Pričali smo sa ljudima koji žive u kragujevačkom Domu za smeštaj odraslih "Pčelice"

Sve fotografije: autorka

Zavod za smeštaj odraslih lica "Pčelice", Kragujevac. U gradu malo ko zna pun naziv ove institucije, zovemo je samo - dom Pčelice. Kragujevčani u šali kažu da se u ovu ustanovu, koja je ni duševna bolnica ni starački dom, stiže kad se malo "skrene s puta", ka Kraljevu.

U Pčelice se zapravo stiže sa psihijatrijskih odeljenja širom Srbije, nakon lečenja, zbog čega ovo nije bolnica. Tu dolaze oni kojima je briga i dalje potrebna, ali nema ko od najbližih o njima da se stara. Više je starih, ali ima i mlađih od 26 godina, zbog čega Pčelice nisu starački dom.

One su grad u gradu, najmnogoljudniji dom na Balkanu. U njemu uvek živi oko 900 korisnika, radi skoro 300 ljudi. Dom ima ekonomiju, stoku u štalama i 23 hektara obradive zemlje. Proizvode 100 tona mesa godišnje. Na 17 hektara zavodskog kruga je pet paviljona u kojima su smešteni štićenici zavisno od težine stanja i mentalne bolesti. U krugu zavoda postoji i "kuća na pola puta", gde se domci spremaju za život van institucije. Zavod ima sportske terene, kafić, ali i crkvu, jedini u Srbiji. Ima 11 radionica, u kojima na terapiji rade korisnici.

Većina mojih poznanika pomene ovo mesto samo u stanju ekstremnog stresa - "Završiću u Pčelicama!". Možda zbog straha od tog "završetka", Kragujevčani se sete doma samo kada prođu kraj njega ili kada prepoznaju u gradu korisnike zavoda tokom kupovine, šetnje, u bisokopu, na sajmovima, utakmicama, bazenima.

Kada sam pre pet godina prvi put u zavod ušla kao novinar, zapravo sam išla da proverim da li se tamo zaista "završava" i ima li početka posle "završetka". Iza visoke kapije, koja nije zaključana, srela me starica i zagrlila, uželela se ćerke, kaže. Taman zapalismo po cigaru, priđe društvo okupljeno ispred kafića u krugu zavoda, sve pušači na koji dan pre isplate džeparca. Planuše cigare, zakasnih na sastanak sa direktorom. Posle sat vremena "domci" su mi čitali svoje pesme, pričali mi o desetogodišnjim ljubavima, vukli me za rukav da im vidim sobe. Kući me ispratiše s poklonima.

Posle pet godina odlazim u Pčelice podstaknuta podatkom da je na odeljenjima srpskih psihijatrija ogroman broj pacijenata u trećoj i četvrtoj deceniji. Moji vršnjaci. Ljudi u najproduktivnijem životnom dobu. Pitam ih kako je provesti najbolje godine u zavodskoj ustanovi i od čega im se život sastoji.

Marko Vasić (21), dve godine u domu, živi u I praviljonu 

Došao sam prošle godine(ispravlja ga medicinska sestra), ustvari pre dve godine. Živeo sam na selu, u hraniteljskoj porodici. Tamo sam bio odmalena. Kada sam napuniš 18 godina, ako hranitelj hoće da te usvoji, on te usvoji, ako ne, onda ništa. I tako sam došao ovde.

Kada su me na početku pitali šta bih ovde da radim, hteo sam ekonomiju, jer sam sa sela, a kod hranitelja sam naučio da vozim traktor. Ali, nije mi se sviđalo, kad dođem u paviljon smrdim na stoku i obore. Sada mi je bolje, na ribanju sam. Oribam brzo svoj deo. Nekad sam prva smena, nekad druga. Više volim drugu, ne volim rano da ustajem. Kad završim posao volim da izađem na terasu ili šetam. Volim kad pada sneg, uzmem lopatu i čistim staze. Posle gledam televizor, imamo plazme u svakoj sobi. Gledam fudbal. Od muzike volim Acu Lukasa.

Najbolje je kad nam stignu pare. Imam socijalni džeparac i ovaj što sam zaradim kad ribam. Najviše volim da ga potrošim sa devojkom, kupimo slatkiše, sok, roštilj. Sa njom sam dve godine (ispravlja ga medicinska sestra), ustvari dva meseca. Prvo sam imao jednu Ružicu, pa jednu Bojanu, a sada Senadu.

Najviše izlazim vikendom, nekada i radnim danom. Idem u bioskop, poslednji put sam gledao "Stado". Super je film, mnogo smešno bilo. Idem sa društvom u kafiće, po prodavnicama, na bazene leti. Igram i folklor, učestvujem na priredbama koje pravimo i tako putujemo po celoj Srbiji. Idemo na sajmove automobila, volim dobra kola.

Vodili su nas i na Ostrog. Bio sam i na moru u Grčkoj. Nikad pre nisam bio na moru, nigde nisam ni išao. Tamo sam hvatao meduze, jednom Saši se zalepila na nogu, ja sam je odlepio i bacio u vodu. U talase sam uletao u majici. Mnogo dobro bilo.

Uveče se, pred spavanje, molim ovoj ovde ikoni što je zalepljena na ormaru. Otac (hranitelj) me naučio da radim na njivi, a deda da se pred spavanje molim. I onda spavam mnogo lepo.

Sviđa mi se ovde, bolje mi je nego kod hranitelja.

Viktor Lazić (37), 10 godina u domu, živi u "kući na pola puta".

Nemam porodicu, umrli su mi roditelji. Imam samo ovaj dom. Od rodbine mi je ostao ujak. Idem kod njega na vikend. Čujemo se često telefonom, njegova deca me obožavaju.

Verovatno sam se adaptirao za ovih 10 godina. Trudim se da mi dan bude ispunjen. Mislim da kada bih izašao napolje ne bi bilo mnogo bolje. Mada, život u otvorenoj sredini je lakši, lepši i tako dalje, ali ovde čovek može da nađe sebe.

Radio sam najpre u kartonaži osam godina. Već tri godine bavim se grnčarstvom, pravim posude za kuvanje, upotrebne stvari. Ipak, još se usavršavam. Bio sam u Zlakusi kraj Užica, to je mesto poznato po grnčarstvu, odatle nabaljamo glinu. Često idem tamo, ima dosta starih majstora, to je najbolje mesto gde mogu nešto o grnčarstvu da naučim.

Mi ovde radimo do četiri sata dnevno, a radni sat nam se plaća 100 dinara. Tako zaradim oko 2.500 dinara mesečno za džeparac, plus socijalni džeparac koji dobijaju svi. Kad to legne 10. u mesecu odavde se ka gradu slije reka ljudi, napunimo gradski prevoz.

Volim i da pišem, ja sam u novinarskoj sekciji. Lako se čovek time zarazi. I to traje jedno osam godina. Pišem za časopis koji izdaje ustanova, zove se "Naše pravo lice". Onda su još jedan moj talenat, ako smem da budem toliko neskroman, otkrili dok sam vodio jednu svečanost u domu. Tako postadoh voditelj na svim našim gostovanjima van zavoda, kao i na čuvenom muzičkom festivalu "Note za sve", koji se održava u pozorištu.

U međuvremenu, moram da "pojačam" engleski, završio sam u Američkom kutku početni kurs, ove godine idem na sledeći. Potreban mi je zbog računara i interneta. Ja nikada nisam razumeo ljude kojima komp služi za igrice.

Volim ljude, izlazim, dosta i putujemo po Srbiji, kada nastupa hor, folklor, sportski timovi. Idemo na izlete, odmore, festivale, susrete domova. Dom nas vodi na more, u Grčku i Tursku.

Prednost života napolju, kada imaš 37 godina, je što možeš da budeš mnogo aktivniji nego mi u domu, mada mi se čini da ispunjenost nečijeg života ne zavisi od toga da li je u instituciji ili ne, više zavisi od čoveka. Valjda je institucija nekad u glavi, bio van ili ovde.

Mira Radivojac (40), 20 godina u domu, živi u "kući na pola puta"        

Ja nisam uskraćena ničim jer nisam van. Ovde sam dovedena iz bolnice, iz Loznice, 1997. godine. Iz Bosne sam, do skoro sam se vodila kao izbeglica. Još malo pa ću da dobijem ličnu kartu. Kakva će to sreća da bude…

Sad mi je baš lepo, baš. Živim u "kući na pola puta". Tu se spremamo za život napolju, to je mesto gde smo mi koji možemo da odemo, ali nemamo gde. Velika je kuća, podeljena je na dva dela. U svakom delu je po petoro. Živimo kao cimeri u bilo kom stanu. Zajedno nabavljamo hranu iz kuhinje, sami kuvamo, peremo, čistimo. Samo što sam ja u mom delu kuće jedino žensko, uglavnom ja kuvam. Muškarci bar ljušte krompir ponekad.

Ja u sobi živim sa momkom. Šta da ti kažem, mi smo zajedno od 2008. Baš se lepo slažemo. Idem sa njim na duge vikende u Beograd, kod njegove majke koja radi u inostranstvu. Kada je u Srbiji, budemo i po 20 dana kod nje. Prešpartali smo ceo Beograd. I u Kragujevcu često izlazimo, baš često. Idemo u bioskop, po tržnim centrima…

Ovde radim u frizeraju, šišam, farbam, brijem. To volim. Ovde sam to naučila, od frizerki. Dobijam za to i džeparac.

A sad, tek sledi…Našla sam posle 20 godina porodicu u Bosni, i majku i brata i sestru. I oca sam našla, ali ne mogu sada, ipak je to mnogo…Srećna sam, puno. Evo završavam dokumente, pa onda mogu i u Bosnu. Ja sam mislila da samo brata imam. Prošle su godine. Kažu da su tražili i oni mene, ali nisu me našli zbog prezimena. Meni je na papirima bilo ubeleženo prezime Radivojac, kad su me iz Bosne u Loznicu odveli, pa onda doveli ovde. Ali, ja sam Tantić, moji su me tražili pod Tantić, zbog toga me nisu dugo našli. Ali, sada su me našli. Bili su mi ovde prvi put u maju prošle godine.

Eto… To je sreća za srećom.

Dragana Jovanović (42), 13 godina u domu, živi u I paviljonu

Ja sam iz Kosovske Mitrovice, iz jednog sela. Bila sam tamo u bolnici na nervnom. Ovde su me doveli socijalna radnica i hitna pomoć.

Kad sam došla, radila sam u krojačkoj radionici. Šila sam mantile. Posle sedam godina sam to napustila, mnogo se radilo. Sada sam u korparskoj radionici. Pošto korpice malo ko traži, počeli smo da pletemo šalove, kape, džempere. Ja sam to naučila od babe još.

Volim što je ovde neki red, a dobri su prema nama. Živim sa četiri žene u sobi. Sve nam je pod konac.

Ujutru se umijem i očešljam, pa stavim kafu. Popijem, pa zapalim cigaretu. Kuvam i jednom drugu što sam se sa njim družila, pijemo zajedno. On ne kuva, njega mrzi što je živ. Posle kafe doručkujemo svi, pa imamo jutarnji sastanak. Tu pričamo ako se neko potukao ili nekoga vređao. Onda se izvinjavamo, moramo tako, navikli smo ovde da živimo kao jedna kuća. Sve nam je obezbeđeno, neko to nema ni u svojoj kući.

Posle jutarnjeg sastanka "ide" radna terapija, tri sata. Tu zaradim oko 2.200 dinara mesečno. Ne volim da menjam radionice. U našoj je mlađe društvo. Posle radne terapije vratimo se u paviljon i čekamo ručak. Od dva do četiri sata je odmor, gledamo TV. Ja najviše volim pesme i "Nepobedivo srce".

Volim kada putujemo i izlažemo radove na sajmovima i festivalima po celoj državi. Obišla sam tako pola Srbije. Bili smo i sedam dana na Zlatiboru.

Ja sam ovde došla kao devojka, sa sela, ne bih nazad tamo. Meni sada ništa ne fali iz tog života. Navikla sam ovde.

Možda bih otišla kod dece. Sin mi je obećao kad dobije stan da će da me izvede. Da l' će to da bude, ne znam. Dolaze mi deca, zovu me telefonom.

Dragana Gavrilović (47), četiri godine u domu, živi u I paviljonu

Živela sam sa bratom, snajom i njihovo dvoje dece kad su mi umrli roditelji. Onda sam se 2012. razbolela. Bila sam na psihijatriji u Kragujevcu, pa su me oni ovde poslali. Brat nije hteo da me primi, bio je ljut i bilo mu je krivo što sam se otrovala nekim lekovima….i tako.

Ali, dobro, to je prošlo. Sada idem kod njih i slažemo se. Oni me uvek ugoste i nadam se da će me izvesti odavde za neko vreme.

Ovde mi je dobro, ali više bih volela da budem van, kod kuće. Sa druge strane, ovde nam je sve obezveđeno, lakše je nego napolju. Drugi ti uredi život, osmisli šta ćeš raditi. Kad sam izlazila za vikend baš sam posmatrala ljude, kako se muče, rade po ceo dan. Ipak planiram da odem odavde, volela bih da budem sa mojima. Valjda ću uspeti da dobijem invalidsku penziju, radila sam osam godina u fabrici "Knjaz Miloš" u Aranđelovcu. Ne znam šta bih sada napolju radila.

Ovde radim u kreativnoj radionici. Vezem, pravim korpice i ukrase. Kada idem u grad volim da šetam, idem na pijac, svratim u neku pekaru na doručak, zajedno idemo na roštilj, u pozorište, na sportske utakmice, sajam knjiga u Beogradu. Najviše volim bioskop, da pogledam neku komediju.

Ja ovde nemam mnogo prijatelja, najbliže su mi moje cimerke, Božika i Nada.

U domu volim što imamo dosta vremena sebi da posvetimo. Ušuškani smo, drugi o nama brinu. Ali, ipak bih volela napolje, mada se malo plašim.

***

U zavodu Pčelice se ipak ne "završava". Tamo se nešto i počinje - novi zanat, putovanje, veza. Čak i mlađi korisnici biraju da "završe" u Pčelicama, kada već niko ne može da bira hoće li se razboleti. Neki od njih bi mogli da odu, direktor kaže 50 njih sada, ali nemaju kuda, rodbina ne može o njima da brine, a država nema novca da im obezbedi stan i posao.

Treba uzeti u obzir da su o svom životu u Pčelicama, u najboljim i najproduktivnijim godinama života, ovde pričali samo oni kojima nije oduzeta poslovna sposobnost, oni čija je kognicija i čije su emocije među najočuvanijim u najmnogoljudnijem domu na Balkanu.

Samo su oni, s pravne tačke gledišta, mogli da se predstave i javno govore.

Još na VICE.com:

VICE u Klinici za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević": šta je realnost?

Proveo sam Novu godinu u vaspitno-popravnom domu u Kruševcu

Život u Studenjaku od 1950-ih do danas