​PlayStation – Nintendo 64: poslednji rat konzola koji je nešto značio

Jeste li videli novu reklamu za PlayStation 4? „Najmoćnija konzola na svetu," hvališu se ( ne po prvi put ), isprsili se, čarapa ponosno nabijenih u gaće. Ali iako je ova tvrdnja možda tačna sa tehničke strane, ipak nije sasvim iskrena. Zar je Xbox One Citroen 2CV u poređenju sa Sonijevim terencem? Nisu baš kao David i Golijat, ni kao Džordž Majkl i Endru Ridžli. Realno gledano, ne postoji ogromna razlika između ove dve konzole. Možda PS4 vozi Battlefield Hardline u rezoluciji od 900p dok Xbox izvlači samo 720, ali zar je to značajno u toj meri? Nije osim ako ste jako sitničavi, ili ako imate 12 godina.

„Rat konzola" nove generacije počiva na neistinitoj tvrdnji da između dve strane postoji suštinska razlika. Osim kad su ekskluzivni naslovi u pitanju – nije tako. Nije tako bilo ni za prethodnu generaciju konzola. Ni za onu pre nje. U stvari, poslednji rat konzola koji je zaista nešto značio – u kome se biralo između dva fundamentalno različita koncepta – vođen je u drugoj polovini devedesetih godina prošlog veka, u pradavno doba somotskih jakni, TGIF, i pop-panka.

Iako još ima svoje fanove, Sega Saturn nije zaista bio konkurencija Soniju krajem 1994., kad je izašao originalni PlayStation. Iako je na prvi pogled bio sličan PS-u, Saturn je bio skup, slab, loše podržan igrama, i relativno nepopularan. Nights into Dreams i Panzer Dragoon Saga bile su odlične igre, a oba sistema su delili velike rane hitove kao što su Tomb Raider i Resident Evil. Ali Sonijeva strategija niže cene, lakših i jeftinijih alata, a sa vremenom i superirone zbirke naslova, upisala je Segin sistem u Crnu knjigu hibrisa zauvek. Taj rat konzola bio je dosta brzo završen, ali jedan gigant je vrebao u zasedi.

Još 1988., Soni i Nintendo su gledali u budućnost kad su sklopili sporazum po kom bi zajedno proizveli dodatak za SNES u vidu CD čitača, sličnog nesrećnom Sega Mega Drajvu. Zbog spora oko vlasništva, ove kompanije su raskinule saradnju pa je Soni odlučio sa elegantno nazvan SNES-CD pretvori u novu konzolu, koju su izdali pod imenom PlayStation. U međuvremenu, Nintendo je odustao od CD formata i počeo da radi na Ultra 64 sistemu koji je koristio kertridže i izašao u Japanu 1996. godine pod imenom Nintendo 64.

Kad je N64 stigao u Evropu, marta 1997., Sega Saturn je već pao na dupe, a Sonijev PS je nezadrživo grabio napred. Nintendo je propisao nerazumno visoku cenu od 250 funti (370 dolara) i to samo za konzolu, bez igre; znači, kupac bi morao da pljune još 60 funti (90 dolara) za Super Mario 64 . (Za Turok: Dinosaur Hunter su govnari tražili čak 70 funti, tj. 105 dolara). Ovako trapav potez izdavača delovao je kao autogol i slaba pretnja PS-u. Ali samo dva meseca kasnije, Nintendo je lupio šamar svojim fanovima koji su već kupili N64 i spustio cenu na 150 funti (223 dolara). Rat je počeo.

Potrošači koji nisu mogli da priušte oba sistema imali su pred sobom težak izbor – ne samo između par ekskluzivnih naslova ili majušne prednosti u onlajn opcijama kao danas. Ne, to je bio izbor između dva koncepta. Izbor koji je nosio i nagrade i teške posledice, za koju god se konzolu čovek odlučio.

Činjenica ja je PlayStation koristio CD format nudila je mnoge prednosti, pre svega dodatne megabajte prostora koji su omogućili kvalitetan audio i fensi video sekvence. U to doba snimljen govor, muzička pratnja, i bilo kakav video materijal u igri bile su uzbudljive novotarije, značajan plus u očima kupca. The Chemical Brothers i Orbital su radili muziku za igru po imenu Wipeout koja je izašla kad i sam PlayStation. Ako se doda i mogućnost puštanja audio CD-ova, Sonijeva konzola imala bi džinovsku prednost u kul poenima u odnosu na Nintendovu, da je apstraktni koncept kul poena tada postojao.

Minijaturna memorija kertridža koje je koristio N64 značila je da čak i GoldenEye 007, najveći naslov u ponudi, mora da suvim tekstom prenosi razgovor, a priču predstavlja trapavim scenama unutar samog endžina. Pa ipak, ni CD nije bio savršen. Trebalo je vremena da se učita, kao što su Spektrum ili Komodor 64 radili sa kasetama. Vlasnici N64 dizali su nos na ovu neprijatnost kao plemići iz sedamnaestog veka kad namirišu predjelo koje im ne prija. CD je takođe bilo lako ogrebati, za razliku od kertridža N64, tih čelikom okovanih bubašvaba otpornih na nuklearne eksplozije.

Iako je kertridž tehnologija delovala kao korak unazad, superiorni hardver same N64 konzole u kombinaciji sa revolucionarnim analognim kontrolerom omogućio je da se za nju prave igre koje jednostavno nisu mogle da rade na PS. Od Super Mario 64 na dalje, upravo to je Nintendo prodavao: novo i jedinstveno iskustvo. Podvodna fizika u Wave Race 64. Visoka rezolucija u Turok 2 ekspanziji. Grafika blizu PC nivoa u Perfect Dark. Nabudženi sjaj u Banjo-Kazooie. Revolucionarno praktično sve u Ocarina of Time .

Sa druge strane, i PlayStation je imao svoje adute. Iako slabiji, koristio je memorijski kapacitet i vešto programiranje da stvori čitav repertoar klasika koji su bili van domašaja N64 – kolekciju na kojoj je Nintendo ekipa mogla samo da zavidi. Velika pobeda bila je Final Fantasy VII na tri diska, ekvivalent otprilike milijardu N64 kertridža. Slično važi i za audio podršku u Metal Gear Solid, a u Resident Evil serijalu i video i (kakve-takve) glasove i pre-renderovanu pozadinu. Muzika u Tony Hawk's Pro Skater je bila visoke klase, a izbor automobila u Gran Turismo je ponizio rivale na N64 – koji, moglo bi se reći, i nije imao u ponudi vožnju stvarno visokog kvaliteta.

Razlike u igrama koje su podržavala ova dva sistema nisu bile zasnovane samo na mehaničkim mogućnostima. Obe strane imale su pod ekskluzivnim ugovorom firme koje bi konkurencija rado otela. Za Nintendo je igre pravio tada nedodirljivi Rare Ltd; uz Soni je stajao Hideo Kođima i Square. Soni je svoju ponudu vešto reklamirao kao namenjenu zrelim mladim ljudima – napete i ozbiljne reklame demonstrirale su krv, psovke, i mnogo nasilja. Nintendo je, sa druge strane, sebe video kao proizvođača vesele porodične zabave, pa takvih pojava u njihovim igrama nije bilo mnogo. Duke Nukem 64 je bio žestoko cenzurisan, a u očajnom Carmageddon 64 gazili su se zombiji umesto ljudi. Soni je, opet, izdao Grand Theft Auto uprkos žestokoj reakciji javnosti, i tako samo pojačao prodaje PS, koji je tada važio za grubu i opasnu konzolu. Kolekcije igara za PS i N64 su se u ogromnoj meri razlikovale; igre koje su radile na oba sistema tada su bile izuzetak, a danas su standard. Čovek bi morao da bira, a šta god da izabere, mnogo toga bi propustio.

Sa vremenom, konzole su postajale sve više homogene. Od 1997. i Soni je imao svoj analogni kontroler. (Mada treba istaći da je raspali Saturn tu prestigao PS, jer je uz Nights into Dreams izbacio svoj 3D Control Pad). I Nintendo je odbacio granice dobrog ukusa, pa se u Conker's Bad Fur Day nebrojeno puta pojavljuje reč „fuck". Kapaciteti kertridža su podignuti na nivo gde je Resident Evil 2 mogao da izađe sa veličanstvenom FMV podrškom. Multiplejer za četvoro igrača – nekada Nintendov adut – stigao je na PS u vidu Multitap, mada nikad nije dostigao nivoe jednog GoldenEye u kom su se zauvek raspadala prijateljstva. N64 je grafikom zadržao prednost među probranim zahtevnim mušterijama, dok je PS svojom beskrajnom kolekcijom igara i piratskim softverom postao izbor prosečnog korisnika. Svađe između fanova ova dva sistema nisu jenjavale.

Odlomci iz Conkers za Nintendo 64

U svakoj sledećoj generaciji konzola, izbor je bio daleko manje značajan. PS2 ili Xbox? Praktično ista stvar, uz par ekskluziva na svakoj strani; GameCube ili Dreamcast ostale su zanimljive ali uzaludne sekundarne opcije. PS3 ili Xbox 360? Praktično ista stvar, opet uz par primamljivih ekskluziva; Wii je bila opcija za pijane babe. PS4 ili Xbox One? Vidite već gde ovo ide.

U vreme PS–N64 dileme, čovek je bio ili na jednoj strani ili na drugoj. Blur ili Oejsis. Ribena ili Vimto. Vutra ili spid. Sonijev zločesti Džejms Hant ili Nintendov besprekorni Niki Lauda. Ko uzme kajaće se, ko ne uzme kajaće se. Ako ste dovoljno stari da ste doneli odluku u to vreme, verovatno je i dan danas branite, i verovatno se potajno pitate da niste možda pogrešili.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu