Pitali smo studente medicine u Srbiji za njihova najbizarnija iskustva

Naravno, svi mi ćemo se praviti pametni kada duže čekamo u redu i govoriti kako lekari ništa ne rade, reći da su ovakvi i onakvi, generalizovati i sve strpati u koš korumpirane bagre. Ali oni će i dalje biti tu, spremni za nas i naše srčane, kožne, digestivne ili polne bolesti. Jer to su isti oni ljudi kod kojih ćemo trčati kada smo bili suviše pijani da bi se setili kondoma, kada nam creva rade kao protočni bojler, kretenski vozili i zakucali se u banderu, a kada stvarno zagusti bez razmišljanja ćemo sopstveni, ili život naših bližnjih, staviti u njihove ruke.

Cenimo ih i potcenjujemo iako svi znamo da je većina očajno plaćena za sav stres koji im na poslu priređujemo, a koji jedno večernje tuširanje neće oprati sa ramena. Ali isto tako svi znamo da su prešli težak put učenja, odricanja i prljanja ruku, samo da bi znali kako da na najbolji mogući način reše naša sranja.

A da biste koliko-toliko postali imuni na sva ta sranja, morate da prođete kroz svašta. A najbolje doba za to je - pa, studentsko, samo što to ne znači isto što i na bilo kom drugom fakultetu. Pitali smo studente medicine u Srbiji koja su im najupečatljivija iskustva sa praksi. Evo šta su nam rekli:

MARKO

Najgore mi je uvek kad gledam kad nekom vade krv, haha. Znam, budući sam doktor, to je najbanalnija stvar, ali taj trenutak kad igla ulazi pod kožu i probada krvni sud mi je mnogo gadan, uvek se namrštim kad to gledam jer se setim kakav je to osećaj i kako su meni to radili kad sam bio klinac, a vene su mi bile slabe, pa se dešavalo da puknu, a to baš boli, pa moraju opet na drugom mestu da ubacuju iglu. Gledao sam odsečene prste, amputacije, otvorene prelome, ali vađenje krvi mi je ipak užas.

UROŠ

Medicina je veština, zanat, isto koliko i nauka. Mogu da kažem da znam kako da izvedem neke stvari (kao što je opšti pregled, uzimanje anamneze) ali mi fale finese. To može da se stekne samo iskustvom. Ali eto, ja bih naveo auskultaciju (slušanje) srca, kao nešto što je najkomplikovanije. Onaj ko izvodi tu metodu pregleda mora da izvežba svoj sluh do te mere da čuje i najtiši šum. Mi studenti često čujemo patološke zvuke tamo gde ih nema, ne čujemo ništa tamo gde bi trebalo i treće, najčešće, čujemo ono što nam je profesor rekao da je čuo.To je zanat, i ne može se savladati iščitavanjem lekcije, može samo slušanjem i slušanjem.

STEFAN

Imam iskustvo sa ženom koju sam auskultovao, naravno golu do pojasa. Kod srca je, kada su starije žene u pitanju, bitno skloniti levu dojku sa strane ili je podići, kako bi moglo bolje da se čuje. Saopštio sam joj da treba da skine pidžamu, a ona se čudno se nasmejala. Skine se, ja počnem pregled. Krajičkom oka primetim da se smeška. Pomerim dojku, ona se i dalje smeška. Ubrzam pregled, završim. Nisam stigao lepo da oslušnem. Ona me pita:

-Zašto si stao?

-Pa završio sam.

-Pregledaj me opet… ako ti znači.

NATALIJA

Imala sam izborni predmet na prvoj godini koja se zvala "Tehnika disekcije". Tu smo sekli kadavere na anatomskom Institutu kako bi se manji delovi tela koji su katedri interesantni lakše proučavali. Kadavere su tela koja su osobe donirale. Moj prvi kontakt sa njima je bio strašan, mislim nisam gadljiva, ali sam postala posle toga vegetarijanac na sedam dana, a miris suhomesnatog proizvoda me tera na povraćanje. I tako, sekli smo noge, ruke kako bi se lakše došlo do mišiće, nerava i arterija. Ali jednom smo sekli glave na pola. Iako sam slabašna i sportski neaktivna iz prve sam uspela da je presečem, pre kolega koji su se duže mučili. A profesor će na to: "Da li ste vi nekada ovo radili?"

Pogledajte VICE dokumentarac o čoveku koji sam sebi ubrizgava zmijski otrov:

MARKO

Najbizarnije iskustvo se desilo već na samom početku studija. Bila je to peta ili šesta vežba iz anatomije. Bili smo u disekcionoj sali i na stolu je bio leš zakopčan u najlonu. Do tada smo se susretali samo sa prepariranim i spremljenim leševima koji nisu imali ni kožu, ali ovo je bio svež leš starijeg čoveka. Čekali smo profesora kako bismo počeli vežbe i jedan kolega je prišao, otkopčao rajsferšlus i krenuo ključem od stana da iscrtava linije po koži poglavine. Zatim je počeo da mu udara glavu o podlogu igrajući se, dok smo ga svi gledali šokirani. Tip je bio u fazonu "kakve veze ima, ionako ništa ne oseća".

SRĐAN

U četvrtoj godini u okviru predmeta Interna medicina imamo obavezu da prisustvujemo na dva dežurstva sa lekarima. Prijavio sam se za dežurstvo u jednom od Kliničkih centara. Kada sam došao na prijem upoznao sam se sa dežurnim medicinskim sestrama koje su bile izuzetno ljubazne, upoznavao se radnim prostorom, ispred vrata je bio prvi bolesnik (ne koristi se reč pacijent).

Mladić koji je imao bolove u stomaku bio je prvi bolesnik koga sam samostalno pregledao. Zadatak mi je da zamislim da doktorka nije tu i da radim kao lekar. Nisam mnogo razmišljao bacio sam se na posao. Kada sam ustanovio da je devojka koja se žalila na otoke u rukama potpuno zdrava, doktorka je napustila prostoriju videvši da mogu da uradim rutinski pregled. Ne shvatajući da sam sam, prozivam sledećeg.

Žena u opšem lošem stanju. Vrtoglavica i jak bol u stomaku koji sam odmah hteo da proverim. Nije bila u stanju da mnogo razgovara. Ne smem da je napuštam, nema nikoga sa mnom, pa sam rutinski zaključio da je trovanje. Slučajno sam joj u torbi spazio gomilu lekova. Pitao sam je da li je nešto popila, na šta mi je rekla da je popila nešto malo tableta za bol i vrtoglavicu i izvadila iz tašne nešto od čega su mi se oči iskolačile. Popila je osam pakovanja film tableta od po deset. Pozvao sam doktorku i onda je brzo sve spremila za intoksinaciju. U njenom želucu nalazilo se gomila tableta u gustom žutom sekretu.

Prva lekcija koju sam naučio - poverenje na liniji bolesnika i lekara mora konačno da se uspostavi. Needukovani pojedinac samo će pogoršati stvari samolečenjem.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu