Pitali smo stručnjake kada je pravi trenutak da se odselimo od roditelja

Fascinacija Amerikanaca velikim porodicama u vešegeneracijskom zajedničkom življenju mediteranskih porodica bila je često predmet holivudskih ostvarenja, i to uglavnom kroz komične situacije. Ne samo Ameri, već i mnogi stranci koji dođu u Srbiju poprilično su zbunjeni kad čuju da neko ko ima više od 20 godina živi i dalje sa roditeljima. Kad im kažeš koja je prosečna plata (ne ona iz zvaničnih statistika, od 400 evra, nego stvarna, većine običnog sveta), koja je stopa nezaposlenosti, tek onda počnu da klimaju glavom, sa minimalnim procentom razumevanja u stilu "aha, da, da, jasno".

U Srbiji, opcija za samostalni život pre dvadesete za većinu ljudi je to da studiraš u drugom gradu; mnogi seku popučanu vrpcu od roditelja brakom u mladim godinama, ili vanbračnom zajednicom, a manji broj srećnika ima neki posao, čija plata može da pokrije lepotu života lišenog svakodnevice u kojoj ti majka pegla, kuva i čisti, otac pita kad ćeš da završiš fakultet, a mlađeg brata šalješ da ti kupi nešto slatko.

Tako da mali procenat mladih, može, u ovom kontekstu, sebe da nazove odraslom osobom, tačnije njih trećina, kako je pokazala studija Mladi u Srbiji 2015. godine.

Mi smo razgovarali sa nekoliko tih srećnika(?) koji žive bez direktne kontrole roditelja.

Jovana (27) kaže da joj je na početku samostalnog života najviše prijala sloboda, ali i da su joj užasno nedostajali roditelji. Neobično joj je bilo, ali na to se brzo navikla, da radi sve one stvari koje su do tada radili roditelji umesto nje.

- Kad sam počeo da živim sam, u početku uopšte nisam jeo sveže voće. Majka je to uvek kupovala na pijaci, pa prilikom odlaska u prodavnicu nisam nikad obraćao pažnju na voće, a kako nisam išao ni na pijacu, trebalo je dosta vremena da se voće vrati u moj život. Sada idem na pijacu jednom nedeljno. Best thing ever! – rekao je Milutin (28).

Vladana (24) je morala je odluku o osamostaljivanju da donese za jedne popodne, nakon sukoba sa roditeljima.

- U tom trenutku me je najviše opterećivalo kakav ću odnos imati sa mojima. Anksioznost pre, i tokom traženja posla da li ću uspeti da ga nađem i uklopim se i koliko dugo ću uspeti da budem nezavisna, generalno ta neizvesnost me je ubijala u pojam – kaže Vladana.

Nikola (25) kaže da je u njegovom slučaju odvajanje od roditelja prošlo bezbolno, jer je prvo živeo sam u gradu u kom je studirao, roditelji su u početku slali koliko su mogli, a onda je postepeno, tokom studija počeo da zarađuje, prvo honorarno, pa onda sa punim radnim vremenom kako bi sam sebe izdržavao samostalno.

- Naravno, i dalje kad moram nešto veće da kupim, moji ulete sa kreditom ili čekovima, pa im to vraćam u ratama, kao što je lap-top ili na primer, obnova zimske garderobe, pa u tom smislu me još uvek pomažu. Kad sam počeo da živim sam čudno mi je bilo što moram sam da spremim sebi da jedem, to je uvek radio neko drugi, ali naučio sam da kuvam, kaže Nikola.

Okej, ovi ljudi su preživeli to naglo skidanje hanzaplasta sa rane zvane odrastanje i preživeli, ali šta se dešava kad mladi imaju uslove da se osamostale, ali ipak biraju da ostanu da žive sa roditeljima, a prema podacima iz ove studije, takvih je 50 odsto. Da li je to samo zbog redovnog obroka kašikom, ili je to zato što moramo da dobijemo dnevnu dozu bezuslovne ljubavi, ili je u pitanju nešto drugo. Razgovarali smo sa stručnjacima o tome zašto mladi ostaju da žive sa roditeljima kada imaju uslove da žive samostalno, kao i kada je pravi trenutak da se osamostalimo.

- Jedan od razloga je značaj koji porodični život ima u kulturama tzv. mediteranskog kruga, kojima i Srbija pripada. U ovim kulturama se porodica visoko vrednuje, i veoma često stavlja ispred samostalnog života. Mladi često zasnivaju sopstvenu porodicu u okviru porodice porekla ili se tek kroz osnivanje sopstvene porodice odvajaju od svojih roditelja (bez samostalnog života između) – rekao nam je sociolog Dragan Stanojević, koji je jedan od autora studije Mladi u Srbiji 2015.

Tokom odrastanja roditelji dugo izdržavaju svoju decu, a tokom celokupnog školovanja su im gotovo jedina potpora (jer često institucionalna izostaje ili nije dovoljna), smatra Stanojević. S druge strane, kada se zaposle i počnu da zarađuju, i mladi počinju da doprinose budžetu domaćinstva, a sa godinama i sve više da pomažu svoje roditelje.

Međutim, nije samo topla supica razlog da i kad mogu da odu, mladi ipak odluče da ostanu sa mamom i tatom, jer im roditeljsko smaranje, izgleda ne pada tako strašno, zato što su se odnosi na relaciji dete-roditelj dosta promenili.

- Ostanak sa roditeljima neretko sa sobom nosi prednosti u organizaciji svakodnevnog života: kuvanja, spremanja, peglanja i slično, ali istovremeno ne podrazumeva nužno i međugeneracijske sukobe. Danas su mladi po svojim stavovima bliži roditeljima nego što su to njihovi roditelji bili svojim roditeljima, tako da zajednički život ne nosi nužno sa sobom i manjak autonomije i sukobe – kaže Stanojević za VICE.

Kada se radi o mladima koji žele da se odvoje od roditelja, imaju neka primanja, ali ipak se ne odvajaju, postoje i neke specifične okolnosti vezane za Srbiju zbog kojih duže ostaju u roditeljskom domu. Osim para, problem je i dostupno stanovanje.

- Radi se o veoma malim šansama da dođu do prve nekretnine na bilo koji način: da je kupe, naslede, ali i o veoma malim mogućnostima da istu iznajme (samostalno, sa cimerima ili parterom/partnerkom). Sopstvene finansije najčešće nisu dovoljne da se nekretnina kupi, a trenutno ne postoje institucionalni programi koji bi im omogućili lakši dolazak do (prve) nekretnine. Takođe, gradnja je fokusirana u velikoj meri na porodične stanove - kao model za stanovanje se uzima nuklearna porodica - i gotovo da ne postoje funkcionalni stanovi u kojima bi moglo da živi nekoliko mladih osoba (ovakva gradnja je rasprostranjena po velikim gradovima zapadne Evrope) – kaže Stanojević.

Kada se radi o psihološkim aspektima, ovog fenomena, psiho-terapeutkinja Suzana Krstić, kaže da, ako izuzmemo ekonomske uslove, koji se u Srbiji vrlo često navode kao razlog ostajanja sa roditeljima, možemo govoriti o različitim psihološkim faktorima i spremnosti.

- Potrebna je spremnost dece da odu, a roditelja da ih puste. Ili, spremnost roditelja da ostanu sami, preuzmu odgovornost za drugačiji život i veću usmerenost na sebe, a u isto vreme, visok stepen poverenja dece u roditelje da će moći sami. Ovo sve može zvučati vrlo jednostavno, ali nije. U osnovi ove spremnosti leži veliki strah od odvajanja, koji se, kao prirodan, manifestuje još u prvim mesecima nakon rođenja. Ti primarni strahovi, kasnije, određuju našu spremnost da ulazimo u nove situacije, odvajamo se od roditelja, partnera, prijatelja. Ukoliko je, iz bilo kog razloga, izostala adekvatna reakcija, javljaju se teškoće u separaciji, u svim odnosima, pa i u situaciji preseljenja od roditelja.

Pored toga, postoje duboka, često nesvesna, uverenja da roditelji neće moći sami, da će ih dete izdati svojim odlaskom, da se na taj način ne pokazuje zahvalnost za sve što su učinili, kao i uverenje da nemaju kapacitet da ostanu sami sa sobom i usmere se na svoje potrebe i želje, smatra Krstić. Još jedno od čestih uverenja koja blokiraju decu da se odsele je i uverenje da im sreća ne pripada, zvuči paradoksalno, ali vrlo je prisutno. Deca se ne usuđuju da krenu dalje u svoj život, koji obećava slobodu, samostalnost, sreću, jer negde duboko, neguju uverenje da je sreća nedozvoljena i ne pripada njima, rekla nam je Suzana.

I kad je, obzirom na sve ove sociološke i psihološke faktore, pravi trenutak da se osamostalimo.

- Nema pravog, niti univerzalnog trenutka. Sve je vrlo individualno i zavisi od različitih faktora: spremnosti, motivacije, zaokruženih razvojnih faza, želje, ekonomske situacije, konteksta u kome živimo itd. U suštini, važno je prihvatiti činjenicu da se od roditelja ne odvajamo nikada. Oni, i nakon preseljenja, ostaju naši roditelji zauvek. Jedini za nas i najbolji koje imamo. Tek kada tu činjenicu prihvatimo kao istinu i neminovnost, možemo zatvoriti jednu životnu fazu i krenuti dalje. Uz uverenje da nam novi život pripada, a da će roditelji biti dobro u novom kontekstu (takozvanom "praznom gnezdu") – kaže Suzana Krstić.

Kada osobe nisu spremne, preseljenje u drastičnim situacijama razbuđuje različite strahove iz detinjstva i nedovršene poslove, pa dolazi do zastoja, neadaptacije na novonastalu situaciju, pa i do vraćanja kod roditelja.Kada se mladi odvoje od roditelja, različitu reaguju, to je pokazalo višegodišnje iskustvo u radu Krstić na problemima vezanim za separaciju. Kada su osobe spremne za odvajanje, obično su emocije pomešane. Pored radosti, slobode, osećaja uspeha i postizanja željenog cilja, oseti se tuga jer se nešto završava, kao i strah od preuzimanja odgovornosti, odrastanja, konačnosti, pa čak i od smrti, jer svako odrastanje podrazumeva približavanje smrti, kaže ona.

Najvažnije je da se spremimo sa samim sobom za situaciju koju odvajanje od roditelja donosi, smatra Krstić.

- Svaka priča je različita i svako se sa situacijom separacije nosi najbolje što zna i ume. Ako neko reši da se preseli, ode od roditelja i započne novi život, važno je da bude spreman na različite emocije, stresne situacije, strah od budućnosti, ali i veliku radost, uživanje u samostalnosti, odrastanju, osvajanju novih vrhova. I za kraj, važna je spremnost za ljubav, prema roditeljima, koji zauvek ostaju roditelji, jedini koje imamo, ali i prema sebi i svojim željama, koje nas vode dalje, a paradoksalno, sve bliže roditeljima, na jedan nov, bogatiji način, zaključila je Suzana Krstić za VICE.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu