Priče ljudi koji su uhvaćeni u krađi

Ja sam kao tinejdžer stalno krao po prodavnicama – svi smo to radili, zar ne? – ali sam to batalio. Do promene je možda došlo zbog toga što su me jednom uhvatili u Marksu i Spenseru, kada sam ceo dan proveo u zatvorskoj ćeliji. Bilo je vreme da popravim ponašanje. U to vreme sam bio švroc, očajan, i verovatno je bilo prilično očigledno da želim nešto da ukradem.

U ovo doba godine, postoji generalni trend. U pretprazničnoj groznici pred Božić i Novu godinu, kada vladaju konzumerizam i kapitalizam i toliko nam ih nabijaju na nos, da je januarski dug praktično postao tradicija, policijske snage posvećuju dodatnu pažnju pokušajima krađa. Šta više, trgovci će u dva poslednja meseca u godini izgubiti milion funti usled krađa, prema izveštaju o dostupnosti robe. U čast doba u godini kada ljudi osećaju najveći pritisak da kupuju stvari – i kradu – razgovarao sam s ljudima o situacijama kada su bili uhvaćeni u krađi u prodavnici.

Imala sam 14 godina, i to je bio prvi put da mi je mama dozvolila da odem u kupovinu sama, s drugaricom, i otišle smo u Buts u Votfordu. I to nisam uzela samo malu Mejbelinovu maskaru, na primer, baš sam ga poharala, kao kreten sam ukrala robe u vrednosti od oko 200 funti, i oni su me „pokupili" dok sam odlazila, a moja drugarica je pobegla.

Najgore u svemu je bilo to što su mi, kada su me dobro izribali, rekli, „U redu, imaš pola sata da dovedeš nekog odraslog da te pokupi. U suprotnom ćemo morati da te tužimo i odvedemo u stanicu policije, zbog vrednosti robe". Zvala sam i mamu i tatu, ali nisam uspela da ih dobijem. Počela sam da odlepljujem, zbog čega sam samo očajnički nastavila da zovem svaku odraslu osobu koju sam u životu poznavala, a ipak mi se niko od njih nije javio. Ali naravno, ostavljala sam panične govorne poruke, i tako da na kraju ne samo da sam bila uhapšena, već sam sebe otkucala svim babama, dedama, tetkama i maminim prijateljicama koje sam mogla da zamislim.

Jednom, pre nekih sedam godina, u Primarku sam krala neke farmerke koje su mi bile potrebne za posao. Pokretala sam sopstveni posao, pa sam bila švorc. Kada su me uhvatili, bilo me je neverovatno sramota – obuzeo me je onaj vreli užas dok su me kao idiota vodili u kancelariju. Zaista sam se kajala zbog toga što su me uhvatili, ali nisam se osećala loše zbog toga što sam krala od kompanije kao što je Primark. Nikada ne bih krala u dragstoru na ćošku ili u radnji nekog samostalnog privatnika, ali Primark? Ko ih jebe. Izribali su me, ali bila sam iskrena prema pripadnicima obezbeđenja, rekla im da sam švorc i da znam da je to što sam uradila pogrešno, ali da sam zbog okolnosti u kojima se nalazim praktično bila primorana da kradem, jer bukvalno nisam imala ni prebijene pare.

Čak i danas padam u iskušenje da maznem flašu vode u supermarketu, ako je red predug. Ali mislim da su mnogi Britanci takvi, zato što smo svi mi u nekom trenutku u svom životu bili očajni, i zbog toga se osećali manje krivim.

Odrastao sam u Boltonu, i samo sam u Vulvortsu krao neku muziku; mislim da sam imao oko 13 godina; mislio sam da sam uspeo to da izvedem, zato što sam izašao na vrata, ali onda me je jebeni čuvar radnje uhvatio dok sam odlazio. Pozvali su policiju i smestili me pozadi, strogih pogleda i sve to. Onda su došla dva policajca i sa lisicama na rukama me sprovela kroz centar Boltona, od radnje do policijske stanice – bilo me je prilično sramota.

U to doba sam bio samo dete, i bio sam jebeno uplašen. Kada su me doveli u stanicu, samo su me izribali, u klasičnom stilu, „Slušaj, sinko, sa takvim ponašanjem si na klizavoj stranputici", ali to me je dosta potreslo.

U to doba sam imala 21 godinu, i skoknula sam do Topšopa na pauzi za ručak. To je bilo u doba kada je bilo veoma lako maznuti nešto odatle: asesoari nisu imali sigurnosne priveske, i jednostavno si mogao da strpaš nešto u tašnu, i gotovo. Ja sam postala malo previše puna sebe, i nameračila sam se da tutnem neki nakit u torbu, pa me je na izlazu zaustavila pripadnica obezbeđenja u civilu.

Pitala me je: „Da li u torbi imate nešto iz Topšopa", i ja sam smesta rekla da. Znala sam da sam uhvaćena, i nisam htela da pravim scenu. Rekla samo joj, „Izvinite, zaista imam loš dan", što je urnebesno – mislim da sam želela da se branim u stilu Vinone Rajder. Odveli su me u neku prostoriju pozadi, sa tri pripadnika obezbeđenja, i ja sam rekla da ću sve da platim. U suštini sam uspela da šarmiram sve u prostoriji, sve dok nije došao jebeni šef obezbeđenja i rekao, „Juče su nam bili ovi iz emisije Policija, kamera, akcija, i ne bismo morali da ti zamaglimo lice, zato što imaš više od osamnaest godina. Šta bi tvoja mama rekla na to"?

Mnogo su finiji prema tebi kada si tinejdžer. Kada imaš 21 godinu, učine da se osećaš kao bedna kučka.

To se dogodilo pre par godina, jedne večeri kada smo se i ja i moj brat prilično podnapili. Otišli smo u Tesko da kupimo nešto za jelo, ali ja nisam imao para. I tako sam samo stajao tamo, smejao se i razgovarao sa nekim dežmekastim pripadnikom obezbeđenja – koji nije imao pojma da sam u torbu ugurao pikantnu marokansku tortilju. Na kraju sam odlučio da mi ništa ne treba, ali kada sam  krenuo napolje, tip me je zgrabio, i iskrenuo ruku iza leđa. Odveo me je u tu malu privremenu ćeliju pored kasa, napravljenu od onih kaveza u kojima prenose robu koju stavljaju na rafove. Rekao mi je da čekam tu, i otišao da pozove policiju.

Bio sam u šoku, i ugledao sam svog brata kako stoji u redu. Razmenili smo par pogleda, dok sam ja u suštini plakao u sebi. Onda je moj brat bacio govna koja je nosio i počeo da rastavlja ćelijicu, vičući, „ovo nije u redu". Pripadnik obezbeđenja je pokušao da ga zaustavi, ali on je vikao, „trči, Tede, triči", i posle komešanja smo obojica izleteli napolje. Neko vreme smo bežali uz obalu Temze, smejali se jedan drugom, i tom tipu dobacivali „debela pizdo". Onda smo ugledali dežmekastog čuvara kako nas stiže, i usrali se od straha. Morali smo da se razdvojimo da bismo mu umakli. Uopšte nisam naučio svoju lekciju.

@williamwasteman