​Kakve sam sve mušterije imao tokom 12 godina muške poslovne pratnje

Ko seksualno radi, taj i zaradi. Procene kažu da se u Velikoj Britaniji ovim poslovima bavi 72,800 ljudi. Mediji to znaju, zato se na svakom koraku može naići na priču o ponekoj seksualnoj radnici. Pa ipak, seksualnih radnika iz nekog razloga ima mnogo manje.

Podaci nisu precizni kad se radi o muškarcima; neka istraživanja su pokazala da naš pol pokriva 17 odsto prostitucije u zemlji, a neka druga tvrde da je ovaj procenat nešto ispod pet odsto. Ali pošto je priroda posla tajnovita, stručnjaci će teško pouzdano utvrditi bilo šta.

Pre par nedelja pisali smo o raznim vrstama mušterija sa kojima se suočavala žena od 22 godine koja se bavila poslovnom pratnjom. Zanimalo nas je kakva bi bila razlika kod njenih muških kolega, pa smo porazgovarali sa 58-godišnjim Majklom koji se ovim poslom bavio 12 godina o njegovim klijenatima.

Imao sam jednog što se baš ložio na krem od vanile. Stalno je hteo da bude zaliven od glave do pete. Svakog puta sam morao po tri prostirke da menjam. Bio je tu i onaj što voli vatrogasni šmrk – sećam se kako sam mu jednog ranog jutra pustio vodu, a on je otkidao. Imao sam i dvojicu koji su hteli da ih trljam koprivama svud po telu, zato sam gajio koprive iza kuće.

Jedan od aktuelnih klijenata ima fetiš prljavih čarapa. Prvo je hteo samo da omiriše moje čarape, da mu ih navučem na glavu. Sad se unapred pripremam za njega; imam poseban par čarapa kojima se pre svakog tuširanja protrljam ispod pazuha pa ih vratim u plastičnu kesu, da budu sveže za njega. Nekad ih i sam ponese od kuće.

Bio sam čuven po tome što mogu da jebem u svim mogućim položajima. Najbolje mi ide „helikopter": on se četvoronoške okrene ka zidu, a ja rotiram preko njega. Penetriram ga otpozadi, guz o guz, a onda se vrtim 360 stepeni ukrug. Nije loše za dedu od 50 godina. Neke mušterije čitaju o tome u komentarima na sajtu, pa posle traže da probaju.

Neki od njih izmišljaju potpuno nerealne farse od scenarija. Ili bi da se jebu na groblju, ili da ih ponižavam na potpuno javnom mestu, na primer u sred prometne ulice. Neki bi grupni seks pa me pitaju koliko tipova mogu da im dovedem. Ja kažem „Čekaj, razumeš da će svi oni biti tu zbog para? Moraćeš da platiš po komadu i to bar pola unapred."

Ima dosta ljudi sa invaliditetom u ovom poslu. Ja bih voleo da mogu bolje da im pomognem – imaju potrebe kao i bilo ko drugi. Pre sad već dosta godina imao sam jednog u kolicima, i on mi je pričao kako je jednom prilikom zvao agenciju, ali kad im je rekao da je invalid, oni su mu samo spustili slušalicu. Užasno sam popizdeo kad sam to čuo – kako ih nije sramota, jebote? Ko ima problema da sarađuje sa nepokretnim ljudima, taj nije za poslovnu pratnju.

Bilo je i dosta ljudi koji koriste znakovni jezik – nekad bi morali da mi zapišu šta hoće da kažu, ali uspostavimo komunikaciju kako-tako. Imao sam jedan izuzetan slučaj kad sam prvo upoznao roditelje klijenta. Čovek je bio prikačen na razne monitore zbog svog zdravstvenog stanja, i dešavalo se da ga žestoko zajebu tipovi koje je ranije unajmljivao. Roditelji su me zadivili; hteli su da me upoznaju da bi videli kakva sam osoba i mogli da mi povere svog sina. Izašli smo na ručak, a posle su me čak pustili da prenoćim kod njih.

Neke mušterije vole da im sve bude spremno kad dođu. Za jednog sam izdvojio posebnu kutiju kod mene jer mu stalno treba koža i guma. Plaćao mi je da mu čuvam gomilu rekvizita jer obožava fisting. Insistira da ga nova flašica popersa čeka spremna kad god da svrati.

Ovo su posebno privilegovane mušterije. Na primer, kad me neko vodi u inostranstvo, sa njim dogovorim poseban popust. Kad me on traži, ja otkažem druge obaveze. Njihovi termini su obično nešto tipa po 22 sata, što znači da moram da nazovem nekog ko je ranije bukirao sat vremena, izvinim mu se i otkažem.

Najveće gnjavaža u ovom poslu su mušterije koje zakažu i onda se ne pojave. Oduvek je bilo takvih, sve lepo dogovore a posle ih nema. Nude izgovore tipa „ne radi mi GPS", „sestra mi se slupala", i „moram na operaciju". Ne znam da li im je prosto frka ili ih možda dovoljno uzbuđuje samo to što su zakazali termin, pa im drugo i ne treba.

Nikad nije lako naterati mušteriju kojoj je prvi put da se malo opusti. Za njih je sve to užasno stresan scenario, po prvi put se sreću sa mnom. Ja nekako mislim da im je to slično kao prva tetovaža. U profilu se trudim koliko god mogu da ih opustim – na sajtu je sve detaljno objašnjeno – ali nešto ih i dalje plaši. Neki misle da ću da im pocepam dupe čim ga stavim, što se nikad nije desilo. Ja sam pravi profesionalac, sve radim polako i uvek ponudim poperse za opuštanje mišića.

Negde 99 odsto mušterija su mi muškarci, žene retko dolaze. Tek ponekad se pojavi neka poš klinka sa flašom belog vina.

Ovih nema mnogo. Kažu da će samo da skoknu do kola ili bankomata, a nikad se ne vrate. Mi obično sve naplatimo unapred, ali ja na tome ne insistiram. Računam da će, ako se pokažem i prebacim njihova očekivanja, da mi ostave bakšiš. Ali ako naplatim u startu, naravno da nema čašćavanja. Slično kao kad odeš u restoranu, ne ostavljaš napojnicu konobaru dok ne odradi svoj posao.

„Majkl dušo, hajde svrati do mene", kažu oni kad nazovu u dva ujutru. Obično žive u Kensingtonu ili tako negde. Ja kad dođem, stan im je u haosu a oni pijani da ne mogu da stoje. Pokušaju da sipaju šampanjac, ali sve lije na pod. Dalje tek sve ide nizbrdo.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu