​Probala sam da živim 10 dana na sirovoj hrani i samo što nisam pukla

Nikada nisam bila strejtedžer, niti sam smatrala da bi takav život mogla da podnesem. Štaviše, ranije sam umela baš da preteram sa svim i svačim. Danima. Noćima. A onda sam, valjda jebiga, malo porasla i dostigla određeni nivo samokontrole, pa mi se ne dešava baš tako često da zaginem cele noći u pabu, a sutra se nacrtam u kancelariji u osam ujutru.

A hranim se „srpski". Ne preterujem, nemam visok holesterol, zdrava sam, ali volim dobru krmenadlu u sosu, srednje pečenu pljesku sa svim prilozima (da, i sa lukom!), a da se ne foliramo, s vremena na vreme smažem i onaj opasno dobar burek iz pekare kod Đerma.

Naravno, ne odbijam slatkiše, pogotovo Pavlovu tortu koju graničim sa ličnim fetišom. U mom okruženju, maltene, svi se slično hranimo. Znamo da je koka-kola smrt, da čokolada sa lešnicima ima bezbroj kalorija, ali to nas neće sprečiti da sebi priuštimo mali hedonistički trenutak. Pogotovo kad spiči PMS.

Elem, imam jednu, baš blisku prijateljicu koja je godinama vegan. I otišla je u totalni ekstrem. Surova strejtedžerka. Ne puši, ne pije kafu, alkohol, o lakim/teškim drogama da i ne govorim. Ne mogu da kažem da me truje informacijama iz svog sveta i vrši pritisak na mene. Tek s vremena na vreme provuče neku mrakaču o tome šta izaziva rak i koje sve umro od njega u najgorim mukama u poslednje vreme.

I jebi ga. Onda mi presedne i cigara i ono veliko točeno. Al' brzo promenimo temu.

Jedne večeri dok sam sedela kod kuće sa društvom i klopala picu, pomislila sam da li bih ikada mogla da se usudim i probam da iskuliram sve. Pa čak i bilo kakvu prerađenu hranu. Makar deset dana da živim isključivo na sirovoj ishrani. Presečem. Zagrizem onaj zadnji zalogaj hrskave punjene korice pice i odlučim da mi baš to bude poslednje što ću pojesti od „prave hrane". Bar 10 dana.

Ne treba da naglašavam koliko se moja prijateljica obradovala kad sam joj saopštila na kakav eksperiment se spremam. Iste večeri poslala mi je preko drop box-a ozbiljnu literaturu (koju ne mogu da lažem, nisam ni pogledala), par dobrih recepata za početnike i desetine linkova ka domaćim i stranim forumima koji bi mogli da mi pomognu što se tiče saveta za raw stil života.

Naravno, forume sam obišla. Neki su se odlučil na takav radikalni potez zbog bolesti, drugi jer su čuli da bi od konvencionalne ishrane mogli da obole, a bilo je i onih koji tvrde da se takvim režimom pročisti ne samo telo, koje postaje skoro „neuništivo", već i um i da se vremenom toliko izoštre čula i promeni percepcija, da čak ni ne moraju da meditiraju.

Neki od benefita koje su navodili su da mnogo kraće spavaju, ali se bude mnogo odmorniji, preko dana imaju više energije,a neretki su i naleti inspiracije i kreativnosti.

Čoveče, pa ja bih mogla da osvojim i Pulicera ako mi se otvori treće oko, dok hasam banane i mandarine umesto šiš ćevapa!

Bacila sam praznu kutiju od pice, dokrajčila vino i legla u krevet.

DAN PRVI – Mogu ja to!

Ujutru sam mahinalno otisla do kuhinje i stavila džezvu sa vodom na ringlu kako bih skuvala omiljenu mi, prvu jutarnju kafu. I onda sam se setila da je to no-no po raw pravilima. Ništa, onda čaj. Ali jebiga i on se kuva.

Zadovoljila sam se čašom mlake limunade i pojela kašičicu devičanskog hladno ceđenog kokosovog ulja. I samo što nisam povratila. Kako sam se prilično naprasno odlučila na ovaj ekspreminet nisam imala bog-zna-kakav izbor u frižideru koji bi mi mogao poslužiti kao doručak. Poijela sam dve mandarine i bananu i otišla na posao.

Na poslu, pored otužnih sendviča iz kantine i slatkiša iz automata koje nisam smela da jedem, bila sam gladna. A onda je oko 12 toliko počeo da mi zavija stomak da mi je bilo neprijatno od koleginice koja je sedela do mene i čudno me gledala.

Nakon sat vremena više nisam mogla da izdržim i otišla do supermarketa da kupim voće i vodu. Sva sreća, pa sam imala posla preko glave tog dana, pa nisam stizala toliko ni da razmišljam o mazohizmu na koji sam svojevoljno pristala.

Veče sam, umesto čaše vina završila xxl činijom salate začinjenom maslinovim uljem i pompezno popularnom himalajskom solju. I legla u krevet. Gladna, tužna i očajna.

2. DAN – Nova dostignuća

Umesto snage Supermena, ili u mom slučaju, Bananamena, ustala sam kao da sam bančila cele noći u birtiji do jutra. Po veganskim forumima sam čitala da je jedna od najboljih varijanti koje možete pripremiti za doručak kaša od banane sa čia semenjem, bademovim mlekom i medom.

Sve sam ja to smućkala, a iako je izgledalo stravično, bilo je iznenađujuće ukusno.

U međuvremenu, dok sam tražila inspiraciju među paprikama, paradajzom i cveklom na poslu, čula sam se onom drugaricom koja me je motivisala da nastavim i da nikako ne pokleknem. Ako ni zbog čega drugog, makar zbog priče.

- Bravo! Da ti ja kažem, ne bi mene uopšte iznenadilo da ti nastaviš sa ovakvim načinom života i kad završiš priču. Biće ti teško par dana, ali posle kad osetiš sve te benefite, bićeš oduševljena. Jesi li već probala klistir kafom?

Fak! Ne! Jesam se odrekla kafe, ali mi brate, ne nedostaje toliko da bih je sipala u bulju.

Prema njenim rečima, to je glavni hit u svetu i skoro svi oni što se hrane sirovom hranom redovno upražnjavaju klistir kafom. Bar jednom nedeljno. Džon Lenon i Me Vest su to radili. Svaka im čast, ali ja bih ga ipak preskočila.

3. DAN – Trudnice, hoćete da sednete?

Ni narednog jutra nisam osetila bilo kakve super moći. Ali jesam bila trudna. Ne stvarno, ali mi je stomak stvarno bio toliko nadut da nisam mogla da zakopčam farmerke koje inače nosim več četiri godine.

Nisam imala ni vremena ni strpljenja da pravim sirovi sir od indijskog oraha sa peršunom, niti da čekam trodnevni proces kako bih dobila teglicu sirovog tahinija. Opet sam posegla za mešanom salatom i usput kupila 100 grama sirovog kikirkija.

Imam prilično otporan stomak. Mislim, dođavola, pa jela sam punjenu pljeskavicu u tri noću, pa nikad nisam imala nikakve mračne nus pojave. Ali taj kikiriki mi je legao toliko loše da sam želela da umrem. Onako jadna i bleda.

U tramvaju mi je jedan čovek ustupio mesto, jer je stvarno pomislio da sam trudnica. A mene bilo blam da odbijem i kažem da sam samo naduta, pa sam ipak sela. Crvena kao rak.

4. DAN- Levitiranje po kancelariji

Baš se nekako potrefilo da tog dana moram da ostanem 10 sati na poslu, a ustala sam kao prebijena iz kreveta. Izgledala sam ispijeno i tužno ko podrumska ofucana mačketina. Ali stomak, mi je malo splasnuo, pa bar nisam morala da strepim od novih neprijatnih situacija u prevozu.

