Duvanje je zabavno, ali da se ne lažemo, sjebava pomalo

Na prošlogodišnjem karnevalu na Noting Hilu, pre nego što su mi pivo Red Stripe, topli rum i slabe droge oduzele mogućnost da shvatim šta se događa oko mene, primetio sam neke tinejdžere koji su pušili džoint. Kao i svaki put kada namirišem skank, miris me je smesta vratio u moje tinejdžerske i rane dvadesete godine, i um mi je bio preplavljen baražom sećanja za koje sam svestan da su mnogo zabavna, ali nisam u stanju da ih smisleno nanižem.

Mozak mi je preokupirala stara dobra, kvaka 22; instinktivno sam poželeo da povučem ogroman dim, dok sam u isto vreme bio svestan da bi to bila užasna ideja, i da će se nedužni, mladi manekeni najkija pretvoriti u zastrašujući kaleidoskop ćosavih demona, i da će njihove fluorescentne brojanice i baloni punjeni helijumom formirati nekakav surovi grad gobilna na ulicama zapadnog Londona.

Ne po prvi put, počeo sam da razmišljam o nekada prijatnom, često zabrinjavajućem, i u glavnom zbunjujućem legatu koji trava ima u mom životu. Jer evo u čemu je stvar: naduvati se može da bude mnogo zabavno, ali hajde da se ne pretvaramo da te duvanje tone skanka neće malo sjebati.

Moja prva buksna je posebno vredna pamćenja; duvanje je postalo uobičajena stvar za mene i moje drugare kada smo imali oko 16 godina. A kada kažem „stvar", ne mislim da je to bila prolazna faza, ili povremena razbibriga; to je bilo sve što smo uopšte radili. Svaki dan posle škole, ili bismo sedeli u parku, ili se popeli na drvo u Hamsted Hitu, ako smo bili posebno motivisani, i duvali. Siguran sam da mnogi od vas imaju slična sećanja.

Ponekad smo duvali prljavi hašiš, koji nam je progorevao odeću; ponekad smo pušili granje, i to mnogo, jer je bilo puno semenki, i morao si mnogo da poduvaš da bi se naduvao. Ali uglavnom smo pušili skank, za koga ti roditelji kažu da je mnogo jači od onoga što su oni duvali u svoje doba. Što je tačno, da budemo fer prema roditeljima: oko pet puta je jači od one tajlanđanke koju ti daju umotanu u crveni konac.

Nema svako isto iskustvo sa travom. Ogroman broj istraživanja sa suprotnim rezultatima, od onih koji dokazuju da kanabis definitivno izaziva šizofreniju, do onih koja dokazuju da to definitivno nije tačno, dovoljan su dokaz da je tako. Trava nekima prija, drugima ne. Ali ne mogu da se otmem utisku da oni kojima prija nemaju izbalansirano mišljenje o tome.

Većina pasioniranih duvača koje poznajem će vam reći da su u stanju da redovno duvaju i da vode redovan život, a da se ne osete lenjo, paranoično, ili anksiozno. Ako neke od njih malo više pritisneš, priznaće da to nije uvek slučaj; da češće imaju socijalnu anksioznost i paranoju jutro posle duvanja, nego posle večeri kada nisu duvali. Ili da ne mogu da potisnu pomisao da njihova česta konzumacija skanka ima veze sa time kako su od dinamičnih petnaestogodišnjaka postali introvertni dvadesetpetogodišnjaci.

Naravno, ovo u najboljem slučaju može da bude kvalitativno. Ništa od toga nije zabeleženo, praćeno, ili medicinski utvrđeno, i najglasniji zagovornici nisu ubeđeni. Ali veliki broj ljudi koji su podelili ova osećanja sa mnom sugeriše da verovatno ima još onih koji se isto osećaju, ali su odlučili da se pretvaraju pred prijateljima.

Kada se sada prisetim, ja sam definitivno bio jedan od takvih klinaca. Živeo sam blizu jednog drugara u severnom Londonu, i kada smo duvali, veoma često bih ostao da ležim na njegovom podu, jer je i sama pomisao da Holovej roudom odšetam na noćni autobus bila preveliko iskušenje za moj pomućeni mozak. Znao sam da bih verovatno preživeo, ali nisam mogao da se nosim sa stresom, i da se pitam da li je svako koga sretnem pravi ludak, koji je tu da bi me udario u vrat i ukrao moju „nokiju".

Takve stvari su se dešavale godinama: duvao sam i na neki način uživao (barem sam mislio da jesam), pre nego što sam odlazio iz kuće u kojoj sam bio i pripremao se da se nosim sa svim tim krvožednim degenericima koji me čekaju napolju. Bizarno, paranoično ponašenje je počelo da mi izgleda normalno; prihvatio sam to kao kolateralnu štetu očiglednog uživanja u duvanju sa drugarima.

I dalje se pitam da li sam se zbog trave ponašao i razmišljao na određeni način, ili samo jednostavno bio takav u to doba. Sklon sam tome da pomislim da duvanje pojačava negativne misli koje već imamo, i sada shvatam da sam bio prilično anksiozan i nervozan klinac. Tako da je duvanje bilo zaista loša ideja, ako uzmemo u obzir moju sklonost da se osećam anksiozno i nervozno. Ali osećao sam da moram da se pridružim, jer kako sam mogao da odbijem, u uzrastu kada je mnogo važnije uklopiti se nego biti mentalno zdrav?

Čak i sada, kada čujem da je neko koga sam ranije poznavao imao neku psihozu izazvanu drogama, to mi uopšte ne izgleda dramatično. Samo slegneš ramenima i setiš se kakav je bio kad je bio mlađi. Nije li uvek bio malo čudan? Ili ga je skank potpuno uništio?

Pretpostavljam da sam imao sreće što sam ostavio travu pre nego što mi je došla glave. Počeo sam da sumnjam da ljudi jednostavno duvaju da bi zaboravili na svoje brige, i odbijaju da priznaju da se epizode anksioznosti i paranoje uopšte dešavaju.

Nisam protivnik droge, ni u kom smislu, i svakako neću osuđivati nekoga ko duva. Takođe ne sugerišem da postoji nešto suštinski pogrešno kod kanabisa (medicinske koristi su brojne i zaslužuju zaseban članak), ili da je nemoguće da neki ljudi mogu da puše pet grama dnevno, a da ipak dožive osamdesetu godinu bez negativnih nuspojava.

Ali želim da kažem sledeće: ako pušiš mnogo trave i obuzima te osećaj anksioznosti i paranoje, možda ne bi trebalo da pušiš toliko mnogo. Ili barem priznaj sebi da je to što osećaš stvarno, umesto što to izbaciš iz glave dok pališ još jednu buksnu, jer će ti na duge staze mozak na tome biti zahvalan.