Quantcast
Piscu je sve dozvoljeno, kaže Darko Tuševljaković, dobitnik Evropske nagrade za književnost

Upoznajte Darka, čiji je roman "Jaz" upravo ovenčan najvažnijom evropskom nagradom za književnost.

Iako čitavog radnog života zavisim od kombinovanja reči, nikad se nisam usudila da se uhvatim u koštac sa pravim pisanjem. Zato volim da provodim vreme sa ljudima koji su bili toliko hrabri da svoje delo iznesu i ogole u javnosti. Imala sam sreće da Darka kao pisca upoznam baš u ranim koracima na književnoj sceni i da se posle par pročitanih strana potpuno navučem.

Baš zato me današnja vest da je njegov novi roman "Jaz" dobitnik Evropske nagrade za književnost za ovu godinu nije toliko iznenadila. Obradovala jeste, neviđeno. I konačno mogu da kažem da je nagrada em zaslužena, em je dobio neko u čijem delu ja uživam. Dakle, fan. 

E zbog toga sam smisila da razgovaram sa Darkom i preko posrednika, njegovih prijatelja, pisačkih saboraca i fanova. Tako da, izvolite, upoznajte Darka kroz pitanja svih nas.

VICE: Šta će se promeniti u tvom životu posle ovog Oskara?

Darko Tuševljaković: Kako šta? Pa evo, dao sam intervju za VICE. Znaš kad bi se to desilo da nije nagrade? Pisac nema mnogo načina da proširi glas o sebi. Naravno, mora da ima knjigu, ali to često nije dovoljno. Kod nas su najpoznatija imena iz sveta pisane reči ljudi koji su se već ostvarili na nekom drugom polju, pa su onda odlučili da napišu knjigu. Njima je lakše, za njih se već zna. 

Ali šta kad nisi ništa drugo osim škrabalo? Gde su te reklame? Gde je taj medijski prostor koji će te afirmisati? Na tebe se ionako tradicionalno gleda kao na diletanta koji prodaje rog za sveću, jer to piskaranje sigurno ne može biti bogzna kako težak posao... 

Osim, naravno, ako ti se posreći da dobiješ nagradu. Tad će neko možda čuti za tebe. Pa će se možda odvažiti na rizičan korak kupovine i čitanja knjige. Nagrade su naše reklame i situacija je takva da publiku možeš da dobiješ samo okićen medaljom. Svi moramo da budemo prvaci u disciplini da bi neko obratio pažnju na nas. Naš čovek voli samo najbolje. Problem je jedino u tome što književnost nije sportska disciplina i nagrade nisu isto što medalje. U umetnosti se ne broje gemovi i setovi, a pisanje se ne meri štopericom. 

Da ne bi bilo zabune, nije problem u nagradama, na njih svako treba da bude ponosan, i ja sam vrlo ponosan na svoju, velika je i značajna i mnogo mi znači: problem je u tome šta ljudi zamišljaju da književna nagrada predstavlja. Ja se u svom pisanju ne takmičim ni sa kim osim sa samim sobom.

Gavrilo Petrović, Darkov prijatelj

Da li se nekad usereš da nećeš uspeti da izneseš ambiciju i raspon nečega što si smislio? i kako ih prenebregneš? imaš li ideje koje čuvaš da se sa njima uhvatiš u koštac u nekom kasnijem dobu spisalačkog staža?

Svakog jutra kad ustanem, nije mi svejedno. Stalno me hvata frka da vremena neće biti dovoljno. Imam utisak (ili možda nije samo utisak) da sam uradio premalo i da, ma koliko radio, neću uraditi dovoljno. Pisanje nije opuštena zanimacija, bar ne za mene. Volim to da radim, ne mogu bez toga, ali često sam u grču sve dok ne završim započeto. A onda ceo proces kreće ispočetka.

Nemam teme koje čuvam za kasnije. Postoje ideje koje čekaju na red, ali čim završim nešto što trenutno pišem prelazim na njih, ništa ne štekam. Ne plašim se toga da neću imati o čemu da pišem, niti mislim da nisam dorastao idejama koje mi padaju na pamet. Pravi trenutak je uvek sada, samo što prekratko traje.

Problem je jedino u tome što književnost nije sportska disciplina i nagrade nisu isto što medalje.

Da li postoji, i kako izgleda, magični momenat dok u po noći sediš i čukaš. Kada si najzadovoljniji time što radiš?

Najčešće radim noću, kao i, pretpostavljam, većina. Tad jedino imamo vremena i mira. Ali najviše volim da pišem ujutro/prepodne. Što retko kad uspevam. Eventualno vikendom, ako prethodne noći nisam zaglavio. Noć je okej, nosi određenu atmosferu sa sobom, ali mozak je tad već umoran, baterija je skoro potrošena. 

Ujutro, dok sam svež, iz mene izlazi najbolji tekst i tada sam najzadovoljniji onim što napišem. Posle jutarnjeg pisanja, ceo dan ti bude lep. Može da ode u bilo kom pravcu, može i da se sjebe, ali ti ćeš se svejedno osećati dobro.

Fotografija: Andrej Bjelaković

Tri pisca/spisateljica, po jedna vrlina na kojima im beskrajno zavidiš?

Ursuli K. Le Gvin zavidim, u pozitivnom smislu reči, na životnoj mudrosti i humanosti, kao i na izuzetnoj sposobnosti da velike stvari kaže na jednostavan način. Njene reči su jednostavne, a magija koja iz njih proizlazi velika i složena. 


M. Džonu Harisonu zavidim na uglu gledanja na život, vasionu i sve ostalo, uključujući i spisateljski zanat. Zavidim mu na njegovoj pomerenosti i na osobenom stilu. On je jedan od onih koje želite da oponašate, ali ste svesni toga da je svaki pokušaj osuđen na propast.


Džojs Kerol Outs zavidim na količini teksta koji je u stanju da izbaci iz sebe. Možemo diskutovati o tome da li i koliko to umanjuje kvalitet njenog pisanja, ali svejedno, čak i kad nije potpuno u svom elementu, ona piše dobre knjige, a kad jeste, onda su odlične. A godišnje izbaci po tri, četiri naslova. Piše sve, kratke priče, romane, pesme, eseje, drame. Nenormalno.

Na tebe se ionako tradicionalno gleda kao na diletanta koji prodaje rog za sveću, jer to piskaranje sigurno ne može biti bogzna kako težak posao...

Oto Oltvanji, pisac

Kolike su šanse da se neko iz stvarnog života prepozna u tvojoj prozi i naljuti?

Šanse postoje. Ko zna, možda su se neki već naljutili, samo neće da kažu. Niko nikad nije doslovno prekopiran na papir, ali tu i tamo štrpnem poneki detalj, osobinu, crtu koju je moguće prepoznati. Moji likovi su često Frankenštajnova čudovišta sačinjena od delova ljudi koje poznajem, ljudi koje sam video na televiziji, ljudi o kojima sam čitao, ljudi o kojima sam slušao od drugih. Pisac se služi svim raspoloživim sredstvima, sve je dozvoljeno.

Jesi li nekad već pisao u kafiću?

Jesam. Čim sam za hleb prestao da radim u kancelariji. To mi je omogućilo da rad za drugog i rad za sebe preselim u kafić. Bar ponekad. Znam da je izlizano, ali oduvek mi je bila želja da pišem na nekoj lokaciji koja nije moja kuća. Pisao sam i na moru. Na terasi vikendice. To je posebno iskustvo.

Kad bi od danas morao da pišeš samo kratke priče ili romane, šta bi odabrao?

Roman sastavljen od kratkih priča. To je ionako moderna fora. Mozaik šmozaik.

Moji likovi su često Frankenštajnova čudovišta sačinjena od delova ljudi koje poznajem, ljudi koje sam video na televiziji, ljudi o kojima sam čitao, ljudi o kojima sam slušao od drugih.

Tolstoj ili Dostojevski?

Malo sam ja čitao te klasične Ruse. Premalo da bih mogao da biram. Braća Strugacki su moj izbor.

Tvrde ili meke korice?

Jaz je moja prva knjiga koja je izašla u tvrdom povezu i ne mogu da kažem da nisam ponosan na to. Mada, štampana je na belom papiru. Prve dve su izašle u mekom povezu, ali je papir unutra žuti. A idealan bi bio spoj te dve stvari, dakle, tvrda korica, žuti papir. Ko zna, možda jednog dana… Eto, čoveku se ne može ugoditi. Istini za pravo, od svega toga mi je važnija ilustracija na korici. Tvrdoća je u drugom planu.

Šta ćeš da obučeš za dodelu nagrade?

Karirani sako, da budem u trendu.

Petar Petrović, reditelj, crtač malih robota 

Ko su ti uzori za likove u Jazu?

Delom su to ljudi koje poznajem, delom izmaštane ličnosti. Zvuči kao vrlo mehanička podela, ali rez zapravo nije jasan, niti su odnosi ujednačeni. Ima likova koji su eksponenti nekog stava, teorije, pogleda na svet, samo što se tada treba potruditi i udahnuti im život, oslikati ih što uverljivije. Mislim da je Bogdan delom takav lik. Možda čak i David.

Svako ko napiše knjigu smatra se piscem. Kad naučiš da voziš kola, ti si vozač. Ali nisi vozač formule. Za to ti ipak treba malo veća kilometraža.

Kako osmišljavaš i gradiš ženske likove?

Često uzimam ženski lik za glavni, u pričama. Mislim da me to dovoljno udalji od njega kako bih mu udahnuo pravi život. Tada je on ja i ne-ja, blaga distanca omogućava veću slobodu, navodi na igru. Ako ste preblizu glavnom liku, onda ste to vi, a ne lik, ako ste mu predaleko, onda je pitanje koliko ćete ga dobro predstaviti. Ovako dobijete zanimljivu perspektivu, unesete nešto svoje u ženski lik, ta osoba vam je istovremeno bliska i različita od vas, nosi nešto vaše, ali to je istovremeno i nešto samo njeno. Neobičan osećaj. Dobro je da lik za pisca makar delom ostane misterija.

Uroš Dimitrijević, novinar, Darkov fan

Je l' uopšte postoji trenutak kada si pisanje nazvao svojim zvaničnim poslom ili je tako nešto nemoguće u Srbiji, pa pisanje ostaje u domenu hobija na koji odlazi baš baš dosta vremena?

Ne volim mnogo da se predstavljam ljudima kao pisac. Kad me pitaju čime se bavim, pre ću reći da sam zaposlen u izdavačkoj kući. Ne zato što svoje pisanje smatram hobijem, ono je hobi silom prilika, pošto ne živim od toga, nego zato što za mene to „pisac" nosi određenu težinu i osećam veliki respekt prema pozivu. Reč se olako koristi. Svako ko napiše knjigu smatra se piscem. Kad naučiš da voziš kola, ti si vozač. Ali nisi vozač formule. Za to ti ipak treba malo veća kilometraža. Za to ipak treba da ostaviš malo znoja na stazi. Ne znam da li sam spreman da se nazovem piscem. Nadam se da ću jednog dana to saznati.

Da li misliš da čovek treba da bude nezamislivo hrabar da bi se bacio na pisanje u Srbiji? Ne zbog tematike, već puke egzistencije, uglavnom finansijske?

Ne mislim da je u pitanju neka posebna hrabrost, naša privilegija je u tome što sedimo kod kuće, niko nas ne uznemirava, radimo koliko hoćemo i pišemo o čemu hoćemo. U tom poslu zavisimo isključivo od sebe. Danas je veća hrabrost otići među ljude nego biti sam, a pisanje je samotan zanat. Možda treba biti lud, pa očekivati da ćeš svoj trud naplatiti, većina nas nikad neće. Ali takva situacija nije samo u Srbiji, naprosto današnji svet je tako naštimovan da pisac uglavnom mora da radi nešto drugo kako bi se prehranio. Ne treba biti izbirljiv i ponosit. Možda je to najveća mudrost.

____________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film Ja repujem - Smoke Mardeljano

______________________________________________________________________________________________________

Imamo hiperprodukciju u izdavaštvu stripova, ali to često rezultira jako lošim prevodima? Kako da podržimo domaću scenu, a da ipak ne kupimo originalno strano izdanje? (Darko inače radi kao izvršni urednik strip izdanja u izdavačkoj kući Čarobna knjiga)

Ključna stvar je pamćenje imena. Stvar treba svesti na lični nivo. Zapamtite kasapina koji je uništio neko delo i sledeći put kada vidite njegovom ime u impresumu, nemojte kupiti to izdanje. Trik je u tome što ćete naići i na ljude koji znaju svoj posao. Na prevode koji su dobri, pa i odlični. Zapamtite i ta imena, pa kupujte stripove na kojima su oni radili. Možda će to biti podsticaj za izdavače da dobro razmisle kome će poveriti prevodilačke poslove.

Koliko je posrbljavanje dobro? Kada Hudini može da se prevede kao Big Lale i šta reći klincima koji Dr Duma znaju iz filmova, a ovde ga vide kao Viktora von Usuda?

U stripovima koje ja uređujem, Dr Dum je Dr Dum, da oproste jezičke patriote. Mislim da svaki izdavač ima svoja pravila kojih se drži, što je dobro, a od toga bi bilo bolje samo kada bi se principi i pravila više usklađivali među izdavačima. Doduše, previše je očekivati da se stripovi usaglase sa filmovima i ostalim medijima, formatima, umetnostima. 

Nema kod nas ko time da se bavi. Posrbljavanje ima svoje mesto, ali treba biti pametan i oprezan. Ne sme da se izgubi duh originala, ton, registar. Ne sme prilagođavanje imena, termina i fazona da vas izbacuje iz čitanja stripa – osim kada je baš to cilj. Prevoditi, recimo, Dedpula ili Asteriksa tako je sasvim okej, treba da bude smešno, treba da bude meta-. Ali preterivati sa time u stripu nehumorističkog karaktera najčešće nije na mestu. 

Svojevremeno su Derdevila preveli kao Nebojšu. I onda šta, Nebojša jurca Amerikom i bori se protiv zločinaca? Odjednom imate slučajnu i neprimerenu humorističku notu.

Danas je veća hrabrost otići među ljude nego biti sam, a pisanje je samotan zanat. Možda treba biti lud, pa očekivati da ćeš svoj trud naplatiti, većina nas nikad neće.

Aleksandra Nikšić, fan

Ti si, ako je verovati Guglu, jedini čovek u Srbiji, a možda i na Balkanu, koji je intervjuisao Ursulu K. Le Gvin. Kako je to izgledalo, pošto ona, navodno, ne koristi kompjuter?

Ne znam za taj podatak za Balkan, ali nije tačno da se UKL ne služi kompjuterom, na njenom sajtu je svojevremeno pisalo samo da ne koristi imejl. Mada, intervju smo obavili upravo preko mejla, tako da priznajem da sam bio u povlašćenom položaju. 

Pre nego što mi je palo na pamet da uradimo intervju, razmenili smo nekoliko pisama, ja sam joj se obratio kao veliki fan, ona mi je vrlo lepo i dirljivo odgovorila, pismima pisanim rukom. Kada sam je pitao da li bi odgovorila na nekoliko pitanja za fanzin Emitorbeogradskog Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić", rekla je da pristaje i ponudila da pređemo na elektronsku poštu. Intervju nije dugačak, ali uz njega je poslala karticu s potpisom na kojoj pozdravlja sve čitaoce Emitora. 

Zauzvrat sam joj poslao primerak fanzina, i pošto, naravno, ništa od teksta nije mogla da pročita, tadašnji član redakcije, multitalentovani Petar Petrović, nacrtao je sjajne robotiće koji su išli uz intervju, jer smo negde pročitali da Ursula sakuplja figurice robota.

Tvoj muzički ukus je dosta šarenolik, ali vuče ka tvrdom? Slušaš muziku dok pišeš i šta?

Pisci često tvrde da im je za pisanje potrebna tišina. Ona je dobrodošla, ali ume i da uspava. Meni često pomaže glasna muzika, po mogućnosti instrumentalna, ona ubija signale iz spoljnjeg sveta i ostavlja me samog s tastaturom i ekranom. Može neka elektronika, Juno Reactor ili Underworld, Dynatron ili Solar Fields, može ambijentala poput Biopshere ili Carbon Based Life Forms, ali može i gitarska lomljava, kojoj sam sklon. Recimo Animals As Leaders ili The Aristocrats. Ne bunim se ni kad zaurla Greg Pućato iz The Dillinger Escape Plan-a, taj urlik postaje beli šum preko kojeg mozak savršeno funkcioniše.

Još na VICE.com

Stvarnost zagorčava život piscu: Oto Oltvanji za VICE o novom romanu, svakodnevici i inspiraciji

Glavoprehlada

Sa Vladimirom Tabaševićem o novoj knjizi, ljubavi i krovu nad glavom