'Ajmo jovo nanovo. Salatice, voda, voće i sirovi badem. Nisam briljirala na poslu, ali jesam išla na svakih pola sata u wc, kao da imam opasnu upalu bešike. A samo sam se nalivala vodom kako bih zavarala glad i sa nadom da će mi se konačno otvoriti to jebeno treće oko, pa da znam koji tiket da uplatim u kladži.

Posle sumanutog dana na poslu, noge su mi bile toliko teške kao da mi ih je neko okovao bukagijama. Sad sam već postajala depresivna i nisam mogla da izbacim iz glave VICE tekst o prasećem pečenju.

Sori, autorko, ali tada sam te stvarno mrzela.

Sanjala sam slaninicu, picu i karobanara pastu. Majke mi. I to je bilo potopuno logično, jer sam shvatila da zapravo imam otvorenu krizu. Istu onu koji imaju i narkomani kad pokušavaju da se skinu sa heroina.

5. DAN – Mama, ja letim!

Od naleta energije, imala sam samo onu kad je trebalo da potrčim do klonje nakon super-moćnog-zelenog eliksira mladosti. Ako je to potrebno da bih ostala mlada i jedra, nek' se izboram odmah ko šar pej.

Nisam osetila nalet inspiracije, ali nisam ni zajebala ništa na poslu, mada sam malo sporije kapirala šale kolega. I imala osećaj kao da lebdim. Onaj osećaj kao da se naduvaš mnogo loše vutre, samo što nisam stondirala , nego sam levitirala.

I onda sam skontala da se polako, ali sigurno transformišem u Miu Farou. Pogotovo kad u Rozmerinoj bebi paranoično trči ulicama Njujorka. Čak mi je i glas postao slabašan. Samo što ja nisam imala nikakvu lujku komšinicu koja mi je donosila jutarnji otrov. Taj sam sama sebi pripremala.

6. DAN

Ajde da ne hejtujem previše, spavanje mi se stvarno popravilo i nisam imala problem da uveče zaspim, što mi se inače dešava, pogotovo kad imam naporan dan. Ali od lucidnih snova, ni traga ni glasa.

Moja tetka se u međuvremenu zabrinula da upadam u kandže anoreksije, pošto nikako nije mogla da razume zašto uporno odbijam njene sarme i krempite, pa mi je istog dana posala na mejl nekoliko istinitih ispovesti" tinejdžerki sa Dejli mejla kako bih znala šta me čeka ako nastavim da gladujem.

Tog popodneva otišla sam da se vidim sa drugaricama koje nisam mogla da odbijem. Ušla sam u kafić, a Deki konobar, pozvajući me prilično dobro, samo mi je doneo pivo za sto. Završila razgovor koji sam vodila preko telefona i ostala da meditiram sa čašom svežeg, tek natočenog hladnog piva.

Gleda ono mene, gledam ja njega. Flertujemo, a ja se oblizujem na samu pomisao da ćemo se poljubiti. Budi jaka, afrimišem samu sebe. A onda se dogovorim sa zloćom u sebi da za tu jednu malecku prevaru ioanko niko ne mora da sazna.

Popijem ga. Posle su došle drugarice, posle su došla još dva od Dekija. A kod kuće je stigla i porodična pica. Sa kulenom, afkors. I jebiga, pomirila sam se s tim da nisam uspela da dovšim zadatak do kraja.

Ne znam da li su tetkine krempite koje nisam mogla da izbacim iz glave bile samo okidač, ili sam skontala da nikada ne bih mogla da pasem travu celog života, ili makar tih deset dana.

Ujutru sam se probudila punog stomaka. Ali energična i srećna što se tortura konačno završila. I što ne moram trudna na posao. Makar stajala u petici do Dorćola.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu