Dežulović je naizgled u pravu kada proziva Beograd. Osim što nije.

Presek dosadašnje drame bi izgledao nekako ovako: Boris Dežulović, novinar, dugogodišnji kolumnista, jedan od osnivača Feral Tribuna, novine koja je mutnih devedesetih išla uz kurac bukvalno svima koji su imali neku moć u ex-Jugoslaviji, u intervjuu je usputno popljuvao Beograd.

Intervju kao intervju, ništa naročito, verovatno dogovoren pre svega kao promocija reizdanja Dežulovićeve knjige „Jebo sad hiljadu dinara“. Ali, neko preduzimljiv je izdvojio taj citat o Beogradu u ovaj zgodan šerabilni skrinšot. Šerabilni skrinšot je sa svoje strane uradio ono što šerabilni skrinšotovi najbolje rade, a to je da se poput stihije žustro raširi, da ne kažemo rašeruje, po društvenim mrežama govornog nam područja.

I eto već par dana tviter gori, fejzbuk se trese, Vesić lično odgovara nekako brate odmereno, uz jedva nešto malo nacionalističkog podprckivanja, i to dvaput - a narod ko narod se svađa u komentarima, podeljen na neke stare, a bogami i neke prilično nove demarkacione linije. Sve u svemu, baš puno ljudi koji Beograd drže u srcu jer dušu ima još od kada je bacao svetla daleko našlo se povređenima Dežulovićevom karakterizacijom glavnog grada Srbije. I ispade on tako u pravu - primili se kao da smo stvarno Kazahstan protiv Borata, pa zar nije to odlika palanke, da jedva čeka da neko o njoj prozbori bilo šta pa da ima temu kojoj je u glavnoj ulozi?

Ali, to je površina. Suštinski, Dežulović greši - ne u oceni izgleda ili urbanosti ili toga da je Beograd nekada bio naprosto prijatniji grad za život. Greši u tome što daje pogrešne uzroke i prećutkuje one prave. A to je najgora moguća greška, jer kako ono kažu naši stari (Beograđani): kada sedneš u pogrešan voz, sve su ti stanice pogrešne.

Da bismo mogli da vidimo gde i kako Dežulović greši, moramo prvo da se zapitamo: šta je uopšte „Beograd“? Ko se tu kritikuje, ko se nalazi prozvanim ili pozvanim da ga brani? Kome se uopšte obraća Dežulović – ili bilo ko – kada kritikuje jedan grad kao da je u pitanju nekakvo delujuće biće? I naravno, šta se to uopšte zamera Beogradu?

Ljudi koji se bukvalno obraćaju gradu kao da je živo biće su bolidi; oni koji to čine metaforički su intelektualno lenji; a oni koji u takvom obraćanju misle na neki totalitet koji šatro čine ljudi okupljeni u jednom gradu – takvi inače gledaju svet tako što pokušavaju da ga uklope u sopstvenu ideologiju, umesto obrnuto.

U Dežulovićevom slučaju bih rekao da je u pitanju mešavina opcije dva i tri, jer, na kraju krajeva i on sam kaže da grad čine ljudi - tako da logički iz toga sledi da su ljudi u Beogradu danas sranje, što jeste uvredljivo za mene, čoveka u Beogradu. Mislim, kada bi moglo da me uvredi nešto što piše na internetu o mom gradu.

Da bude jasno, ne pišem ovo zato što se osećam uvređeno, nego zato što mislim da Dežulović greši suštinski, iako ne greši fenomenološki, pošto Beograd u mnogo čemu jeste sranje. Problem je što u poimanju i analizi tog sranja, Dežulovića ograničava njegova liberalna, jugonostalgična ideologija.

Naravno, čovek ima pravo da bude intelektualno lenj ponekad, a Dežulović u mom filmu ima to pravo više od mnogih, jer pokazao je vala šta ume i da je imao muda kakva bi DJ Vučićević samo mogao poželeti (da ih ima Vučić). Naravno, to ga ne čini izuzetim od kritike kada se zajebe. Takođe, treba imati u vidu da je ovo intervju, i da čovek mnogo lakše nešto glupo kaže nego što nešto glupo napiše (mada se Tviter snažno trudi da me razuveri još od 2011). Ali, i Dežulović je bogami nalegao na rudu u daljoj priči o ovome, pa mu te olakšavajuće poene ne možemo dodeliti.

Drugo pitanje je zašto nas ovo toliko pogađa i koga to tačno pogađa pa da brani Beograd od zlog Dežulovića. To je bar prosto – Beograd baštini svako ko ga oseća svojim, i tu nema šta da se priča dalje. Legitiman je to osećaj kao i bilo koji drugi osećaj identiteta, a valjda smo se za tu identitetsku slobodu borili kada smo rušili Miloševića i glasali za Vučića, isto kao za strane investicije što smo se borili. Može zato da ga brani i Goran Vesić lično, iako nije rođeni Beograđanin, jer Beograd je ipak, realno gledano, malo više nego „malo i njegov“.

Mada realno, od čega ga pa brane gordi beli grad, od nekih reči na internetu? Nekako mi se javlja da je dobrim delom razlog tolike halabuke pre svega to što ljudi imaju baš dosta vremena, a manjak emotivne investicije ovih dana.

U odbranu ostrašćenih branilaca, internet nekako i služi tome da se nađemo uvređenima i iznesemo mišljenje. Zato ima toliko napucavanja po komentarima i zato ima sve više ljudi koji prosto vole da se osećaju ljuto i aktivno traže povod za uvređenost. Jebiga, prava emocija je retka valuta u vremenu otuđenosti, ne samo one Marksove otuđenosti od sranje posla i sranje uslova života koju smo već nekako i prigrlili, nego sada bogami i od drugih ljudi, od kojih smo se otuđili koliko zbog subjektivne lakoće i zgodnoće onlajn komunikacije u kojoj nema direktne opasnosti da popiješ šamar ako nekoga vređaš, toliko i zbog objektivnih poteškoća oličenih u ljudima koji umiru gušeći se po bolnicama u ovom trenutku.

Najvažnija stvar u ovoj priči ipak nisu reakcije, nego sadržaj same kritike. Na šta Dežulović misli kada kaže da “Beograd jednostavno više nije grad, to je tek malo veća kasaba, Dubai za siromašne ili Jagodina za bogate”?

Kao prvo, reč „kasaba“ je tu naizgled problematična, jer vonja na orijentalizam. Ipak, u kolokvijalnom značenju ustanovljenom širom ove naše SHBHCG jezičke regije, kasaba je naselje bez sadržaja i plana, i što je najvažnije, bez uslova za život kakve bi trebalo da očekujemo od jednog ozbiljnog grada.

Dežulovićeve reči se mogu čitati zlonamerno, kultur-rasistički, gde je „kasaba“ mesto na kome zavijaju pevaljke sa splavova a seljaci se bodu u blatu noževima u fsaće trenerkama. Da nije insistirao na tome da gazi dalje i apostrofira Kapore i Čorbe, dakle nacionaliste, estradu i ostale naprednjake kao da su uzrok sve te propasti Beograda, mogle bi se čitati i kao kritika despotsko-investitorskog pseudo-urbanizma koji apsolutnu prednost daje zaradi elite, gde je džentrifikacija samo najbenigniji oblik gaženja osnovnih potreba stanovnika grada u interesu profita. Potreba kao što su one za funkcionalnim prevozom, za zelenilom, za čistim vazduhom i za sadržajima koji su van sitnopreduzetničkog bermudskog trougla pekara-apotekara-kladionicara, a nisu ni okovani korporativnim aluminijumom i pleksiglasom banke, međunarodnog prodajnog lanca ili restorana.

„Riječ je o tome da je u Beogradu sistematski poništena svaka pojedinačna ideja grada”, kaže Dežulović, ili tačnije, hiperboliše, proserava se, nazovite kako hoćete, ali činjenica je da izaziva reakciju. Grad u stvari čini mnogo „pojedinačnih ideja“ i nikako nije svaka poništena u Beogradu, jer Beograd je bogat baš zato što ga čine i Džej i Cane i Šikarica i splavovi i Kalemegdan i Bigz i svi ti drugi lepi stereotipi.

Sa druge strane, neosporno je da se danas snažno poništava ona osnovna ideja grada, jer Beograd je danas manje uslovan za život za većinu stanovnika nego što je bio pre 30 pa čak i 15 godina. Ipak, kada se tako obraćamo „Beogradu“, nekako se stiče utisak da mislimo da je on sam kriv za to što mu se dešava, a pošto smo apsolvirali da Beograd nije „nešto“ po sebi, nego bismo eventualno mogli reći da ga čine njegovi stanovnici (a nije ni samo to, ali ostanimo za sada tu jer tu se i Dežulović zadržao), onda ispada da smo ga mi sami upropastili.

„Mi“, koji smo valjda izglasali neku vlast na izborima - gde smo mogli da odaberemo samo nijansu kompradora koji će nam vladati nevidljivom čeličnom rukom tržišta; mi, koji razdrkavamo trole i rashodujemo tramvaje u kojima nas je previše nagurano – pošto trola i tramvaja nema dovoljno, niti će ih biti; mi koji prepunimo kante u parku đubretom jer noćima sedimo na klupama i pijemo pivo – pošto nemamo ni para niti mesta na koje možemo da odemo sa to malo para što nemamo; mi, što trubimo i vozimo kao mentoli - pošto je automobil atomizujuće i otuđujuće sredstvo prevoza na koje nas primorava neplanski razvoj grada. Znate, mi. Beograd.

Nismo „mi“ upropastili naš Beograd ništa više nego što ribe „upropaštavaju“ akvarijum u kome žive tako što mute vodu svojim brabonjcima pa mora da se menja s vremena na vreme. Mi živimo u ovom sranju i plivamo u njemu najbolje što znamo. I ne tvrdimo da je super, nego nemoj brate da nam se imputira da smo mi to sranje nekako napravili. Nisu Beograd ubili ni Kapor, ni Boro Čorbo, a ni Vesić, kao što Dežulović s nerazumevanjem uporno insistira u nastavku ove polu-polemike.

Nisu, jer isto sranje, samo bukvalno malčice drugačije pakovanje, se evo odmotava i po Zagrebu i Splitu i Ljubljani i Bratislavi i Barseloni i Parizu. Svuda gde prodire međunarodni kapital, gde se diže cena nekretnina, gde došljaci žive satelitski na periferijama dok brendovi etabliraju svoj „presence“ u centru tako što im svuda radnje izgledaju isto, pa tako i svi gradski centri počinju da izgledaju isto, jer dominatna estetika u sistemu organizovanom oko profita se neminovno reprodukuje do povraćanja.

Neki to zovu „tranzicija“, ali nije Pariz u tranziciji pa je opet prema mišljenju žitelja veće sranje nego što je bio pre 30 godina. Zna se kako se to u stvari zove i ko to režira, a nije Radoš Bajić: pravi autor je tržišni neoliberalni kapitalizam. I sva njegova ružna pojavnost više ne može da se sakrije ni u njegovom centru, odakle se sve što je prljavo ili naporno autsorsuje na periferiju. Ali eto, i dalje je dosta očiglednije brutalan na pefireriji kao što je Beograd, čuj mene Beograd, htedoh reći Srbija. A zna to i Dežulović. Ili bi bar trebalo.