijanog neonaciste.

Bio sam besan kao ris. Ko ga jebe, ovaj grad nije u tom fazonu, pomislio sam. Posebno sam bio zgrožen zbog svoje prijateljice, pomislivši: Ona na zaslužuje da oseća ovu vrstu pretnje, ne ovde i ne 2015. godine. Potom, ne pokazujući nimalo uviđanosti za bezbednost pomenute prijateljice, počeo sam da vičem na njega s druge strane ulice. Voleo bih da je to bila nekakva visprena ili inteligentna igra reči kao što je: "Hej, nacisto, kristalno se nosi", ali umesto toga iz mene je pokuljalo samo mucavo: "Hej... čoveče, prestani. Daj, čoveče, nije kul, nije ti kul taj nacistički fazon."

To je bilo dovoljno. U svojoj pijanoj uvređenosti, smetnuo sam s uma da su nacisti stvorenja sklona nasilju koja su oduvek najviše na svetu volela da iscipelaju glavu nekog sirotog socijaliste. Prešao je na našu stranu ulice i odmah počeo da me izaziva na tuču — i to ne na lep način. Bio je to velik, zastrašujući čovek. Izgledao je kao što bi izgledao Kevin Džejms da igra u Verniku. Na pamet mi nije padalo da se potučem s tom životinjom. (Mada bi moja reakcija verovatno bila ista i da je bio jedan od onih retkih mršavih, načitanih naci hipstera.) Uplašeno sam se povukao: "Hej, čoveče, ne želim da se bijem. Ne želim frku."

A nacista je na to rekao: "Ma, ti si samo pičkica", pre nego što je odmarširao u noć.

Samo pičkica.

U redu, niko vas ne bi posavetovao da se previše obazirete na mišljenje nekog skinheda, ali njegova izjava je ipak nastavila da odjekuje u mojoj glavi. Odmah nakon svega, osećao sam se kao da sam pao na nekoj vrsti društvenog testa. Trebalo je da se potučem s njim, dođavola. Zar nije on, kao nacista, neko s kim treba da se potučete? Nisu li nas tako učili u školi? Siguran sam da mi je nastavnik istorije bar jednom rekao: "Ako vidiš nacistu, moraš da se potučeš s njim, jer nikad ne znaš kad će biti dovoljan taj jedan nacista da se sve otme kontroli."

Vizije svega što sam mogao da uradim nastavile su da mi igraju pred očima. Mogao sam da mu se unesem u lice i onda da ga naglo udarim glavom kao što me je savetovao jedan od mojih ozloglašenih ujaka. Ili da ga šutnem u jaja, nema te mržnje koja može vas da zaštiti od dobro plasiranog udarca u muda. Ili još bolje, trebalo je da ga pustim da me premlati. Hm, kad vas prebiju zato što ste digli glas u ime tolerancije? Čim izađem iz bolnice, verovatno bih se osećao sjajno. Kad vas u ime pravde prebije skinhed, verovatno se osećate kao da ste glasali milion puta.

Narednog dana sam prestao da žalim za slatkim batinama u ime pravde, ali me je i dalje proganjao taj susret. Šta sam mogao da uradim da utičem na mentalni sklop tog čoveka, kako sam mogao da se suprotstavim njegovoj mržnji? Tek sam blago uronio nožni palac u mračan i uzburkan okean bez dna koji predstavlja sklonost tog čoveka ka nasilju i mržnji, a čak i tad sam se osećao kao da sam van svog elementa. Moji ideali mira sada su mi delovali naivno, nastali iz privilegije i bezbednosti. Ljudi koji posežu za nasiljem, za Činom ubistva, njih ne zanima da razrešimo naše nesuglasice. Posle tog susreta, osećao sam se kao Tomi Li Džons na kraju filma Ovo nije zemlja za starce.

Shvatam sada, međutim, da sam pravio istu grešku koju prave mnogi zagovornici pravednog rata. Ratni huškači često tvrde da su samo realistični, da je mir jedna sjajna ideja, ali da svet prosto ne funkcioniše tako. To pozivanje na realizam često je samo sužavanje slike o događajima i ignorisanje konteksta situacije. Ti ljudi nisu realistični, već uprošćavaju. Oni tvrde da nude trezven sud, ali on često podrazumeva ignorisanje širih istorijskih razloga za neku krizu i alternativnih politika koje nisu ni isprobane. Štaviše, kao što nam je pokazao svaki upad na Bliski Istok, ti "realisti" pojma nemaju šta dolazi posle nasilja. Njihov realizam jednako je naivan kao i pacifizam; samo nam govore da je jedna ideja za ozbiljne odrasle ljude, a druga zgodna ideja za pesmu hipika.

U svojoj glavi sam susret sa debelim Edom Nortonom pretvorio u borbu između dobra i zla, borbu koju sam izgubio. Ko je uopšte pisao te misli, Dejvid Frum? Kontekst scenarija je da, naravno, nije trebalo da se pobijem s tim likom. On je bio samo pijani kreten koji je pravio veliku budalu od sebe u tri izjutra. Nespretna čarka ne bi najednom pretvorila tog lika u Krisa Hedžisa. Plus, mogu samo da se nadam da je jutarnja pijana sramota nakon što ste u javnosti marširali strojevim korakom neizdrživa.

Zapad je u neprekidnom ratu već više od 15 godina, a ni ne vidi mu se kraj. Priroda tog rata se takođe menja, sve se više oslanja na napade dronovima i specijalne snage, zbog čega ga je teže zapaziti i suprotstaviti mu se. Taj zgodan rat postao je ortodoksan čak i za najekstremniju levicu, istovremeno ne nudeći dokaze da od njega dobijamo bilo šta sem mrtvu nevinu decu, još ljudi koji nas mrze i rat koji rađa nove ratove. Vreme je da se to promeni. Levica bi trebalo da zagovora potpuni mir i spoljnu politiku zasnovanu na diplomatiji, saosećanju i pružanju utočišta. Ako me to čini pičkicom, onda sve što mogu da kažem jeste:

Pratite Džordana na Tviteru.

Još na VICE.com

Pitali smo stručnjaka za fašizam da li je Donald Tramp fašista

Nogomet i fašizam: Živim li u Republici Hrvatskoj ili u NDH?

Devedesetogodišnja baka koja je u mladosti zavodila i ubijala naciste

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu